Zmaj's daysAwardsBooks
internationalExhibitionsTheatreChilhood
DiscussionsMuseumsArchive
br. 1



SADRZAJ:

Jovan Ljustanovic: Andraci i jepuri
Vojislav Despotov: Jepuri

STVARAOCI I POJAVE

Dragutin Ognjanovic: Dostojevski i deca
Hristo Georgijevski: Prisno i autenticno pripovedanje o detinjstvu i mladosti
Stana Smiljkovic: Bajke Desanke Maksimovic - velika pozornica zivota
Tihomir Petrovic: Mira Aleckovic, pesnik mladosti
IZ NOVIH RUKOPISA

Spomenka Krajcevic, Putnici papirne ladje
Jovan Ljustanovic: Krici i saputanje
Amor

ZNACI VREMENA

Laza Lazic: Plemstvo roda i plemstvo knjizevnosti
Stana Smiljkovic: Duse presvetle opstaju u uskrsnucu
Cvijetin Ristanovic: (Ne)obicna prica o onima koji vjezbaju odrastanje
Aleksandra Kekic: Ko je Jelena Suman?
Jovan Ljustanovic: Cudni Odisej
Mirko S. Markovic: Mala covecanstva ljubavi Slobodana Stanisica
Spomenka Krajcevic: Knjiga koja se voli
Hristo Georgijevski: Ozbiljan izucavalac
Radomir Zivotic: Portreti knjizevnika
Ljiljana Pesikan Ljustanovic: SF za decu i odrasle
Vladan Pankovic: Otkovani jezik
Smiljka Blazin: Lekovita knjiga
Miroslav Radonjic: Nove, za pozornicu udesene bajke
Miroslav Miki Radonjic: U potrazi za inspiracijom

PREGLED LISTOVA I CASOPISA

Voja Zanetic: Veliko dvoriste

IN MEMORIAM

Pop D. Djurdjev: Pesnik raspevanih grafema / Oskar Stefan (1951-1999)
ANDRACI I JEPURI ¹

O Andracima i Jepurima nisam nista znao dok nisam procitao knjigu Vojislava Despotova o petrovgraskim demonima. Pripadam racionalnim osobama koje (uglavnom) ne veruju u duhove, baba-roge i zmajeve. Ipak, cini mi se da je nekakav veliki Andrak usao u ljude i u okolnosti oko Detinjstva, u redakciju, saradnike, pisce i finansijere (pa i sire), tako da ovaj broj casopisa izlazi nesto tanji i "kada izadje". Zato, ako izadje 2013. racunajte da je prethodna godina bila 1998. jer ovaj je broj (prvi u 1999) pretezno posvecen zivim zbivanjima u knjizevnosti za decu, najboljim knjigama i najpodsticajnijim stvaraocima u prethodnoj godini. Ipak, tajanstveni uticaj nekog od Despotovljevih demona, na primer Pevacice Iz Filipsa ili Sunke S Tavana, ucinio je da ovaj broj casopisa ne sadrzi prikaz same knjige Voje Despotova.

Na srecu, u ovom broju Detinjstva objavljujemo prikaze vecine dobrih knjiga za decu iz 1998. godine. Uvereni smo da zbog kvaliteta prikazanih knjiga ovaj broj casopisa i moze da izadje "kad izadje". Ipak, uprkos svim svim Andracima i Jepurima, ceznja za kriticki odmerenom aktuelnoscu ostaje trajna prokupacija redakcije. U skladu s tom teznjom jeste i rubrika Iz novih rukopisa, u kojoj objavljujemo pripovetku izuzetne literarne kultivisanosti.

Naravno, nezadovoljni smo sto nismo pribavili tekstove o svim dobrim knjigama za decu iz 1998. godine. Zato, treba procitati i neke knjige o kojima Detinjstvo ne pise. Pre svih knjigu, Andraci, Jepuri i ostala najvaznija cudovista Petrovgrada i srednjeg Banata.

Jovan Ljustanovic



1. "Iduci iz pravca Krunske ulice, pored Fabrike sesira, do nase kuce je dosao stari Cigan Parauca, vodeci na srebrnom lancu jepura, onu retku zivotinju koja ponekad pobegne iz rumunskih planina i uhvati se u petrovgradska gvozdja, onu raspevanu zivotinju guste, bele dlake, ogromnih kandzi i zvonastog repa." (Iz Petrovgradske prasine V. Despotova)
IZ NOVIH RUKOPISA

KRICI I SAPUTANJE

Jedno neposlato ljubavno pismo kao ishodiste nesporazuma i bola. Dve devojke tek izasle iz detinjstva u provincijskoj parfimeriji. Dugo toplo leto u kome se ne desava nista, a, ipak, sve se menja. Muka artikulisanja prvih ljubavnih impulsa, nemoc komuniciranja s najblizim - "krici i saputanja". Suncana punoca odrastanja i duboka senka teskobe i nemoci. Na kraju, viseznacno i simbolicki snazno, razbijena bocica parfema i Amor s njenog zatvaraca u ruci.

Spomenka Krajcevic ima hrabrosti da, nasuprot optimistickoj slici detinjstva kao sveopsteg ljudskog napretka i narastanja, opise odrastanje kao sticanje bolnih iskustava, kao suocavanje s mehanizmima super-ega, kao, u krajnjoj konsekvenci, otelotvorenje opsteg tragizma ljudske egzistencije - kao prvo; ali sustinsko suocavanje bica s nistavilom.

Amor mozda pripovedacki najbolje sublimira takav pogled na detinjstvo. U njemu su sabrani spisateljicin naglasen psihologizam, njeno majstorstvo u gradjenjeu prostora i vremena, njena sklonost dramatizaciji medjuljudskih odnosa. Besprekorno je stopljeno vreme leta i vreme odrastanja, duboko se prozima uspon ljudskog odrastanja s nemoci i bolom.

Inace, zbirka pripovedaka Spomenke Krajcevic Putnici papirne ladje izvan je preovladjujucih tokova srpske knjizevnosti za decu i, po svojim estetskim standardima, pripovedackoj doteranosti i jednoj vrsti suzdrzanosti duhovne otmenosti, visoko nadilazi tekucu produkciju.

Jovan Ljustanovic




A M O R

Da je slutila da ce to pismo Terezi toliko da znaci, ne bi se Milanka nikad umesala. Ili bi odmah, cim se vratila u "Orhideju", rekla sta je uradila. Ali da ce Tereza tako uporno verovati u nesto sto je iz ciste dosade uobrazila, to je Milanki bilo neshvatljivo.

Dok se, u pocetku, cekao Momirov odgovor iz Zemuna, Milanka je bila prilicno mirna. Dosta spokojno podnosila je i sve duze razgovore o tome zasto neko ko je dobio takvo pismo na njega ne odgovara. Kad bi Tereza, medjutim, cutke stala ispred kalendara i pocela da razmice prste, svaki za po jedan dan cekanja, Milanka bi odjednom osetila da ne moze vise. A ako bi tada, s vedrinom koja je i Milanku trebalo da obodri, Tereza jos i rekla "Evo u petak ce, Milancice!" ili "U ponedeljak, sigurno u ponedeljak!" doslo bi joj da naglas zakuka.

"Pa i ako ne stigne, Tejka", uspevala je, ipak, da u takvim prilikama isprva kaze, "znaci da pismo nije ni primio. Odkud znamo da je adresa tacna? A mozda i nije vise u bolnici." No kako se scena pred kalendarom sve cesce ponavljala, odustala je najzad od bilo kakvog tesenja, strepeci da ce, ako samo otvori usta, zajecati i sve priznati.

Pravi razlog zbog koga odgovor nije dolazio trebalo je, medjutim, saopstiti polako i mirno, da bi Tereza odmah videla da posredi nije bila neka Milankina tvrdoglavost vec jedino briga za Terezino dobro.

"Slusaj, Tejka", pocinjala je Milanka u sebi bezbroj puta, "ne mozes ti odgovor ni dobiti kad pismo nije poslato. A nisam ga poslala namerno, namerno, jer sam..." I tu bi vec stala, znajuci da nijedan od razloga, izdvojen i sam, nece uspeti nista da objasni. Moralo je mnogo da se prica da bi se rastumacilo zasto se pismo naslo iscepano u Milankinim rukama, sto Tereza sigurno ne bi mogla mirno da saceka. Da razljuti Terezu, bilo je, opet, poslednje sto je Milanka htela i smela da uradi.

I tako je priznanje neprekidno odlagala, uvece za sutra ujutro, kada se s Terezom bude nasla pred kucom, a onda za neki zgodan trenutak dok naslonjene o tezgu budu gledale kroz izlog i pricale. Ali kako je bas takve trenutke bilo najteze prekinuti onim sto je pretilo da ih zauvek unisti, Milanka je sa svojom tajnom docekivala i poslepodne, a kad bi se priblizilo vece klela se u sebi da ce sledeceg jutra to mucenje najzad okoncati.

Cekajuci pravu priliku za priznanje, Milanka je u stvari cekala da Terezina iznenadna i izmisljena zaljubljenost u Momira Zivkovica sama prodje. I ranije se dogadjalo da Tereza tako nesto uobrazi i pocne da do detalja razradjuje neku sasvim neostvarivu pricu na koju bi i Milanka morala da pristane dok Tereza pre ili kasnije ne bi odustala od svoje izmisljotine. Sada je pak iz dana u dan postajalo je sve ociglednije da s tim otreznjenjem nece ici lako. Dnevni ritual koji se ustalio razvijao je Terezina raspolozenja upravo u suprotnom pravcu. Oko deset pre podne Tereza bi otrcala do kuce da posle postara prva otvori sanduce, a kad bi se ponovo pojavila na vratima parfimerije, izjavila bi prkosno isturajuci bradu: "Nema jos, ali ce sutra!" Namestila bi se onda za tezgu i, oslonnjena o pult, provela neko vreme cuteci. Zatim bi poceli uvek isti razgovori o tome zasto Momir ne odgovara i kada ce pismo stici, sto bi Terezu ubrzo oraspolozilo pa bi se premestila pred jedno od ogledala i opet smeskala, okretala jedan pa drugi profil, zabacivala kosu i, sklopljenih ociju, primicala srebrnastom staklu napucene usne, kao da ceka da neko s druge strane ogledala na njih spusti poljubac.

Dok bi je gledala takvu, Milanki se cinilo da su Terezina acenja i izazivanja mozda ipak pravedno kaznjena, ali je bilo dovoljno da se Tereza naglo uozbilji, da uzdahne, prevuce rukom preko cela ili da, vracajuci se za tezgu, nesigurno pogleda prema kalendaru pa da Milanku savlada iskreno, na plac spremno kajanje.

A to je leto pocelo sasvim drugacije i izgledalo je da se lepsi raspust ne moze zamisliti. Pred kraj skolske godine Terezina tetka Marta Topalov otisla je na operaciju vena u Beograd tako da je njen muz Lazar, koga su u porodici zvali teca Lale, ostao sam u radnji. Dogovoreno je onda da Tereza i Milanka dolaze svakog dana da mu pomazu, za mali dzeparac i veliku privilegiju da mogu koliko hoce da budu u toj jedinoj strugarevskoj parfimeriji pred cijim je izlogom moralo da zastane sve sto je zensko.

Stisnuta izmedju apoteke i farbare, na samom kraju korzoa, parfimerja "Orhideja" uspesno je odolevala konkurenciji industrijske kozmetike koja se prodavala u nekoliko drugih radnji. Osim navike i poverenja, neodlucne strugarevske zene dovodila su pored "Orhideju" i brojna upustva sto su im, rasuta po izlogu, pomagala da se razaberu u ponudi i govorila im, i pre nego sto se nadju u vec obavezujucoj unutrasnjosti parfimerije, sta je to za sta ce morati da daju novac. "Najnovije", "jeftino", "lep poklon", "lekovito", "protiv bora", "za masnu kosu", stajalo je, uz mnoga druga objasnjenja, na presavijenim kartoncicima poredjanim ispred svakojakih teglica, otklopljenih kutija pudera presvucenih celofanom, boca sa prozirnim, mlecno belim i zuckastim tecnostima, zrakasto rasirenih karmina i kolona lakova za nokte ciji su se tonovi smenjivali od bordo crvene do najsvetlije sedefno roze.

Slicna upustva mogla su se procitati i kad bi se uslo u radnju, u zastakljenom delu tezge koji je takodje predstavljao neku vrstu izloga. Iza tezge su, u policama s obe strane ulaza u zadnju prostoriju zaklonjenu zavesom, stajale velike staklene boce s mirisima francuskih imena i redovi praznih bocica koje je teca Lale, po zahtevu musterija, punio kroz veliki metalni levak kolonjskim vodama, cickovim, bademovim ili orahovim uljem ili nekim od svojih losiona.

I uz svu privrzenost strugarevskih zena, promet u "Orhideji" bio je prilicno slab posto se takva roba stedljivo trosila. Musterija je bilo ili ujutro ili tek predvece, kad bi korzo oziveo. U to vreme je i teca Lale uvek bio u radnji, ali je inace nastojao da sto bolje iskoristi neocekivanu slobodu koju mu je doneo Martin odlazak pa bi vec posle devet sati prelazio preko ulice u bife "Galeb", gde je provodio i dobar deo poslepodneva.

Tereza i Milanka bi tada "cuvale radnju" i ponesto i same prodale, mada se to retko desavalo, jer je teca Lale i u jeku najzescih rasprava u bifeu uspevao da razazna melodicnu zvonjavu koja je pratila otvaranje vrata u "Orhideji" i na taj zvuk odmah ustajao i vracao se u radnju.

Teca Laletovo odsustvo Tereza i Milanka su isprva koristile uglavnom za to da temeljno ispitaju izlozenu ponudu. U tome je predvodila Tereza, koja je od detinjstva dolazila u "Orhideju", ali je Marta, stroga u pogledu vaspitanja dece kao i u svemu ostalom, uvek nalazila neki razlog zbog koga je ono sto je Tereza zelela da dotakne i vidi na svom licu moralo da ostane s druge strane stakla.

Sada bi se, cim bi ostale same, Tereza nakarminisala uvek nekom novom nijansom karmina, obilno napuderisala, narumenila jagodice i iscrtala oci kreonom pa se tako nasminkana vrtela ispred naspramno postavljenih ogledala, rastresala crne kovrdze ili ih podizala u pundju. Tom licu velike lutke koje je, narocito s podignutom kosom, na trenutke izgledalo kao da je izislo iz rama od skoljki sto je cuvao secanje na Martu Topalov dok je jos bila glavna strugarevska lepotica, nesto bi onda saputala ili ga ispitivacki gledala i jedva vidljivim osmehom odavala mu priznanje.

I Milanka je, mada neprekidno strepeci od teca Laletovog povratka, prvih dana pustala da je Tereza nasminka a posle zbunjeno gledala lik u ogledalu koji joj je, po zarko crvenoj fleki usana i izbeljenim obrazima, nekako najvise licilo na klovna. Usla bi, zato, ubrzo u zadnju sobicu da se umije a kad bi izisla, hladeci rukom usne oko kojih se razaznavao crvenkasti pecat, pravdala bi se kako to nije za nju pa bi se nalaktila na tezgu i pratila Terezine predstave, dovoljno srecna vec i zbog toga sto je njihov jedini gledalac.

Mnogo privlacniji od sminke, bio je za Milanku izlog "Orhideje". Na samom vrhu piramide raznih eksponata nalazila se, kao glavni ukras izloga, flasica od brusenog stakla s pumpom obmotanom svetloplavim svilenim koncem koji se na na kraju duguljastog prosirenja raspredao u bogatu kicanku. Na poklopcu obrubljenom tananim metalnim vencem stajala je, jednom nogom oslonjena o podlogu, srebrna figura krilatog mladica s razapetim lukom, tako fino izradjena u svakom detalju da je igledalo da je to neko jako umanjeno, ali ipak zivo ljudsko bice, zarobljeno u metal bas u trenutku kad se, u skoku, tu spustilo.

Otkad je pamtila izlog "Orhideje", pamtila je Milanka i flasicu sa srebrnim strelcem. Svako zaustavljanje ispred izloga parfimerije predstavljalo je zapravo obilazak te esencije raskosi i lepote s kojom je odrzavala neku svoju tajnu vezu. O flasici se, naime, nikom nije smelo nista govoriti niti sa na nju pred drugima obracati paznja, kako bi se s nje skrenule tudje zelje. Flasica je, opet, kao da postuje dogovor, ostajala u izlogu i kad bi se sve drugo u njemu promenilo, mada je Milanka uvek pomalo strepela da je, i pored svih mera opreza, jednom vise nece zateci.

Zasto je bas ta flasica toliko privlaci, Milanka se nije pitala, niti bi, da jeste, znala na to da odgovori. Znala je samo da joj se, dok je gleda, misici na rukama zatezu od zelje da je uzme i drzi medju dlanovima, koji kao da su vec osecali svileno klizenje konca, hladan dodir stakla i bockanje srebrnih krila.

Tek posle vise dana provedenih u parfimeriji, Tereza je primetila u sta to Milanka pilji dok sedi na stolici pored izloga, pa joj je objasnila da je to neki Martin miris koji je davno dobila od teca Laleta i koji zbog figurice na poklopcu zovu Amor. Iako izlozen na najistaknutijem mestu, Amor nije bio za prodaju a najvise zbog njega prasinu u izlogu brisala je iskljucivo Marta.

Potom je Tereza izvukla Amora iz izloga i dala ga Milanki u ruke, i nehotice ponavljajuci upozorenja koja je od tetke bezbroj puta cula, tako da je Milanka ubrzo vratila taj toliko cuvani predmet koji pod prstima udrvenelim od obazrivrivosti gotovo da nije ni osetila.

Vreme je u "Orhideji", mada ga je bilo napretek, brzo prolazilo. Kad bi teca Lale bio u radnji, Tereza i Milanka bi cesto prelazile u susednu apoteku, kod mlade apotekarke LJilje Magazinovic koja im je pricala o svom vereniku i pokazivala im pisma i slike sto ih je slao iz Nemacke ili bi sedele kod tetka Ane u farbari i od nje ucile da heklaju cipkane okovratnike. U podne bi otisle na rucak, pa onda zajedno na reku da se okupaju a s reke se vracale u radnju. Poslepodne bi onda obicno svratio Zarko Kacar, brat kelnera Mirka iz "Galeba", i s njima se malo posalio pa bi poneko i usao nesto da kupi a utom bi i korzo oziveo. Tada bi bilo izlisno nekud kretati, posto su kroz izlog mogle na miru da posmatraju ko se s kim seta a i da i same naprave neki krug. Kad bi, tacno u osam, teca Lale pogasio svetla, sacekale bi ga, vise omamljene jednolicnoscu proteklih sati nego zaista umorne, ispred radnje da sve zatvori i zajedno s njim krenule kucama, kao da se tim potpunim predavanjem maloj zajednici oduzuju za nesto narocito, mada drugima nevidljivo, sto im je ona pruzala.

Terezino i Milankino drustvo se, doduse, u pocetku svaki dan okupljalo pred "Orhidejom" pa bi decaci drezdali ispred izloga a devojcice ispunile radnju, trazeci da vide ili probaju karmine i mirise, sto je teca Lale najzad zabranio. Posle je do parfimerije svracalo jos samo nekoliko najvernijih drugarica, ali se vec pricalo kako su se Tereza i Milanka uobrazile i promenile a pozivi na kupanja i zajednicke izlaske poceli su da izostaju.

Okruzene polumrakom parfmerije, njih dve su se zaista i osecale drugacijim nego sto su pre raspusta bile, pre svega starijim, a zatim i kao izabranim za nesto cemu nisu znale ime. Potpuna vlast nad svim tim karminima, puderima i lakovima koji su im, bez prave namene, bili na raspolaganju, stalno ogledanje u naspramnim ogledalima, zveckanje vitrina, odsjaji staklenih boca, cvece na poklopcima bombonjera kojima su police bile oblepljene i zavodljiv pogled Marte Topalov uokviren vencem od skolji - sve je to, u mirisima natopljenom vazduhu i tisini izdeljenoj otkucajima zidnog sata, budilo neko ceznjivo iscekivanje i prizivalo dozivljaje kakvih u njihovim zivotima nije bilo.

A onda je, vec sredinom jula, dok se jednog jutra sminkala karminom boje ciklame, Tereza bez ikakve najave izjavila da je ona zaljubljena u Momira Zivkovica i da je resila da mu napise pismo.

Dok je piljila u Terezina usta, Milanka je po secanju napregnuto tragala za bilo cim sto bi potvrdilo ono sto je cula. O Momiru Zivkovicu, bila je sigurna, njih dve jedva da su koju rec razmenile pre nego sto se dogodila pljacka u Drenku, a kad je posle Momir uhvacen, pricale su o tome koliko i ostali iz razreda. Sta je tada Tereza govorila, Milanka vise nije mogla da se seti, mada je jos jasno videla i cula kako decaci prepricavaju Momirovo hvatanje, bekstvo i pad, koji ga je odveo u bolnicu.
"U Momira Zivkovica?" ponovila je najzad s osmehom, potvrdjujuci da je salu, mada sa zakasnjenjem, ipak shvatila.
"Jeste, u Momira", hladno je odgovorila Tereza. "Gleda on mene od prvog dana od kad je dosao u razred, onako ... drugacije, samo sto ja nisam pokazivala da primecujem. A sad vidim da sam pogresila."
"Pa nista mi ... nikad ... o tome nisi rekla", tiho je, boreci se sa stidom, izgovorila Milanka.
"Nisam, Milancice, jer ti takve stvari ne razumes!"

Milanka je onda pocela da objasnjava kako se u nekog kao sto je Momir Zivkovic jednostavno ne moze biti zaljubljen, na sta se Tereza samo izazovno smeskala svom odrazu u ogledalu. A kad je najzad prekinula s ogledanjem, rekla je mirno ali odlucno da je Momir, bez obzira na sve ostalo, najzgodniji u skoli i da ce mu ona to pismo, koje odavno smislja, i napisati.

Otpor prema Terezinoj nameri svela je Milanka zatim na miniranje svake ideje o tome kako bi se moglo doci do adrese bolnice u Zemunu u kojoj Momir lezi, ali kad je videla da je Tereza spremna da ode i do Use u Drenak, predlozila je da se po adresu posalje Sava Nikolin, koji bar nece dalje pricati ko se to za adresu interesuje. Tereza se zacudo slozila s tim planom, pa su Savu onda dve veceri trazile medju setacima na korzou da bi ga tek trece vece, dok su cekale da teca Lale zakljuca radnju, ugledala kako zamice prema crkvi i, sustigavsi ga, uputile ga u zadatak.

Dok se Sava nije pojavio s trazenom adresom u parfimeriji se ni o cemu drugom nije govorilo osim o pismu, a kad je adresa stigla, pocelo je i njegovo konacno sastavljanje. To je potrajalo dva dana, posto je Tereza u pismo htela da udene razne ljubavne izjave koje je, kao najlepse, pamtila iz knjiga i filmova, dok se Milanka zestoko borila da ton pisma bude sto umereniji i pristojniji. Kada je Tereza konacno ispisala adresu na koverti, Milanka je, bez jasne namere ali s osecanjem da bi stvar jos uvek mogla da se spase, pristala da pismo odnese na postu.

Na putu ka posti po glavi su joj se vrtele razne price sto su o Momiru kruzile po razredu a onda joj je ruka sama izvukla iz dzepa beli pravougaonik na kome je Terezinim rukopisom bilo ispisano Momirovo ime. Dok je zatim cepala pismo po sredini, pa na sve sitnije i sitnije delove, radila je to s olaksanjem i vedrim mirom. Papirice je posle bacila u neku jarugu pored puta i stapom ih sve savesno potopila u mulj na dnu pa je pozurila nazad u "Orhideju", zaleci jedino zbog toga sto Terezi ne moze odmah da kaze da je svaka opasnost od igre s pismom otklonjena.

U parfimeriji je, medjutim, vec kroz par dana pocelo cekanje Momirovog odgovora. Kad ne bi nagadjala recenice koje ce joj stici iz Zemuna ili terala Milanku da kaze sta bi ona, da je dobila takvo pismo, odgovorila, Tereza bi naglas zamisljala Momirov povratak u Strugarevo i njihov prvi susret. Zatim bi prelazila na opise buducih setnji i izlazaka, pri cemu bi od Momira Zivkovica ostajali samo visok stas i izazovno drzanje dok se Strugarevo ni po cemu nije moglo prepoznati.

Milanka se u pocetku protivila toj potpunoj proizvoljnosti Terezinih prica, pa je pominjala Momirovu tetoviranu podlakticu, Terezino setaliste pored reke zvala nasipom a parku punom skrovitih klupa vracala njegov pravi, zapusten izgled, ali je s vremenom, sve krivlja pred Terezinim cekanjem, pocela da pristaje na sve sto bi Tereza zamislila.

Desavalo se, doduse, i da se Tereza ucuti i da, zagledana u izlog, pocne da vrti dugme na haljini. "Pa sta ako i napises pismo?" rekla bi potom nesigurno. "Jedno pismo, onako, bez veze ... A niko i ne zna, osim Save ..."
"Ma nije to pismo, sigurno, ni stiglo ...", zivnula bi tada Milanka, verujuci da je trenutak otreznjenja konacno dosao. "Tolika pisma se izgube, pa sto ne bi i to tvoje. I bilo bi, zaista, najbolje da se izgubilo ...."

Takva tesenja imala su, medjutim, rezultat suprotan od ocekivanog. Terezin pogled bi se odjednom sabrao, brada prkosno podigla a oko usta zalebdeo inat. "Pa i ne bi bilo najbolje. Kad sam napisala, napisala sam. Zasto da ne primi?" rekla bi najzad svadljivo, dok bi se u Milanki gasila nada da ce ono sto je uradila na putu za postu ikada moci da ispravi.

Sve krivlja pred upornoscu Terezinog cekanja, Milanka se, kad bi pocele price o Momiru, obicno sklanjala na stolicu pored izloga odakle bi gledala u voljenu bocicu s krilatim strelcem ili bludela pogledom po suprotnoj strani ulice. I to se utociste okrenulo protiv Milanke kada je Tereza jednog dana, prateci Milankin pogled, na trotoaru ispred bifea "Galeb" ugledala Zarka Kacara kako se saginje da podigne gajbu s pivom.
"I samo sedis tu da te Zare vidi pa da ti pre dodje", dobacila je tada Tereza, tek da bi pecnula snuzdenu drugaricu. Milanka se na to okrenula s izrazom zbunjenog nerazumevanja, kao da proverava da li je nesto tako neverovatno uopste moglo da bude izgovoreno, na sta su se Terezine usne zategle a jamice na njihovim krajevima najavile pocetak osmeha. "Ma dobro, ne sedis ti tu zbog njega, znam, ali ne mozes da mi kazes da Zare tek tako dolazi ovamo ..." nastavila je Tereza odobrovoljeno, kao da je iznenada usla u trag necemu sto joj se sve vise dopadalo. "Jeste, sto se toliko iscudjavas! Svakom bi jos otkad bilo jasno da je on zaljubljen u tebe."

Mladji brat kelnera Mirka iz "Galeba", Zarko, bio je sve do tog trenutka samo deo svakodnevnog zivota koji se na kraju korzoa ustalio medju zanatlijama i prodavcima okolnih radnji. S prakse u fabrici, Zarko bi dolazio radnim danima u "Galeb" tek sto bi Mirku pocela smena, a kad bi se posle podne Tereza i Milanka vratile u parfimeriju zaticale bi ga kako pravi drustvo nekom od gostiju, uvek spreman da ustane i odmeni brata. Predvece, kad bi korzo oziveo, Zare bi nakratko nestao u bifeu, a onda izisao u cistoj kosulji, sveze umiven i kose ukrocene vlaznim tragovima ceslja, glasno se pozdravio, kao da ide ko zna gde a ne u setnju tom istom ulicom, pa bi s drustvom iz Jaglovika dugo spartao s kraja na kraj korzoa. Tada bi se, vise nego dok bi se vrteo pred bifeom, primecivalo da Zare copa, ali je to lako, trzavo klimanje u stranu bilo u tolikoj suprotnosti sa stalnim osmehom na Zaretovom licu i zdravljem snaznog, preplanulog tela da je delovalo gotovo kao sala s kojom bi, samo da hoce, mogao da prekine. Zaretove prve dolaske u parfimeriju pratio je ipak trag nelagodnosti, a kada bi Tereza, posto bi otisao, rekla "Koliko je Zare samo lepsi od Mirka" ili "Bas mu ova plava kosulja ide uz oci", osecalo se u tim recima neko posebno prizanje kao sto je i otvorenost pohvala, ciji je ton govorio da bi i njemu licno mogle da budu upucene, svedocila o razlici izmedju Zareta i njegovih vrsnjaka.
"Ali zasto u mene?" pitala je posle kraceg cutanja Milanka, sabirajuci u glavi sve ono sto je Terezu moglo da navede na taj zakljucak.
"Pa zbog koga je poceo da dolazi ovamo, 'ajde kazi!" spremno je docekala Tereza. "Samo ceka da se ti tu namestis, pa da se pojavi."

Zareta je Milanka znala iz Jaglovika, gde je, kad je bila mala, cesto odlazila kod babe. Iz tog doba pamtila ga je kao cupavog, plavookog decaka s kojim je skupljala puzeve i isla do potoka. Zatim su se godinama sve redje vidjali i najzad jedva i pozdravljali sve do tog leta kada je Zare, sad vec stasiti osamnaestogodisnjak, poceo ponovo da joj se javlja. LJubazan i predusretljiv kakav je sa svima bio, Zare ih je isprva veselo pozdravljao kad god bi ih video kako dolaze u radnju, a otkako je jednom svratio u "Orhideju" po neke novine po koje ga je teca Lale poslao i s Milankom popricao o Jagloviku, postao je vec obicaj da poslepodne predje preko ulice i, zastavsi na vratima parfimerije, donese neku lokalnu novost ili se malo posali.

O nekakvom Zaretovom posebnom interesovanju za Milanku nije, naravno, bilo ni govora, sto je Milanka sad mucavo ponavljala dok je Tereza nije prekinula tvrdnjom da ona to jednostavno oseca, kao sto oseca i da ce joj odgovor iz Zemuna kad-tad stici.

Otkrice o navodnoj Zaretovoj zaljubljenosti Milanka je, posle prvog soka, svrstala u one Terezine fantazije koje su i dovele do drame s pismom, ali se, pritisnuta uzaludnim Terezinim nadanjem, s mnogo manje otpora protivila ovoj novoj izmisljotini. Sto iz straha od sukoba a sto iz istinske zelje da Terezi u svemu sto jos moze ugodi, cutke je prihvatala price o tome kada ce i kako Zare otkriti svoja osecanja i tek bi se tu i tamo pobunila, trazeci od Tereze da se urazumi. Ono sto je Tereza smisljala i najavljivala bilo je, osim toga, Milanki gotovo smesno i potpuno liseno pretnje koju je izazivala svaka pomisao na Momira Zivkovica. Mada stariji od Momira, Zare je bio nekako obican, njihov, a kad bi Tereza opisivala kako ce Zare doci po Milanku da je vodi u setnju, Milanka je videla samo plave, osmehnute oci nad kojima su se uvijale pri vrhovima posvetlele trepavice. Te oci su joj, kasnije, ponekad i nezvane iskrsavale u svesti, pracene nekim neodredjenim pitanjem koje ipak nije uznemiravalo dusu.

Ona nejasna napetost u "Orhideji" pretvorila se, tako, u iscekivanje sasvim odredjenih stvari - Momirovog odgovora i Zaretovog dolaska. Potpuno odomacene u posvecenom prostoru parfimerije, Tereza i Milanka su prepodneva provodile uglavnom dosadjujuci se pa bi Tereza tek ponekad uzela nesto da se nasminka a Milanka i sama otvarala metalna vratanca izloga da pod prstima oseti svilenu kicanku i bockanje Amorovih krila. Cim bi, u rano poslepodne, sunce prestalo da bije u izlog parfimerije, Tereza je, pravdajuci se vrucinom od koje je boli glava, otvarala vrata a kako je bas tada Zare obicno sedeo ispred "Galeba", zvuk zvona na "Orhideji" postao je znak na koji bi Zare pogledao u njihovom pravcu i odmah prelazio preko ulice.

"A sta danas rade princeze?" pitao bi onda s praga parfimerije, posto je cuo teca Laleta da ih tako zove. Tereza bi se na to odlepila od tezge i prisla vratima, uvek s izvesnom usporenoscu u kretnjama koja je govorila da istupa umesto svoje stidljive drugarice, kojoj je, kao sto se zna, poseta namenjena. Na vratima bi, medjutim, pocela zivahno da caska sa Zaretom, pa bi usred razgovora zatresla kovrdzama, ugrizla se za usnu ili, smejuci se, zabacila glavu da skloni kosu s cela, kao sto je to inace radila pred ogledalom.

Milanka bi obicno zastajala korak iza nje a jos cesce bi, oslonjena kolenom o stolicu pored izloga, samo posmatrala sta se na vratima dogadja i uzivala najvise u tome sto je Tereza opet vesela a Momir Zivkovic, bar privremeno, zaboravljen. Mada je i odatle mogla da cuje svaku rec razgovora vodjenog na vratima, Tereza bi joj, kad bi se Zare vratio u "Galeb", jos jednom ponovila o cemu su razgovarali, naglasavajuci kako je Zare neprekidno zavirivao u radnju i ocenjujuci kakve su sanse da taj, sad vec redovan gost otkrije karte.
"Ako on tebe, Milancice, sutra ili najkasnije prekosutra ne pozove na korzo, evo ovde me seci!" rekla bi, tako, jos zarumenjena od razgovora, pa bi bi prstom prevukla preko grla i, podizuci oznojene kovrdze, kratko se pogledala u jednom od ogledala.
"Ma pre ce on tebe pozvati na korzo nego sto ce meni stici pismo", objavila bi drugi put, tonom sale u kojoj ima i poprilicno istine. "Samo, i ti nesto kazi! Sve samo ja razgovaram. Jos ce da ispadne da zbog mene dolazi!"

Da je Zare upravo zbog Tereze prelazio preko ulice i sve duze stajao na vratima, cinilo se i Milanki, ali kad je to jednom rekla, Tereza se usprotivila s toliko zestine da je Milanka zabranila sebi da to ikad ponovi. Zare jeste, doduse, povremeno pozivao i Milanku da im pridje i zapocinjao s njom razgovor o Jagloviku, samo sto to Milanki ni po cemu nije licilo na onaj razvoj stvari koji je Tereza najavljivala.

Na korzou je u medjuvremenu zelenilo postajalo sve zagasitije, u osuncane fasade se moglo gledati bez grceva u uglovima ociju a senke su se produzile. Ostavivsi za sobom i petu nedelju cekanja, Tereza je sve redje stajala ispred kalendara a u vreme kada je ranije odlazila kuci da doceka postara promrmljala bi samo kako joj pismo, ako je i stiglo, nece pobeci. To ipak ni najmanje nije menjalo planove o buducnosti dva nova para, vec toliko razradjene da je Milanka, naviknuta da im se ne protivi, reagovala jos samo na one delove price u kojima bi Tereza iznenada preterala. "Ali mene mama nece pustiti tako kasno", rekla bi, tako, kad bi Tereza omiljene setnje pored reke protegla suvise u noc ili bi se odlucno usprotivila obrtu Terezine price koji bi setnju zavrsavao u starom rasadniku.

"Pa nemoj sad sve da kvaris!" ljutila bi se Tereza i pokusavala da iz ogranicenih strugarevskih mogucnosti izvuce jos neku koliko-toliko pristojnu pozornicu za dogadjaje koje je smisljala. Iz citavog Terezinog drzanja prema Milanki izbijalo je, medjutim, neko novo, nezno pokroviteljstvo, a Milanka se toliko trudila da ga sacuva i do te mere uzivljavala u zadatu ulogu da je ponekad hvatala sebe kako i sama veruje da ce Momirov odgovor najzad stici. Cak i mogucnost da Zare zaista oseca nesto prema njoj, sto iz nekih razloga tako uporno skriva, nije joj vise izgledala bas neverovatom i mada je delicem svesti pamtila da u svemu tome ima neka greska, prepustala se ubedljivosti Terezinih reci i toplini koja je kroz njih strujala.

Pred kraj avgusta je, jednog petka koji je kao i nekoliko pre njega bio odredjen kao granica do koje ce se cekati odgovor iz Zemuna, u Strugarevo umesto Momirovog pisma stigla Marta Topalov da bi se vec sutradan, oslonjena o elegantan stap, pojavila na vratima parfimerije. Poprilicno zasla u godine, Marta je vise licila na karnevalsku masku nego na lik sa slike okruzene skoljkama: sa koze suve kao paipir osipao se puder, karmin boje ciklame prelazio je preko ivice izbrazdanih usana a obrve izvucene kreonom navise davale su licu, umesto nekadasnjeg egzoticnog, opak izgled.
"Neko je dirao Amora", bilo je prvo sto je Marta, jos na pragu, rekla. Pazljivo koracajuci prema tezgi nogama zavijenim u zavoje, dodala je zatim: "A on je preko, a?" sto se sad odnosilo na teca Laleta koji je zaista bio u "Galebu".

Premda se tokom te prve posete Marta zadrzala u radnji jedva pola sata, one "Orhideje" u kojoj su Tereza i Milanka provele leto kao da je nekom carolijom nestalo. Oko njih su, doduse, i dalje bili mirisi, puderi i karmini, po ogledalima su klizili njihovi likovi, sat je kao i obicno otkucavao, ali je sve to pripadalo nekom drugom i odisalo pretnjom.
"Pa sta ako je dosla? Kad ne bude tu mi cemo kao dosad", pokusala je Tereza da savlada novu situaciju, dok je Milanki u dubini duse laknulo.

Krajem nedelje predao je teca Lale Terezi i Milanki njihove "platice" za avgust i saopstio im da su sad, sto se radnje tice, slobodne posto je Marti sve bolje a i skola samo sto nije pocela. Zatim je, bez uobicajnih priprema i okolisanja, navukao sako i pozurio preko ulice u "Galeb". Ostavsi same, Tereza i Milanka su sirom otvorile vrata, mada je sunce jos obasjavalo veci deo parfimerije, i oslonile se po jednim kolenom na stolicu ispred izloga.

Ubrzo se na pragu "Galeba" pojavio Zare i mahnuo im, na sta su devojcice odgovorile zustrim odmahivanjem. Zare je onda otpasao neku krpu koja mu je sluzila kao kecelja, gurnuo je u dzep i krenuo preko ulice. Preskocivsi uobicajni ritual, Tereza je smesta izisla ispred "Orhideje", dok se Milanka zaustavila kod vrata.
"E pa, Zare, od danas vise nema vidjanja!" uzviknula je Tereza umesto pozdrava i zaiskrila nekom nervoznom veseloscu.
"A sto da nema?" zacudio se Zare. "Pa necete sad na kraju raspusta negde putovati?"
"Ma necemo mi, nego je dosla Marta, pa vise ne treba ..." rekla je Tereza i podigla obrve, podrazavajuci Martin nadmeni izraz.
"Onda ce i princeze, valjda, veceras malo u setnju?" izgovorio je Zare vedrim tonom, dok mu je pogled, ozbiljan i upitan, pretrazivao Terezino lice.
"Ne znam ... hocemo ..." odgovorila je otezuci Tereza, zabavljena zagladjivanjem jednog pramena iza uha.
"Pa evo, ja tu imam jos malo ... a onda ... oko sedam ... kad osvezi ... mozemo zajedno ..." istiskivao je Zare kroz usne ukocene u osmeh.
Tereza je na to slegla ramenima i okrenula se prema Milanki, porucivsi joj pogledom da se ono, sto ona predvidi, jednostavno mora ispuniti. "Pa nek ide i Milanka s nama, sta mari?" zabrzao je, medjutim, Zare. "A posle, ako hoces, mozemo i u bioskop ... Bas sam gledao jutros kako lepe plakat. Ima jedna sto skace u bazen, al' kako se ono zvao film ..."
"Necu u bisokop", polako je rekla Tereza, piljeci u Milanku s takvom usresredjenoscu kao da pokusava da je izoluje od svega sto se oko nje dogadja.
"Pa ne mora ... sta znam ... mozemo i tu, po korzou, gde hoces..."
"Necu nigde!" prekinula ga je Tereza pa se istegla, dohvatila kvaku na vratima i, zaobilazeci pogledom Zareta, povukla vrata prema sebi.

Odstupivsi korak unazad, Zare je nekoliko trenutaka neodlucno stajao pred radnjom i oko pesnice uvrtao krpu koja mu se iznenada nasla u rukama. Onda je udario krpom u butinu, okrenuo se na peti i uputio prema "Galebu".

U parfimeriji je bilo tako tiho da su se otkucaji sata culi kao teski, metalni udarci.
"Ja to, Milanka, nisam tako htela ...", rekla je Tereza ravnim glasom i ukosila glavu kako bi u ogledalu uhvatila Milankin pogled.
"Znam da nisi", pomirljivo je odgovorila Milanka, zaustavljena na sredini radnje.
"Samo tako kazes, a mislis da sam kriva", povisila je ton Tereza. "I zao ti je ..."
"Ma nije mi zao", odmahnula je glavom Milanka, krenuvsi ponovo prema izlogu. "Vidim ja to odavno ..."
"Sta vidis! Nema tu sta da se vidi ..."

Na korak od izloga, Milanka je gledala u srebrnastu figuricu rasirenih krila koja kao da je pripadala necem dalekom i izgubljenom.
"Evo, uzmi Amora!" stigao joj je iza ledja Terezin glas. "Uzmi i nosi!"
"Gde da nosim, sta ti je?" prenula se Milanka a kad je Terezina ruka pocela da se primice izlogu, isturila je lakat da joj prepreci put.
"Nosi gde hoces, tvoj je!" viknula je Tereza, pa je odgurnula Milanku u stranu, otvorila vratanca izloga i uhvatila Amora za krila.
"Ma necu ...ostavi...ne sme!" vikala je sad i Milanka, vukuci Terezu za ruku.
"Neka ne sme!" odjeknulo je "Orhidejom" zajedno s praskom sudara stakla i metala. Kisa krhotina zadobovala je po podu. A dok se zatim miris nekog nepoznatog cveca sirio parfimerijom, Milanka i Tereza gledale su cas u komadice stakla rasute po barici, cas u srebrnu figuricu oko koje su se stezali Terezini prsti.


SPOMENKA KRAJCEVIC - novinar, pisac, prevodilac, urednik. Zavrsila je grupu za opstu knjizevnost s teorijom knjizevnosti na Filoloskom fakultetu u Beogradu. Magistrirala je na knjizevnom delu Maksa Frisa. Autor je pogovora Frisove knjige Homo faber u izdanju Nolita. Prevela je delove Fenomenologije kica Edmunda Gica objavljene u biblioteci XX vek. U oblasti knjizevnosti za decu objavila je knjige Tajni zivot zivotinja (Nolit, 1986) i Zagonetne slovigrica (Naucna knjiga, 1988). Prevela je roman Kristine Nestlinger Hugo, dete u najboljim godinama (Zepter Book World, 1998). Urednik je biblioteke za decu Postovana deco u Cepteru. Saradjivala je u listu za decu Tik-tak. Zamenik je glavnog i odgovornog urednika u listu Veliko dvoriste.


design by: INternetClub