br. 4
POUKA U KNJIZEVNOSTI ZA DECU


Dragoljub Gajic:
POUKA U KNJIZEVNOSTI ZA DECU - NEKAD I SAD


Knjizevnost za decu objavljivana je u proslom veku u listovima za decu i mlade. Retka su uspela umetnicka ostvarenja koja su nadzivela svoje vreme. I originalne i prevedene pesme, price i dramske igre su obavezno poucni. To svedoci o uverenosti pisaca i urednika da knjizevno delo za decu obavezno treba da poucava, pa su pouke zaodenute u knjizevne oblike. Takva knjizevna ostvarenja obracala su se decijem razumu, starmaloj deci i savetovala i poucavala. U brojnim knjizevnim ostvarenjima za decu pisci kao da ne veruju u blagost saveta i pitomost i blagotvornost pouke, pa prekorevaju decu, prete, grde i surovo kaznjavaju.

Prozna knjizevna ostvarenja cesto imaju pouku u naslovu: Budi dobar i posten, pa ce te svako voleti i postovati, Postuj starije i tebe ce tvoji mladji, Ne kradi, Ne lazi, Budi vredan, ili imaju poslovice: Pitace te starost gde ti je bila mladost, Ispeci pa reci, Na muci se poznaju junaci i slicno. Price posle toga treba da objasne, potvrde i opravdaju i osnaze pouku iz naslova. Tip bespomocnog deteta. Da bi se to postiglo, pricanje treba da izazove strah, jezu i stravu. Tek snazno dozivljen strah omogucice usvajanje i trajno delovanje pouke. Neki pisci imaju pouku samo u naslovu, neki imaju pouku u naslovu, pa nesto opsirnije kazanu pouku u uvodu, pa pouku koju kazuje glavni junak price, pa piscevu pouku koja je zvezdicama odvojena od price, koju kazuje pisac: "Vidite, draga decice, kako je dobro (ili: kako nije dobro) kad neko dete slusa (ne slusa) starije".

Da bi pouka sto snaznije delovala na mlade citaoce, pisci su prikazivali dva ostro suprotstavljena tipa junaka: pozitivan uzor (takva deca treba da budu, takvu decu zele i vole odrasli) i na takve junake deca treba da se ugledaju i negativan uzor (takva deca ne treba da budu) i na takve knjizevne junake deca ne treba da se ugledaju. Takvi junaci ce pomoci deci da snazno dozive strah od kazne i surovih posledica, da shvate opravdanost pouke i potrebu da se vladaju po uzorima koje im odrasli nude. Brojne kazne, stradanja, ponizenja i prezrenja cekali su negativne junake i starmala deca je trebalo samo da uporedjuju i pronalaze sta je pozeljno i prihvatljivo, a sta je nepozeljno i neprihvatljivo.

Da bi prica bila ubedljivija, pisci su cesto naglasavali da je prica istinita. Zivotna stvarnost, surova zbilja i nerazuman odnos starijih prema deci bile su potvrda vrednosti price i opravdanosti pricanja deci. Izuzetno su retko nastojanja pisaca da umetnicki prerade stvarnost. Pricanje je bez svega onoga sto pricu cini umetnickim ostvarenjem: nema lepote u jeziku, nema lepih slika, nema pricanja bliskog decijem vidokrugu znanja, decijem dozivljavanju sveta, nema jezickih igara, jezickih obrta, nema jezika iz sveta detinjstva, nema kompozicionih resenja koja bi prici omogucila da decu zabavi i razonodi, nema nastojanja da pricanje bude bogato i raznovrsno i, narocito, nema pricanja koje nastoji da deci omoguci uzivanje u lepoti knjizevnog dela. Dovoljna je pouka, a ako pisac posumnja u decu i uverljivost svoje pouke, reci ce je vise puta uveren da ce je deca tako bolje razumeti i usvojiti.

Poucavanje u pricama pisci ponekad prepustaju deci-junacima prica jer su uvereni da ce deca citaoci dublje doziveti takvu pouku i da ce je lakse i brze usvojiti. Takvi junaci prica su obicno u prvom delu price nevaljala, neposlusna, lenja, radoznala i samostalnog i istrazivackog duha (a to je posebno losa osobina), tvrdoglava i deca sklona igri i mastanju. Zbog takvih osobina i ponasanja koje stariji ne odobravaju, ta deca po pravilu stradaju (slome ruku, nogu ili hrptenicu) dobiju zapaljenje pluca, dugo se lece i oporavljaju, pa imaju vremena da razmisljaju o rdjavim i opasnim posledicama svojih mana, shvatanja i ponasanja, sama zrelo uvidjaju svoju pogresku, sama nastoje da svoju pogresku isprave i sama uspevaju u tome. Nekada im u tome pomazu stariji. Najbolji nacin da svoju pogresku isprave jeste da se vise ne ponasaju kao u prvom dellu price, vec kao uzorna deca, koja su u patnji sazrela, prosla katarzicnu krizu, procistila se, pa odmah posle oporavljanja ili u starosti na svom iskustvu poucavaju drugu decu. Nekim piscima ni to nije dovoljno, pa posle takvih pouka junaka prica kazuju svoju pouku. I junak price - dete pozeljnog ponasanja - i pisac misle isto, zele isto i veruju u isto: decu treba poucavati, zato se price za decu i pisu.

Pisci za decu nude deci opste i trajne vrednosti svog naroda: postenje, radinost, odanost narodu i otadzbini, postovanje starijih, iskrenost, upornost, vrednocu i druge i zato su uvereni da je dovoljno deci reci ili ukazati, pa ce deca odmah shvatiti i usvojiti ponudjene vrednosti. I ne pomisljaju da nesto od toga sto nude nije za decu doba kome se obracaju.

Pouke u pesmama su ritmom i melodijom stihova, pa su, uvereni su pesnici, u takvim pesmama brze i lakse usvajane. U duhu sa pesnickim stvaranjem koje je negovano decenijama pre Zmaja i Zmaj ima stihovanih pouka.Njegovi stihovi su ugladjeni, pamtljivi, laki i jednostavni kao i istine koje Zmaj kazuje, plene jednostavnoscu, neposrednoscu, zvucnoscu i ritmom, ali poucavaju. Tip negativnog uzora.

U pricama o decijem strahu od mraka, strasnih snova, akrepa, aveti, vila i duhova decu poucavaju cesce starija deca, brat ili sestra. Pisci su uvereni da ce se dete osecati manje povredjenim, da ce se lakse osloboditi straha i usvojiti pouku ako mu je daze starije dete. U jednoj prici u Golubu starija sestra upucuje mladjeg brata koji se uplasio strapnog sna, da se ugleda na sliku zeca na zidu. Zec se ne plasi, pa zasto bi se dete uplasilo. Ova ljupka prica odise naivnoscu deteta koje izjednacuje svet dece i svet stvarnosti koja ga okruzuje, zivo i nezivo, uvereno da ce tako uverljivom poukom pomoci uplasenom bratu. Ali prica ipak poucava, manje nametljivo, manje grubo, ali poucava. Zato je u pravu Miomir Milinkovic (Horizonti detinjstva) kad povodom Dusana Radovica pita da li knjizevno ostvarenje za decu moze biti bez pouke.

Ako knjizevnost za odrasle poucava, a poucava, i niko joj zbog toga ne osporava umetnicku vrednost (razume se da je rec o umetnickoj knjizevnosti i za decu i za odrasle), zasto bi knjizevnost za decu bila manje vredna, sporna i osporavana ako decu poucava? Pravo pitanje je kako knjizevnost za decu poucava i da li treba samo da poucava, da li zabavljanjem i igranjem svim i svacim knjizevna ostvarenja za decu nude cokoladom premazanu pouku.

Pod Zmajevim uticajem i Desanka Maksimovic ce takodje poucavati. U pesmi Od kuce do skole ponudice deci lik uzorne starmale devojcice koja sama savladjuje brojne prepreke i niceg se ne boji jer mora na vreme da stigne u skolu. U pesmi Hvalisavi zecici D. Maksimovic ne opisuje decu, vec alegorijskom slikom omogucuje deci da dozive zanimljivu pricu o hvalisanju, da se nasmeju, da se, u duhu sa Bergsonovim shvatanjem o smehu, smejanjem oslobode straha i da takav dozivljaj pretoce u saznanje da se ne treba plasiti susnja. Pesnik ne poucava otvoreno, vec deci nudi drugi put kao pouci: od dozivljaja, uzivanja u lepoti slike, lepoti kazivanja, u neocekivanom obrtu, u snaznom kontrastu, u slici o zivotinjama, a ne o deci uzivanja u zvucnoj i ritmicnoj sliki i melodiji stiha ka samostalnom saznanju koje proistice iz estetickog ucinka pesme.

Dusan Radovic je oznacio preokret u pevanju za decu, a to znaci i u poucavanju. Pesma Zamislite poziva decu da mastaju, da se igraju, da sa pesnikom stvaraju pesmu, da sa Kadjom krenu u pustolovinu, da spasavaju princezu, da pokazu mnoge vredne osobine. Pesma i te kako poucava, ali to cini zato sto je umetnicki vrlo uspela tvorevina, umetnickim postupkom koji lici na varanje dece. Dusan Radovic je u prvi plan stavio pustolovinu, suprotstavio decaka svetu odraslih, medju kojima su, na veliku radost dece, sve same kukavice, pa im se zato pesnik podsmehnuo, omogucio Kadji da sam, a ne, kao u bajci uz pomoc pomocnika, savlada prepreke i spase princezu. Neobican je junak, neobican je podvig, neobican je postupak glavnog junaka, njegove reci su neobicne i neocekivane, neobican je postupak princeze Nadje. I sve je to u prednjem planu pesme, sve je to, rekao bih, ispricano da bi prevarilo decu i privuklo paznju, da bi zamaglilo i zastrlo pouku. Pouku ce deca otkriti sama, shvatice je kasnije, u nekoj igri kad budu razbojnik Kadja ili u masti kad budu kao Kadja spasavali princezu. Bice deca kao junak pesme zato sto su to sama usvojila.

Na kraju pesme Zamislite Nadja se opredelila za Kadju. To je pesnik rekao, a deca sama treba da otkriju zasto. Ako je u vecem delu pesme pesnik izneveravao ocekivanja i prizeljkivanja dece, na kraju pesme je postupio po ocekivanjima dece: Nadja je odabrala Kadju jer je to Kadja zasluzio. Deca ce sebi objasniti zasto je Kadja zasluzio nadju i opredelice se kao i Nadja za najlepse moralne vrednosti: hrabrost, nesebicnost, plemenitost, ljubav prema drugome, spremnost na zrtvovanje kad je neko u opasnosti, odlucnost, veru u sebe i opredeljenost za prave vrednosti, saznace da covek ne zivi pored drugih ljudi, nego sa njima i za njih. Uzivace deca u Kadjinu podvigu, uzivace u lepim slikama, uzivace u svojim otkricima i tako ce i neosetno saznati sta pesma porucuje. Pesma poucava, mogla bi i odrasle da pouci, i zato je lepa. Ova pesma otkriva kojim putem treba da se krece pesma za decu da bi bila umetnicki vredna i poucna.

Savremeni pripovedac za decu Stanoje Makragic u prvoj Knjizi smeha i nezaborava ima pricu Prva ljubav koja se sastoji od dva jasno postavljena dela. U prvom mama pita kcer Anu zasto nosi dva sendvica u skolu, a ona joj odgovara da raste i da je gladna. Posle nekoliko dana Ana sama objasnjava zasto nosi dve uzine. I tu pocinje drugi deo price. Ana kaze mami da nosi dve uzine zato sto u njenoj skoli ima u njenom odeljenju jedan drug, najbolji ucenik, ima sve petice, ali nema sta da jede, pa dok na odmoru svi nesto jedu, on gricka nokte. Prvo je sa njim delila uzinu, a kad su oboje porasli, zar mama ne vidi da je ona porasla?, pa im je potrebna po jedna uzina. Anine mladje sestre slusaju taj razgovor i kazu da se Ana zaljubila. Ovim tumacenjem mladjih sestara da se Ana nacisto zaljubila pisac kao da zastire pouku. A pouke ima. Anu roditelji i nisu poucavali kako treba da postupa ako vidi da neki njen skolski drug nema uzine. Ana je dovoljno moralno zrela da sama moze da pronadje jedino ispravan i pozeljan postupak. Deca citaoci samo sto ne povicu glasno: To nije ljubav! Kako njene sestre ne razumeju! Nije rec o ljubavi. Citaoci su otkrili o cemu je rec: treba biti nesebican, plemenit, spreman da pomognes drugome u nevolji. Uzivace deca u svom otkricu i likovace sto su sama otkrila ono sto Anine sestre nisu. I tako ce sama usvojiti pouku price. Uzivace i u saznanju da je Ana dostojanstvena devojcica jer nikome ne prica o svojoj dobroti, na zeli da je neko hvali jer je to, i trebalo bi da bude, dobro i lepo ponasanje. Do svega toga ce deca sama doci i usvojice poruke price. Deca-citaoci ce odobriti Anin postupak, prihvatice ga kao ljudski vredan cin, poistovetice se sa Anom, pozelece da postupe kao Ana i eto kako savremena prica za decu poucava. Iz estetskog ucinka pesma deca-citaoci, na osnovu svog dozivljaja, otkrivaju vrednosti, pronalaze uzor, shvataju i pozele sta valja ciniti. Devojcica Ana zna sta treba da cini, a kako treba da postupaju deca-citaoci - to neka otkriju sama. I otkrice.

Prica Stanoja Makragica Sofija medju duhovima, iz iste knjige, govori o decijem strahu od ostavljenosti, napustenosti, prepustenosti na milost i nemilost silama unistenja. Dok je sama u zabavistu jer ceka oca da dodje i odvede je kuci, Sofija kaze sebi da ne treba da se boji vukova jer joj je mama rekla da u gradu nema vukova. Kad joj duh u njenom snu zakuca na prozor, kaze mu da je ne plasi i nece da ga pusti u ucionicu.Nju niko nije ucio kako da se ponasa kad je usamljena, a pogotovo kad se suoci sa duhom. Sama je pronasla kako da se ponasa. Nigde nema izricito kazane pouke, a prica poucava. Deca ce sama otkriti kako mogu da savladaju svoj strah od usamljenosti i da saznaju da decija masta stvara slike koje plase dete, a da u stvarnosti oko Sofije nema stvarnih razloga za strah. To sve kazuje prica, pisac prepusta prici da deluje na dete, pa ce dete snazno doziveti pricu, uzivace sto je Sofija hrabra i otresita kad tera duha i kaze mu da je ne plasi. Mogu, znaci, sama da se suprotstave svom strahu i uzrocima straha.

Savremen pripovedac i pesnik Moso Odalovic ima u zbirci pesama i prica Druze tata, kucni komandante pricu Prodavnica mraka. U njoj je obradjena tema decijeg straha od mraka. Prica poucava decu da ne treba da se boje mraka, ali do tog saznanja deca sama dolaze. Pisac vedro i saljivo poziva decu da odu u prodavnicu mraka, da kupe svez mrak i da ga dobro zapakuju u kese da ne iscuri. I kad se deca nadju u neprilici, mogu da uzmu kesu mraka i da se odbrane, mogu da ga ponesu u skolu. Ova recenica nije zavrsena. Pisac omogucuje deci da se sete kako sve jos mogu da upotrebe kese mraka. Deca uzivaju sto se osecaju nadmocnijom jer im je mrak saveznik u neprilikama, mogu da se igraju njime i sa njime. Nigde nema pouke, a prica je poucna jer mrak nicim ne plasi decu i to su deca sama uvidela. Mrak je sveden na predmet koji moze da se kupi i zapakuje. Od te slike ce decije saznanje samo pronaci pouku price da deca ne treba da se boje mraka. Deci je ponudjena igra i zabava koja kao da namerno zaklanja pouku do koje ce deca sama doci i likovace sto su otkrila i to piscevo lukavstvo.

Ima Stanoje Makragic i pricu s poukom-Sofija iz bajke. U njoj je obradjen odnos igre i rada u zivotu deteta. Starija devojcica pere sudove, a mladja se zabavlja gledanjem televizijskog programa i posle vise Aninih poziva, opomena i prekora prilazi starijoj sestri da brise sudove. Posto nevoljno prihvata rad jer prekida zabavu i razonodu, Sofija ispusta tanjir i on se razbije. Ana je grdi, a ona odmah ostavlja rad i nastavlja da gleda program i da masta. Kad joj se starija sestra pridruzi, ona joj prica da je princeza u svojoj izmastanoj bajci. Ana je grubo vraca u stvarnost, grdi je sto hoce da bude princeza iz bajke sa sto debelih jedinica, pa joj na kraju kaze dugu pouku o radu. Pouka je mudra i lepo srocena. I vrlo duga, sto znaci da ju je neko Ani vise puta govorio, pa ju je ona naucila napamet. Prica se zavrsava Aninim pitanjem: "Jesi li razumela?" i Sofijinim odgovorom: "Jesam". Smisao pouke je podsmevanje poucnim pricama. Anina pouka ocigledno nije njena, vec ju je naucila od starijih koji su je poucavali. I Ana se obraca razumu svoje mladje sestre i ona ocekuje od nje da razume pouku, a Sofija jos nije posla u skolu, jos je u svetu igre i zabave. Iz cele price proistice da obema devojcicama tesko pada rad. Ani je tesko da radi dok se njena mladja sestra zabavlja, Sofiji jos teze pada poziv da radi jer treba da prekine zabavu. Pouka na kraju price kazuje da decu ne treba poucavati da treba da rade, da deca vole igru, razbibrigu i zabavu, da im tesko pada rad kad treba da prekinu zabavu. Poukama ne mozemo uvoditi decu u svet rada, pa makar te pouke mladjoj deci govorila starija braca ili sestre. Deca - citaoci ce otkriti da Sofija nije rdjava sto nece da aradi. Ona je u svojoj izmastanoj bajci dobra i plemenita jer ce, kad se uda za princa, pomagati drugim ljudima u nevolji, a u stvarnosti nece da pomogne sestri da brise sudove. Ona masta o buducnosti, kakva ce biti kad poraste, a u sadasnjosti je dete koje mastanjem ispunjava svoj svet igre i zabave. I ovde je prisutno vaspitanje, potiskivanje prave pouke koju ce deca sama otkriti da je svet detinjstva svet zabave i razonode i tek kad se deca dovoljno naigraju, onda ce moci da prihvate rad. Anin odgovor da je razumela pouku ukazuje da je nije razumela i da mudru pouku nije prihvatila. Pouka nece pomoci detetu da prihvati rad. Dakle, price ne treba da poucavaju decu. Pouku ove price dete - citalac dozivljuje kao i prekor sto se zabavlja, pa pouka ostvaruje suprotan ucinak.

Kako dete polako ulazi na osnovu samostalnog opredeljenja uspelo je opevao Momcilo Tesic u pesmi Drzalica. Dete samo prihvata rad i odlucuje da, po ugledu na starije, kao da je rec o igri podrazavanja, da napravi obramicu,pa kad ne uspe, odluci da napravi drzalicu, pa vreteno, pa siljak za vrecu i na kraju ostane samo iverje. Pesnik ima razumevanje za dettovu upornost da radi i stvara. Ne zna se da li se dete igra ili radi, ili radi i igra se. Rekao bih da pesma ukazuje da dete igranjem ulazi u svet rada i da je rad laksi ako lici na igru. Tesic ne kori dete sto nije uspelo u svom prvom pokuasju jer je potrebno i iverje. Dete nema veste ruke, brani pesnik dete. Nikakve pesnikove pouke nema, ali pesma poucava jer otkriva da dete samo, ugledanjem na starije, treba da prihvati rad, i da ce ga tako lako prihvatiti. Rad nije sto i igra, tesko je raditi, za rad su potrebni vestina, snaga i upornost, radom se stvaraju predmeti bez kojih bi zivot bio tezak. Sve je to samo saznalo dete koje delje drvo. Sve je to saznalo samo i dete - citalac.

Stvaralastvo za decu uvodi decu u svet odrlaslih i uspesnije ih uvodi preko iskustava dece. Pesme, price i dramske igre i savremenih pisaca poucavaju, ali umetnicki vredna knjizevna ostvarenja za decu to cine uspelije ako deci omogucuju da uzivaju u lepoti knjizevnog dela i ako sama otkrivaju, saznaju i usvajaju poruke.




DETINJSTVO 1/99

design by: INternetClub