br. 4
|
IN MEMORIAM - Dragutin Ognjanović (1933-1999.) Dragutin Ognjanović: Rasute po mnogim delima Andriceve misli o detinjstvu i njegovom značaju, o deci i njihovim preživljavanjima, nose beleg refleksije koja se u njegovo delo slegla kao životna mudrost. Shvatanje umetnosti, njenoga čina i dejstva, Ivo Andrić je, različitim povodima i u raznovrsnim kontekstima, objektizovao u nizu eseja, najradikalnije u eseju O goji i Goja i u zapisima Staze i Znakovi pored puta. U kontekstu beletrističkih sadržina svoju implicitnu poetiku je, prevashodno, ispoljio u tekstovima o deci ili onima koji naginju dečjoj lektiri (Panorama, Prvi put u cirkusu, Aska i vuk). Andrića se oslobodio jednostranosti psihoanalitičkih saznanja. Iako bez sistema, on, u znatnoj meri dosledno, smatra da individua, i kao beba u majčinoj utrobi i kasnije u životu, ima potrebu za oslobađanjem tesnaca i ograničenja. Kod njega nema psihoanalitičke misli o tobožnjem blaženstvu u prenatalnoj fazi razvoja, a njegovo ukazivanje na srodnost u bespomoćnosti individue na početku i na kraju života proširuje optiku njegove misli o ljudskoj ugroženosti. U Znakovima pored puta opaska se odnosi na početak postojanja: "Sa početkom samog postojanja i prvim pokretom u majčinoj utrobi, postavlja se za nas pitanje - izlaza. A kad se oslobodimo te tamnice, to je samo prividno oslobođenje, jer sa prvim zrakom smene svetlosti, počinje novo i dalje, sve življe traženje izlaza". Drama izlaska se nastavlja kroz ceo život i u njoj se koriste svi oblici sredstava "svi naši - i najneverovatniji - postupci, napori, zaleti i sudari". Skoro istim rečima ponovljena njegova konstatacija proteže se i dalje: "Svi se mi, koliko god nas od žene rođenih ima, izbavljamo i spasavamo i to od prvog trzaja u majčinoj utrobi do onog poslednjeg zeva kojim uzalud hvatamo još malo vazduha..." O vaspitanju sticanom u detinjstvu Andrić na nekoliko mesta kazuje svoje misli: "Nas su učili u detinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameće, kako se čovek održava u životu, izbegavajući nemir duha i tela, i sve razlike i štete, kako se podnosi bolest i svako zlo i, najzad, kako se dočekuje smrt kojom svaki život završava. Dakle, čitav jedan defanzivan sistem!" Konfrontirajući takvom obliku vaspitanja svoje shvatanje edukacije, Andrić kaze: "Vaspitanjem bi trebalo od samog početka suzbijati u detetu to bolesno osećanje krivide, a ponekad mi se čini da bi takve ljude trebalo kažnjavati upravo zbog njihovih uobraženih grehova i prestupa..." Svestan koliko svako dete staje osećanje krivice, on svoje razumevanje ovog problema prenosi na urazumljivanje odraslih da decu ne opterećuju ovim osećanjem, jer satire strepnjom i strahom, kao što je slučaj sa decom u Knjizi, Prozor, Na obali i drugim pričama. Koliko je kobno osećanje nemoći da se nešto novo doživi ili ostvari kazuje sledeća Andrićeva rečenica: "Njega je od detinjstva mučilo čudno osećanje: da je sve najbolje i najvrednije u životu bilo i prošlo, pre nego što je na njega došao red da živi, da su za njega i njegovo vreme ostali ogrisci lepe gozbe". U osećanju nemoći se dodiruju krajnosti: "Plač nejakog deteta u kolevci i gunđanje i pesimizam starca pri kraju života istog su karaktera i porekla". Andrić proširuje antropološko polje saznanja o ljudskoj jedinki i pobuđuje na produbljeni odnos prema fenomenima deteta i detinjstva u smislu njihovog razumevanja. On se ne libi da o deci kaže gorke i opore istine, ali je njegova pažnja usredsređenija na njihovo trpljenje u svetu nerzumevanja i autoritarne nadređenosti koja ograničava slobodu volje, mašte i igre. Otud deca ove oblike stanja plaćaju strepnjom, nesanicom i bolom. Razmišljanje o dečjoj igri kod Andrića je prisutno i u njegovoj primarnoj i sekundarnoj literaturi. Kao da je komentar onoga što će se desiti u njegovim pričama Kula i Deca, on u Znakovima pored puta kaže: "Deca se igraju svega onoga od čega kasnije strada njihova duša i telo: rata, svatova, trgovine, žandara i hajduka". Dete je ovde učesnik u igri, dok je na drugim mestima recipijent, posmatrač predstave. Sećajući se svoga ranog detinjstva, Andrić izdvaja cirkusku predstavu kao jednu od najlepših senzacija: "Kad su posle prve scene, akrobacija i šala, počeli da savijaju ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu, dete je udarilo u plač... Dete je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i bele mazge s praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu." Misao ovog zapisa je jezgro na kome su tvorene Andrićeve priče Prvi put u cirkusu i Panorama. Čarolija igre je elemenat Andrićeve poetike koji počiva na misli o raskoraku između lepote predstavljenog sveta i stvarnosti iz koje je i kojoj se dete vraća. U cirkusu, u kome vlada igra, u dečaku se, kao slutnja, javilo "ono što će docnije postati jasno i neosporno", pa će do kraja života ostati "podložan svakom blesku svake veštine i svaki put će svaku igru primiti kao svetu i večitu istinu, zaboravljajući onu prošlu i ne misleći na buduću". Dečaka će, dok god traje, opijajući se i trezneći, "varka dodavati varci, do poslednje varke i njegovog poslednjeg dana"; on se "te sjajne večeri obrekao i zaverio tom duhu igre i njenih zanosa i promena, ne što je tako hteo, nego jer drukčije nije mogao". Nedovoljnost onoga što se neposredno ima u emotivnoj ravni podstiče zudnju za nečim potpunijim i lepšim: "Sve sto sam gledao u detinjstvu - ljude, stvari i mesta - sve to nije nikad moglo da zadovolji moju žeđ za lepotom i savršenstvom." Navodeći kako se na posrnulu ogradu starog groblja naslonio slabunjav čovek, Andrić kazuje kako se, nedaleko od njega, zateklo nekoliko dečaka koji se glasno prepiru i jedni druge ne slušaju jer je "kod njih sve samo igra koja ima smiao u sebi, a ne u onom što se kaže ili učini". Gledajući kolo, dok su devojčice i dečaci sa strane posmatrali "raširenih očiju i otvorenih usta od čuda i divljenja", starac je ukočeno stajao "slabiji i tiši od senke na zemlji po kojoj topću i gaze razigrane noge bezbrojnih naraštaja u nerazumljivoj igri". Kao po pravilu, Andrić daje kontrapunktne slike da pokaže kako dijalektički tok zbivanja poprima karakteristike razuzdanosti, na jednoj, i skrušenost i nemoć, na drugoj strani. Govoreći da se, kao dete, sa drugovima igrao "žandara i lopova", on se seća kako je pri tome bilo "muke i neprilika", jer je najstariji drug raspoređao ko ce igrati žandara a ko lopova, a kad bi došao red na njega ne bi prihvatio ni jedno. "Igra bi otpočela. Ali on bi se brzo pomešao sa ostalima, idući čas za žandarima, čas za lopovima, i kvareći igru jednima i drugima", da bi, pošto su ga gonili, čim bi igra ponovo počela, potrčao za njima, "čas goneći lopove, čas bežeći pred andarima". Dečja zudnja da se poraste i izjednači u pravima i mogućnostima sa odraslima predmet je Andrićevih promišljanja. Govoreći kako mu često iskrsnu u sećanju lica odraslih kakva su mu ostala u sećanju iz ranog detinjstva, autor Znakova pored puta skreće pažnju na večitu dečju želju da se izjednače sa ljudima od titula, jer je sav dečački zivot "samo nevešta petljavina, praćena željom da porastemo i postanemo "veliki". Andrić govori o glasu iz detinjstva koji, i kad se zaboravi, iskrsava u svesti u mnogim prilikama poznatog života: "Odrasli su govorili za nekog da ima jednog brata koga ne pokazuju (podv. D.O.). Devetogodišnji dečak je, prolazeći pored kuće u kojoj je živela ta porodica, sa velikim uzbuđenjem zagledao u njihove prozore, želeći i bojeći se da vidi toga brata koga kriju od sveta. Ovaj oblik nepoznanice razloga skrivanja jača radoznalost i ostavlja zagonetku koja traje do u pozne životne dane kada se "setio i čuo glas kojim je nekad izgovorena". Tema straha je, takođe, dotakla Znakove kao misao koja je praktičnu primenu našla šire u Andrićevim delima. Posle doživljaja igre i zamora, u vreme navlačenja sna na oči, mučio ga je strah od onog što stariji govore, a što on ne razume i iza čega ne naslućuje "nepoznate teškoće i nerešena i nerešljiva pitanja". Malo je koji pisac, posle Dostojevskog, kao Andrić shvatio dečje bolove i patnje. "Mali ljudi koje mi nazivamo deca" - kaže on - "imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju, upravo, gube iz vida. A kad bismo mogli sa se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost". Pokazujući koliko odrasli nisu u stanju da osete suptilnost dečje duše, Andrić postaje zagovornik želje da se dete shvati i ne opterećuje traumama koje ruše predstavu o lepoti i čaroliji sveta. Andrićeva poetika detinjstva je poetika nade i poetika dijagnoze. Prvim svojim sazvučjima ona je i za decu i za odrasle, drugim ona je za odrasle i njihovo uosečavanje u dečji svet, dečja iskušenja, stanja i patnje, ne kao moralisanje već kao elemenat mudrosti koja može da trgne i osvesti. Šta bi moglo da spasi noći i svitanja, koje Andrić naziva zlojutrom? Pretpostavljajući da bi to mogao biti iznenadni dolazak dobrog čoveka, njegova reč ili bar osmejak, uveren da će stanje straha proći, autor Znakova zaključuje: "Trpeti, živeti i nadživeti - to znači pobediti samog sebe i sve oko sebe". Ovo stoičko geslo ima pandan u nekim refleksijama Ex ponta i priče Na obali. A kad se u dečjoj svesti javi "nevidljiva struja straha i zlih slutnja", kad se jave priviđenja da neko zove ili stoji pred vratima, "trebalo bi izgovoriti nešto - ma šta - i sa dve bezazlen reči zgrabiti njegova priviđenja i strahovanja". Zbog svega toga, nije čudno što je naš Andrić kazao misao: "Nikad čovek da se izleči i oslobodi detinjstva." Tekst Staze je u sklopu Andričeve poetike detinjstva najilustrativniji u nastojanju da se pokaže koliko je ono što se ureze u svest u ranoj mladosti individue presudno za njeno određenje i osećanje. "Na početku svih staza i puteva" - kaže Andrić - " u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao." Na vrletnim stazama koje "vetar mete i kiša pere a sunce okružuje i raskužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćudljivi, tvrda lica" tu je on "zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta" da bi na svim drumovima i putevima, kojima je kasnije hodio, živeo samo od te "uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti sveta" i po njoj "odmeravao svoj korak i podešavao hod". Povratni hod, odnosno zapućivanje u detinjstvo, na stranicama Andrićevog dela ima oznake dubinskog snimka onoga što se doživelo upravo na prvim zavičajnim stazama. Višegradske staze i sarajevski sokaci obogatiće doživljaje sumnje, straha, krivice i strepnje i u ostalim pričama sa temom detinjstva i postati motivacioni simbol njegovog životnog puta, osvajanja duhovnih prostora i uspona na nesigurnim i opasnim stazama stvaralačke projekcije. |
design by: INternetClub
