br. 2/3
|
Miomir MILINKOVIC Tako je bilo nekad, Tako je, na zalost, i sada. A kako ce biti u buducnosti? To je sasvim neizvesno, ali ono sto bismo pouzdano zeleli, jeste - da nikada vise ne bude rata. Lepo, mozda naivno, ali sasvim iskreno. Da bi se tako nesto ostvarilo i zauvek prestalo stradanje ljudi i dece, moraju se otkriti uzroci ove ljudske posasti, koja covecanstvu vekovima uzima svoj krvavi danak. Gde, zapravo, pocinje rat. Da li je u glavi coveka, u ljudima, u narodima, dakle, u nama? Ako bismo svaku pomisao o ratu zamenili idejom ljubavi i mira, onda sukoba izmedju pojedinaca, komsija, razlicitih naroda, zemalja, gradova i kontinenata, nikada ne bi ni bilo. Tada bi stanovnici citave planete spoznali mogucnost kako se dostojanstvo, zemlja i cast, mogu odbraniti ne samo ubojitom puskom, vec ljubavlju, lepotom i radom, bas kao sto rece pesnik Rsumovic: "Domovina se brani lepotom." Tada bi svima bilo jasno da je rat tiranin koji jednako uzima danak pobednicima kao i pobedjenima. Da je krvolok koji nikoga ne stedi. Spoznali bi da se i najveci tiranin moze pobediti ljubavlju i lepotom. Zar Ivo Andric u prici Aska i vuk, recito ne govori o tome? Detinjstvo je najlepse predvorje zivota kroz koje samo jednom prolazimo, ali se u njemu ipak dugo ne zadrzavamo. No i pored toga, ono je nasa najdraza staza, kojoj se, docnije, u snovima vracamo. Detinjstvo je u knjizevnosti cesto idealizovano, jer i samo pisci taj period zivota cuvaju kao najdrazu relikviju. Ali zivot zna da bude surov i nemilosrdan, pa mnogim uskrati mogucnost da dozive radost i osete cari detinjstva. Jednima ono biva prosto ukradeno, drugi nikada i ne stignu do njegove sarene kapije, jer ih na putu do srece pokosi strasni tajfun rata. Oni koji prezive apokalipsu unistenja, izgube smisao za drazi detinjstva, jer su u surovoj borbi za opstanak prerano sazreli i odrasli, a pod teskim bremenom zivota nemaju zelje da se ponovo igraju, niti vremena da jos jednom budu deca. Pisci za decu, cak i kada su trazili senzacionalne teme za svoja dela, nikada nisu bili ravnodusni prema stradanjima, razaranjima, tragicnim ljudskim sudbinama, izazvanim strahotama rata. Oni su svoja dela cesto pretvarali u svojevrsnu formu otpora i krik bunta protiv nasilja i tiranije, a narocito kada su zrtve bila deca, ti mali ljudi, na kojima pociva buducnost sveta. Cak i daleka proslost, koja pod debelim naslagama istorije sve vise bledi i nestaje u svesti modernih generacija, oglasi se, katkad, u delima savremenih pisaca, kao strasna opomena ljudima, da se ne igraju opasnom vatrom rata. U njihovim delima, kao da je sve bilo juce, otvara se krvavi rodoslov ljudskih nesreca, u kojima su, kao i danas, deca zrtve, a katkad i heroji rata. Neprebolni oziljci rata bili su, cesto, tema i inspiracija akcionih modela i u stvaralastvu nekih evropskih pisaca za decu. Na toj ravni knjizevnog stvaranja posebno se isticu ruski pisci, koji su u jednoobraznim slikama rata, kako u razvijanju fabularnog toka, tako i na planu individualizacije likova, dali veoma zapazeno mesto malim junacima, kao glavnim akterima u radnji svojih romana. U tom pogledu posebnu paznju zasluzuje Gajdarov roman Timur i njegova ceta, u kome malisani, uskacuci iz igre i zabave u opasne ratne akcije, brzo odrastaju i sazrevaju, uceci najteze lekcije zivota. Od velikih dogadjaja iz proslosti, paznju pisaca oduvek su privlacili krstaski ratovi, koji su bili motivisani ratnim pohodima za oslobodjenje Hristovog groba. Posebno su zanimljivi romani na temu krstaskih ratova, u kojima su deca glavni junaci, krstasi, veliki misionari koji se bore za izvorne vrednosti hriscanstva i ljudskog humanizma. U tom zanru, osobenoscu forme i sadrzine, posebno se istice roman Vrata raja, savremenog poljskog pisca Jozi Andzejevskog, koji je pohod dece za oslobodjenje Hristovog groba, docarao samo u tri recenice. Kompleksniji pristup ovoj temi napravio je Vidan Nikolic u romanu Vrata greha, koji je takodje inspirisan idejom o oslobodjenju Hristovog groba. Za razliku od Andzejevskog, koji glavne junake nije pratio do kraja, Nikolic je u svome romanu ostvario vremensku retrospektivu, u kojoj se jasno raspoznaju i prikazuju veliki dogadjaji, cvorna polazista ljudske istorije. U epilogu dela, koji ima formu dijaloga sa freskom, relativizovana je vremenska perspektiva i uspesno uspostavljena korelacija izmedju proslog i piscevog vremena. Veliki pohod za oslobodjenje Jerusalima (1212. godine), poveren je decacima i devojcicama iz Nemacke i Francuske. Iako roman nije pisan za decu, u sredistu dogadjaja su mali junaci cija se bezgresnost ispoljava u intimnoj sferi njihovog bica - na putu od Boga do zene, prepunom erotskih nagona i prikrivanih strasti - i ideoloskoj ravni, na kojoj su prikazana stradanja dece i odnos krstasa prema pravoslavlju. Drugi svetski rat u kome je i srpski narod vodio svoj oslobodilacki rat (1941-1945), bio je cesta tema i inspiracija mnogih pisaca za decu, od kojih su neki bili ucesnici ili svedoci ratnih dogadjaja, ali medju njima je bilo i onih koji su rodjeni nakon oslobodjenja. Copic je svoje price iz rata objavio jos 1944. godine, a u prvim decenijama slobode, pojavice se i sire epske forme, u kojima se deca bore, naporedo sa odraslima: Salas u Malom Ritu (1953), Ne okreci se, sine (1957), Arsena Diklica, Pesma na Konjuhu (1956), Alekse Mikica, Copiceva Pionirska trilogija - Orlovi rano lete (1957), Slavno vojevanje (1961) i Bitka u Zlatnoj dolini (1963), Gluva pecina (1956) i Sutjeska (1958) Dusana Kostica i dr. U romanima nastalim u prvim godinama slobode, data je pojednostavljena slika borbe, u tonovima crno-belog kolora, u kome su cesto predimenzionirane osobine boraca, izdajnika i neprijatelja. Portreti dece takodje su vajani tehnikom jednosmerne individualizacije likova. Kompleksniji pristup u slikanju ljudskih naravi, tragicnih sudbina i strasnog lica rata, javice se tek docnije, kada su se pisci, sa distance, nasli u ulozi objektivnih opservatora. No bilo o kakvom delu da se radi, uvek je snazno naglasena pisceva tendencija da istakne tragicnu sudbinu dece, koja su se mimo svoje volje zatekla u opasnom vrtlogu rata. Takva dela su, istovremeno, i svojevrsna osuda rata i autenticna pobuna protiv sile i porobljavanja. Diklicev roman Salas u Malom Ritu, pripada delima koja su oznacila pocetke ratne proze u srpskoj knjizevnosti za mlade. Pisac je delo prvobitno zamislio kao film, ali posto nije bio zadovoljan scenarijem koji je sam napisao, odlucio je da ga transformise u ratni roman. Radnja dela koncipirana je prema realnom dogadjaju, kada je u Banatu "buknuo jedan veliki pozar zita, pracen eksplozijom benzinske buradi" (Decji pisci o sebi: str. 79). Pisac dalje navodi da je upoznao glavnog aktera tog dogadjaja, decaka Milana Maljevica, koji mu je docnije ponavljao detalje nadaleko cuvene diverzije. U docnijim Diklicevim romanima sa ratnom tematikom Jesen u Mrtvaji i Moriski snegovi (1978), glavni junaci su takodje deca. Time je pisac zaokruzio svoju ratnu trilogiju, nastavljajuci povest o Milanu Maljevicu i njegovim podvizima u okupiranom selu Jakobsfeldu. Pored Milana, koji je vec stasao u pravog borca - diverzanta, pisac je ostvario jos nekoliko zanimljivih decjih portreta, medju kojima je narocito zivotan i prirodan lik decaka Rase. Najvise umetnickog dara i stvaralacke invencije Diklic je pokazao u prvom ratnom romanu - Salas u Malom Ritu. U sredistu njegove paznje su tri decaka: Milan, Vasa i Branko. Dozivljaji ove male druzine pokazuju kako je idila detinjstva surovo prekinuta neocekivanim izbijanjem rata. Poseban naglasak romana stavljen je na bolni prelom koji se dogodio u njihovim dusama. Bezbrizni dani nezlobive igre i naivnih nestasluka, nestali su i sagoreli u nemilosnoj stihiji ratnih zbivanja. Bezazlene svadje, jogunstva i decji inat - cija je strela bolja, ostrija, dalekometnija - odjednom su izgubili draz igre i postali suvisni u sumornim danima okupacije, kada su Nemci blokirali selo i otpoceli hajku na nevino stanovnistvo. Podvizi malih junaka dobili su razmere epskog junastva i postali simbol otpora u strukturnoj i ideoloskoj ravni romana. Diklic je sa posebnom paznjom vajao lik decaka Milana Maljevica. Taj mali junak u svakom trenutku zna sta hoce. NJegov govor je jasan i odmeren, a postupci razlozni i ozbiljni. To ga je i ucinilo vodjom male druzine, koja je stasala za diverzantske podvige, a odrasli su polako shvatali da u njemu dobijaju ozbiljnog i ravnopravnog sagovornika. Surovoscu rata njemu su uskraceni dani bezbriznog detinjstva, a nametnute obaveze i odgovornost odraslih, koje on prihvata kao neminovnost zivotne svakodnevnice. Vasa Popov, pegavi mudrac i jogundzija, koji zivot vidi kao horizont maste, takodje je, pod dejstvom ratnog soka, prerano spoznao i razumeo trajne vrednosti slobode. On je nepredvidiv i mastovit u igri, uporan i snalazljiv u ratu. Najmladji clan druzine, Branko, iako jos mali i nedorastao za teska ratna iskusenja, ucesnik je svih akcija i poduhvata koje su organizovali njegovi stariji drugovi. Iako vodjen zeljom da odgovori izazovima teskog vremena, nerado se odrice detinjstva i svojih bezazlenih igara. Iskrenoscu koju u razlicitim situacijama ispoljava, Branko sa lakocom osvaja naklonost malih citalaca i opravdava naivnost decjih postupaka. Roman Ne okreci se, sine, nastao je iz scenarija koji je Diklic pisao zajedno sa filmskim reziserom, Brankom Bauerom. Bauer je, docnije prema tom scenariju snimio film, a Diklic napisao svoje najbolje delo, i jedan od najboljih romana sa ratnom tematikom u srpskoj knjizevnosti za mlade. Radnja je locirana u Zagreb, 1943, a u sredistu zbivanja su otac i sin, Neven i Zoran Novak. U ekspoziciji romana, a narocito u njegovom zapletu, nagovesten je zanimljiv fabularni tok, u kome se zivotni putevi oca i sina cudno ukrstaju, a na momente cak i razilaze. Zoran svoje detinjstvo provodi u ustaskom domu, gde sve tece po zakonima monstruozne ustaske torture. Zajedno sa svojim vrsnjacima, on je u Poglavnikovom odgojilistu uspesno savladjivao lekcije brutalnosti i iskljucivost ustaske ideologije. Svakodnevna dresura je otpocinjala skoro na isti nacin - u crnim bluzama, s ustaskim pozdravima, neizostavnim misama i redovnim vezbama, na kojima su probadanjem lutke sa crvenom petokrakom, ucili da ubijaju i mrze partizane. Zoran smislja sopstvenu pricu o ocu, inzenjeru, velikom konstruktoru, koji negde daleko u Nemackoj, pravi oruzje za Hitlerove vojnike, a mozda i za ustase. Takvom slikom oca, on se uspesno branio od pomisli koja ga je sve cesce nagrizala i zaokupljala, da je on, mozda, samo crveni bandit. Unutrasnju dramu glavnih junaka Diklic je vesto ugradio u opstu atmosferu rata, koja razara eticke norme i obrusava se na tekovine materijalne i duhovne kulture. Nepomirljivost verskih, etickih, nacionalnih i ideoloskih opredeljenja pojedinaca, grupacija i naroda, ostavila je tragicne posledice na njihov intimni zivot i zivotne sudbine. Odnos Zorana i njegovog oca evoluira kroz razlicite prepreke i iskusenja, koja dobijaju pomalo cudan i nepredvidiv tok, i tragican katarzican kraj. Svaki od njih prezivljava duboku intimnu dramu, u kojoj pokusava da nadraste okove surove realnosti i obnovi pokidane niti srece i porodicne harmonije. Posebno je sugestivna i dirljiva scena u kojoj Zoran, animiran uspomenama iz detinjstva, prepoznaje oca i raduje mu se, ne skrivajuci osecanje decje radosti i srece. Posle tog dogadjaja, njegova osecanja prema ocu proci ce jos niz iskusenja, koja su umetnicki osvetljena u celovitim dramskim slikama, sa naglasenim detaljima emotivnog naboja i unutrasnjeg zivota. Dobro komponovanom sadrzinom, cija se dinamika pojacava nizom bocnih epizoda, Diklic je ostvario uverljive umetnicke slike, u kojima se nazire dubinski sloj ljudske psihe, i neobicna metamorfoza covekovih postupaka. Svoju slobodu Zoran je doveo u pitanje onog trenutka kada je saznao da njegov otac i nije ustasa, vec samo "crveni bandit". Epilog dramaticnog sukoba sa ocem, platio je bolnim samarom, koji je bio samo prvi i neizbezni korak na putu do potpunog otreznjenja. Bekstvo iz doma, za koje se tako lako odlucio, bilo je motivisano verovanjem da mu je otac ustasa, koji ce ga sada povesti na popriste, da svoja ideoloska opredeljenja proveri u borbi protiv crvenih bandita. Zbog toga on nije bio spreman za tako sokantan preokret. Ali vremena nije bilo za razmisljanje. Potera ih je sustizala, a Neven Novak je ranjen. To je u decakovoj dusi izazvalo novi, jos bolniji preokret. Putevi oca i sina odjednom su se pretvorili u dve paralelne, jednosmerne linije. Bile su to linije sudbine, od kojih se jedna naglo prekinula i oznacila kraj /ivotnog puta in/enjera Nevena Novaka. Zoranov put se nastavljao daleko, u nedogled. On je njima koracao napred, ka slobodi, vodjen energijom ocevih reci, koje su mu ispunile cula i unutrasnji svet: "Ne okreci se, sine!" Moc ljudskog govora ovaplotila se u iskazu visesmerne simbolike. Kulminativni epilog, ma koliko eksplicitan, inspirise citaoce na autentican licni dozivljaj, a kriticarima ostavlja mogucnost divergentnog uopstavanja i knjizevnoestetskog tumacenja. U modelovanju portreta glavnih junaka Diklic se najcesce sluzio tehnikom jednosmerne individualizacije likova i njihovih karaktera. No i pored toga, ostvario je nekoliko uverljivih portreta u cijim su postupcima jasno markirani unutrasnji nemiri i sukob sa svetom u kome zive. Emotivni naboj svakog pojedinca osnazuje i podstice dinamiku i uverljivost opisanih dogadjaja i neobicnih ljudskih sudbina. Umetnicki postupak je oslobodjen nepotrebnih epizoda i narativne deskripcije. Okosnica radnje i kompozicija fabularnog toka zasnovani su na postupcima glavnih junaka i njihovih cudnih, katkad tragicnih sudbina. Tragika rata data je u zgusnutim dogadjajima koji traju samo nekoliko dana. Jezgrovitost izraza sazima se katkad do lapidarnosti, koja, uspesno konkretizuje tematska, ideoloska i estetska vrednost romana. Stilski kompleks je ostvaren na simbiozi realnog i iracionalnog, u konkretnim umetnickim slikama, sa jasnim naznakama moderne simbolike. Snaga ideoloskih poruka, osuda rata i tragicna sudbina dece, ne razaraju umetnicki kokmpleks Diklicevih romana koji idu u red najboljih ostvarenja srpske knjizevnosti u okviru zanra kome pripadaju. Knjizevna dela, inspirisana ratnom tematikom, cesto su otvorena ili bar implicitna osuda rata. U nekim delima pisci opominju, u drugim osudjuju ili se zgrazavaju nad strasnim prizorima rata u kojima stradaju nevina bica. No bilo kakav pristup da imaju, oni uvek zele jedno - da uticu na svest i savest covecanstva, a narocito na odluke mocnika, koji u svojim rukama drze kljuceve rata i mira. Jednu od najtezih osuda rata izrekao je Branko Copic, pesnik i ratnik, koji je u svojim delima najcesce slikao smesnu stranu zivota. U svojoj pesmi Na Petrovackoj cesti, ispevanoj 1944. godine, pod neposrednim utiskom ratnih uzasa, on je ostvario novu dimenziju svoje ratom nadahnute lirike. Citava pesma data je kao sublimirana poetska slika, na kojoj se ukazuje strasno lice rata: kolone izbeglica, ranjenika, gladnih i promrzlih beskucnika, koji polugoli gaze duboki sneg, pod kisom kursuma, ne bi li pronasli utociste, u kome ima vatre, slobode i hleba. Ova neponovljiva rapsodija prognanika, ne govori samo o stradanju odraslih, nego i dece. Tragicnu sudbinu sedmogodisnje devojcice pesnik je pretvorio u snaznu, svevremensku opomenu i osudu rata, tirana i tiranije: sa mrtvih usana male, optuzba tece nijema. O strasna ptico, ti si me ubila a sta sam ti kriva bila? Sedam sam godina imala, ni mrava nisam zgazila; iako sam malo zivjela i tako malo vidjela... U Copicevom stvaralackom opusu znatno je vise pesama koje glorifikuju borbu i slobodarski duh srpskog naroda. Heroji oslobodilacke borbe cesto su i deca, koja se, rame uz rame sa odraslima, bore za slobodu otadzbine. Takve pesme cesto imaju ideoloski predznak i deklamatorski iskaz, ali su i pored toga sugestivne i lepe. NJihova sadrzina deluje sugestivno na osecanja malih citalaca, koji u svojim vrsnjacima, neobicnim herojima, nalaze uzore svoga ponasanja. Pesma Mali heroji dozivljava se kao apoteoza junastva, olicenog u trinaestogodisnjem decaku Misi, koji zajedno sa legendarnim Savom Kovacevicem, jurisa na neprijateljske bunkere. Stavljanjem decaka na pijedestal heroja, on je pokazao kako deca u uslovima rata brzo odrastaju i sazrevaju, a svoju zrelost potvrdjuju podvizima mitskih junaka. U vecini pesama inspirisanih ratom, Copic je platio ideoloski dug vremenu u kome je stvarao, ali se i pored toga mnoge od njih i danas dozivljavaju kao sugestivne umetnicke slike, sa ovekovecenim herojima slobode, pobednicima i graditeljima domovine. Najpotpuniju sliku detinjstva, zatecenog ratnim strahotama, Copic je ostvario u romanu Orlovi rano lete. Prateci druzinu hrabrog Jovanceta, koja se odmetnula od skole i ozloglasenog ucitelja Paprike, da bi u stoletnim sumama Prokinog gaja pokazala kreativnost decjeg duha i neponovljivu draz naivnih nestasluka, Copic je usao u red pisaca koji lepotu i draz detinjstva vide u snazi i kolektivizmu malih junaka. U drugom delu romana on je svoje junake suocio sa surovostima rata u kome ilustrativno prati metamorfozu njihovog ponasanja. Mali, jogunasti sereti, koji su se pobunili protiv terora ucitelja - pijanice, stasali su, neocekivano i brzo, u neustrasive borce za slobodu. Osobenost i kvalitet malog kolektiva utemeljena je na spremnosti svakog pojedinca, da svoje individualne sposobnosti u svakom trenutku podredi nekim opstim i visim interesima. Neustrasivost harambase Jovanceta, bezazlena istrajnost Nikolice s prikolicom, seretski duh i dobrota dugonogog Strica, pesnicki dar djoke Potrcka, majstorsko umece Lazara Macka i intuitivna moc devojcice Lunje, utkani su u kvalitet male druzine, koja ce sa uspehom poloziti ispit zrelosti i isplivati iz opasnih virova rata. Svojim delima i postupcima, ova mala druzina ce postati primer na kome ce se vaspitavati i buduce generacije malih junaka. Zbog toga ce ovi slavni hajduci, od Nikolice s prikolicom i cudljive devojcice Lunje, pa do hrabrog Jovanceta, uvek imati dovoljno mesta i ljubavi u srcima svojih nestasnih vrsnjaka. |
design by: INternetClub
