br. 2/3
|
Jovan LJUSTANOVIC Istorija Balkana u XX veku istorija je ratova. Bilo ih je - ako se sva zbivanja posle raspada avnojevske Jugoslavije racunaju kao jedan - najmanje pet. Od sto generacija Srba u XX veku najmanje sezdeset imalo je ratno detinjstvo. Otuda, rat za savremenog coveka na Balkanu nije samo dramaticno zbivanje i neposredno iskustvo, on je i generator licne i kolektivne samospoznaje, snazan cinilac u formiranju pogleda na svet, i zato, ne samo istorijska nego i prvorazredna kulturna cinjenica. Medjutim, rat nije samo nase istorijsko i kulturno iskustvo, nego i iskustvo sveta. Zbog toga, knjizevnost se, valjda od svog postanja, bavi i oruzanim sukobom pojedinaca ili socijalnih grupa. Uopsteno uzev, rat je vazna preokupacija svekolike knjizevnosti, on se pojavljuje kao tematski kompleks snazno prijemciva za pojedine rodove (na primer, epiku) i pojedine knjizevne vrste (na primer, roman), pa cak utice i na pojedine knjizevne postupke. Tradicijski niz knjizevnosti s ratnom tematikom jedan je od najsnaznijih tradicijskih tokova u istoriji svetske knjizevnosti. Pritisak istorijske stvarnosti i opste i nacionalne knjizevne tradicije prosto nije mogao da mimoidje ni srpsku knjizevnost za decu. Jedna od njenih najcescih tema posle Drugog svetskog rata, pogotovu u romanu, jeste rat. Brojni naslovi, vec po prirodi stvari, ne mogu doneti pravu tematsku i umetnicku homogenost. Naprotiv, moze se pratiti osobena istorijska evolucija u romanu s ratnom tematikom. Pokusacemo da u najgrubljim crtama pokazemo neke od elemenata te evolucije. Kao i sva knjizevnost za decu s ratnom tematikom, roman je u prvim decenijama posle drugog svetskog rata nesumnjivo bio sastavni deo ideologije ratnih pobednika, ili cvrsto uodnosen s njom. Odnos te ideologije prema deci i detinjstvu u ratu mogao bi se uprosceno svesti na dve premise: jedna je martirska, u stradanjima naroda u ratu posebno su stradala deca, decja patnja najbolje razgolicuje zlo okupatora i zlo rata; druga je revolucionarno-aktivisticka: sveopsti borbeni angazman za nacionalno oslobodjenje i socijalnu pravdu poprima takve razmere da u njemu ucestvuju i deca. Uslovno, ove dve premise mogu se, sa stanovista knjizevne transpozicije, okvalifikovati kao lirska (martirska) i kao epska (aktivisticka), mada dobar deo knjizevnih dela s ovom tematikom, bez obzira jesu li epska ili lirska, sadrzi obe ove komponente. Ipak, moze se slobodno reci da su najbolji romani s ratnom tematikom napisani u aktivistickom kljucu, koji pruza mogucnost da se razgrana size i da se asimiluju i neki elementi pustolovnog romana. Pri tom, vec je u godinama izmedju dva rata nastala poeticka formula koja se pokazala pogodnom za novu tematiku i nove ideoloske sadrzaje. To je roman decjeg kolektiva -druzinski roman - koji u sebi sublimira sklonost dece na odredjenim uzrastima da se u igri i socijalnom zivotu organizuju u grupe, i to spaja s aktuelnim ideoloskim glorifikacijama kolektiva i kolektivnih pregnuca. Tako i neki od najboljih ratnih romana za decu nastaju kao prica o aktivizmu decje grupe, o zajednickoj igri dece koja vremenom prerasta u smislenu drustvenu akciju i istinsku pomoc ratnim naporima zajednice. Najpoznatiji roman ovoga tipa jeste Orlovi rano lete Branka Copica. NJegova radnja smestena je u vreme neposredno uoci Drugog svrtskog rata i na sam pocetak Rata. Grupa dece bezi iz skole od nepravicnog ucitelja, pijanice s nadimkom Paprika. Oni postaju neka vrsta odmetnika, hajduka, i u gaju pokraj sela organizuju logor. U grupi se izdvaja i hrabar i mudar vodja, decak cija porodicia ima hajducku tradiciju, pa on, tako, nosi ime po pradedi koji je hajdukovao protiv Turaka - Jovance. Iz svega ovoga naslucuje se odredjena simbolicka organizacija price, decja pobuna protiv male skolske nepravde jeste simbolicki nagovestaj njihovog buduceg socijalnog aktivizma i veza s nacionalno-oslobodilackom tradicijom. I zato, logicno je da, kada otpocne rat, decja igra preraste u istinsku pomoc revolucionarnom i oslobodilackom pokretu. Pecina, koju su otkrili decaci, postaje pribeziste partizana, cime se decja igra funkcionalizuje u istorijskoj stvarnosti. Ideoloska ravan nije merilo umetnicke vrednosti Copicevog romana. U njemu je sadrzana zanimljiva i zivo ispricana prica, Copic pokazuje dobro poznavanje decjeg zivota i ponasanja, upecatljivo su opisani prostor i ljudi Copicevog krajiskog rodnog kraja, roman sadrzi obilje humora. Nekoliko godina pre Copicevih Orlova objavljen je roman Arsena Diklica Salas u Malom ritu. I taj roman ima znatnih umetnickih vrednosti, izmedju ostalog, doneo je i neke inovacije u srpsku prozu za decu. Smesten u vreme Drugog svetskog rata u prostor banatskog sela u kome zive Srbi i Nemci, roman je prican u prvom licu, kroz tacku gledista deteta. Takav postupak doprineo je znatno razvijenijem psiholoskom planu romana nego sto je to obicno slucaj u druzinskom romanu i doneo osobenu decju vizuri ratnih zbivanja. Izmedju ostalog, zbivanje romana su zbijena u nekoliko dana, time je vreme razglobljeno, mikroskopirano, onako kako se to radi u modernom romanu. Uprkos tome, i u ovom romanu znacajno mesto zauzima ideoloska ravan, i njemu decja igra postupno se ukljucuje u socijalnu i oslobodilacku borbu zajednice: grupa decaka, prvo, svojim strelama pali nemacko zito, a potom kopa tunel i spasavaju taoce iz zatvora. Moze se slobodno reci, da se najveci deo romana za decu s ratnom tematikom u prve tri decenije posle zavrsetka drugog svetskog rata kretao u okvirima koje zadaju Orlovi rano lete i Salas u Malom ritu, znaci, izmedju akcionog i psiholoskog, pomerajuci akcente od pojedinca prema grupi dece i obrnuto, i bio jasno vrednosno i ideoloski opredeljen. On je, skoro po pravilu, sadrzao prelazak iz sveta igre u svet odraslih, i to kroz savladavanje prepreka, kroz iskusenje, kroz neku vrstu podviga, tako da srpski ratni roman za decu podseca na bajku, upravo po tome sto aktivan junak prelazi inicijasticki put i menja svoj status, onako kako to cini i junak bajke. Promena u tipu ratnog romana za decu odigrala se u srpskoj knjizevnosti krajem osme decenije ovoga veka, nesumnjivo i zbog slabljenja vladajuceg ideoloskog autoriteta. Pojavio se roman u kome je u prvom planu dete i njegova psiholoska i antropoloska autonomija. Na tu autonomiju, nesumnjivo, utice zlo rata, kao jedna od specificnih spoljasnjih okolnosti, ali ono biva asimilovano u decji svet bez ikakve ideoloske funkcionalizacije. U takavom romanu dolazi do predominacije psiholoskog plana i to, pre svega, psihologije deteta, ili do snaznog prodora elemenata fantastike, takodje, bitno uslovljenih mastom i specificnim oblicima decjeg misljenja. Karakteristican roman ovoga novoga tipa jeste Bioskop u kutiji sibica Vladimira Stojsina. Roman pripoveda obicno malovarosko dete koje u Pancevu zivi svoje ratno iskustvo i nikada nece postati ni kurir ni bombas. I njegovo ratno iskustvo je okrutno, prozeto nemastinom, bolescu, gubitkom najmilijih. Istovremeno, njegovo iskustvo je i pravo decje, prozeto igrom, naivnim motrenjem sveta oko sebe, decjim planovima i snovima. Iz svega toga proizlazi osoben dozivljaj sveta koji, nosen bujnom mastom, decjim naivnim animizmom, ali, nesumnjivo, i snazno uzgiban ratnim, psiholoski prakticno nesavladivim iskustvom, potpuno izlazi iz bilo kakve realisticke logike. Decje pripovedanje je puno fantasticnih zbivanja, granica izmedju stvarnog i cudesnog ne postoji, raznolika socijalna iskustva, strahovi i verovanja mesaju se kao u kleidoskopu i grade prizore nemoguceg. Sve to u potpunosti ukida ideolosku funkcionalizaciju ratne price iz Bioskopa... i pojavnjuje se, pre svega, kao osobena estetika srodna s pojedinim estetskim tendencijama u svetu, na primer, s latinoamerickim magicnim realizmom. Pouzdan znak da je rat kao tema srpskog romana za decu otisao na marginu bila je i znatno manja produkcija, prakticno isceznuce, ovakvog romana u toku devete decenije. Primat je u potpunosti preuzeo roman koji opisuje savremeni zivot deteta, i to, pre svega na ranopubertetskom i pubertetskom uzrastu i nema nikakve veze s ratom. Najizrazitiji predstavnik takvog romana je Gradimir Stojkovic i njegov romaneskni ciklus o Hajduku u Beogradu. Raspad avnojevske Jugoslavije i ratna zbivanja proizasla iz njega svojom drasticnoscu su, nesumnjivo, uticali na obnovu ratne tematike u knjizevnosti za decu, ali su i u potpunosti razvejali stare ideoloske iluzije o ucescu dece u ratnim zbivanjima, pogotovu aktivisticku komponentu ove ideoloske paradigme. Jasno je postalo da su deca, pre svega, zrtve rata, cak i onda kada nisu stradalnici, martiri, u najuzem smislu te reci. Pojavio se novi tip romana za decu koji pociva, pre svega, na prikazivanju ugrozenosti porodice u ratu, pa tako i deteta u njoj. Jedno od prvih dela tog tipa u srpskoj knjizevnosti za decu (da li je rec o romanu ili pripovetci moglo bi se raspravljati) jeste Giga pravi more Jasminke Petrovic. Glavni junak i pripovedac ovoga dela jeste decak koji zivi samo s majkom, znaci, u okrnjenoj porodici, jer je otac, skanjajuci se od mobilizacije, otputovao u instranstvo. U Gigi se ne spominju konkretni istorijski dogadjaji, ali se sluti da je prica vezana za ratna zbivanja u Hrvatskoj na pocetku poslednje decenije XX veka. Pripovedanje ima jasnu, ali rafinirano posredovanu psiholosku premisu: detetu snazno nedostaje otac i ono stalno gleda na sat, koji je ocev poklon, i opsesivno i detinje naivno, bez pravog smisla, kazuje sate i minute i kada treba i kada ne treba. Detetova osobena porodicna i emotivna insuficijencija biva koliko-toliko nadoknadjena neobicnim prijateljstvom. Giga je njegov vrsnjak, ali, posto je iz socijalno rastrojene porodice, ne pripada njegovom socijalnom miljeu i zato ga i ne poziva na rodjendan. Medjutim, i sam Giga, zbog porodicnih prilika, ima emotivnu insufinijeciju i, da bi je prevladao i dospeo na rodjendan na kome nije pozeljan, nudi Pripovedacu neverovatnu stvar - da mu za rodjendan napravi more. Pripovedac mu ne veruje, medjutim, pokazace se, barem tako nam dete kazuje, da Giga drzi svoje obecanje. Jasminka Petrovic majstorski pronalazi prostor dodira dva emotivno uskracena deteta i potpuno ukida granicu izmedju stvarnosti i decje maste. Glavni junaci njene price potpuno prelaze u imaginarni svet u kome, odmah pored njihove zgrade, postoji more sa ribama, delfinima, camcima, palmama, plazom i setalistem. Medjutim, kada nas ubedi da decja masta moze sve, pa, cak, da, mozda, moze da nadoknadi i nedostatak normalnog porodicnog zivota - Jasminka Petrovic razbija svaku iluziju. Masta ne moze da bude odbrana od rata: on stize ne samo u mesto u kome zive decaci nego i na more koje u stvarnosti ne postoji. Valja bezati i prijatelji se rastaju, razlicitim autobusima krecu u izbeglistvo. Tako nam spisateljica na posredan, ali upecatljiv nacin pokazuje zlo rata, njegovu nasilnu stihijnost pred kojom ljudskost nema odbrane. Roman Jovana Lubardica Djecak i njegov stit po mnogim osobinama svoje knjizevne fakture, po slici sveta i po vrednosno-ideoloskom stavu je znatno drugaciji od Gige, ali ipak postoji sustinska veza izmedju ova dva knjizevna dela: u oba pordica je, zbog ratnih (ne)prilika, okrnjena, u oba je decak ostao sam s majkom i u oba nedostatak oca se pokazuje kao sustinski emotivni deficit koji dete pokusava da prvlada. Lubardicev roman se odigrava u Bosni, na prostoru na kome su sukobljeni interesi tri nacije i konfesije. Mesto zbivanja je bosanka varosica u kojoj delovi grada neprestano prelaze iz srpskih u muslimanske ruke i obrnuto. Tu, skoro na samom frontu, zive decak s majkom, koja je trudna, skoro pred porodjajem. Otac je ranjen i nalazi se na lecenju na VMA u Beogradu. U tako dramaticnim okolnostima decak pokusava da preuzme ulogu odraslog i brigu o majci. Lubardic svoj roman ispisuje, skrtim, visoko artikulisanim jezikom karakteristicnim za jednu liniju moderne proze, na primer, za Hemingveja, Vjekoslava Kaleba ili Antonija Isakovica. Slika rata i deteta u ratu propracena je jednim brojem naturalistickih elemenata, neposrednim opisim pojedinih fizioloskih stanja i iskustava, pa i, istina, blagim, nagovestajima seksualnog nasilja nad decom. Na drugoj strani ovo je roman visokog idealizma: decak veruje da ima stit koji me cuva od metka, a to su vera (pravoslavna) i ljubav. To nije samo ljubav prema bliznjima i ljudima iz vlastite nacije. Sticajem ratnih zbivanja, majka i decak bivaju razdvojeni. Krecuci se po poristu decak pored jedne mrtve Muslimanke pronalazi devojcicu, vodi je sa sobom, brine se o njoj, stiti je od okorelih i izbezumljenih ratnika. Tako njegova ljubav, pracena osobenim, decije naivnim religoznim iskustvom, prelazi granice ratnih podela i, uistinu, postaje decakov stit. On, u potrazi za majkom, s devojcicom prolazi kroz minsko polje, sto mnogi opazaju kao cudo, i to kao neku vrstu religoznog cuda - mirakla - proizaslog iz velike decakove ljubavi. Naravno, decak pronalazi majku koja se srecno porodila, a ima nade i za njegovog tesko ranjenog oca. Da je krnja porodica, bez oca koji je odsutan zbog ratnih okolnosti, opsesivni motiv savremene ratne proze za decu, pokazuje i roman Ivana Pudla Lutka na trotoaru. U odnosu na porodice u delima Jasminke Petrovic i Jovana Lubardica razlika je to sto kod Pudla sama s majkom ostaje devojcica, tako da rat gledamo kroz njene oci. Ni u Pudlovom romanu nije precizirano o kojem se od ovih nasih ratova radi, mada se posredno sluti da je u pitanju rat u Slavoniji. Pudlova junakinja zivi, slicno Lubardicevom decaku, u podrucju ratnih dejstava. S majkom i komsijama dane provodi u podrumu. Ratne nedace i stradanja prica u prvom licu, naglaseno naivnim decjim jezikom, kroz niz zasebnih epizoda koje se stepenasto nizu u romanu. Pudlo se trudi da razvije, pre svega, psiholoski plan decje vizure, da potencira naivnost, neznost, bezazlenost i dobrotu deteta i da kroz sudar te slabasne, ali plemenite ljudske supstancije s okrutnoscu rata izgradi svoju antiratnu poziciju. Pri tom, on ne uspeva da izbegne sentimentalnost i melodramaticnost, naprotiv, insistira na opisima decje patnje, ponavlja i varira pojedine motive nabijene emocijom, na primer, nekoliko puta opisuje decje oprastanje od dragih zivotinja: pileta, papagaja, zeca, unosi u svoj roman i pojedine drasticne situacije koje takodje igraju na melodramski efekat, kao sto je sileyijski nasrtaj protivnickih vojnika na majku devojcice. Jasno je da u sva tri knjizevna dela vezana za ratna zbivanja posle raspada avnojevske Jugoslavije postoji razvijen vrednosno-ideoloski plan, i da u sva tri slucaja on svoje ishodiste pronalazi u porodici privremeno okrnjenoj ratom i decijem prozivljavanju ove situacije. Medjutim, tri pisca iz iste situacije izvlace tri potpuno razlicite konsenkvence: Jasminka Petrovic propoveda gradjanski, vec u nacelu antiratni, humanisticki stav, najblizi stanovistu srpskog gradjanskog antiratnog pokreta, dok su Lubardiceva i Pudlova gledista vise nacionalno usmerena. Ipak, i ona se medjusobno znatno razlikuju. Lubardicevo stanoviste je i hriscanski-pravoslavno obojeno, ono jasno odbija da uspostavi crno-belu hijerarhiju vezanu za medjunacionalni sukob i vidi smisao u hriscanskom prevazilazenju mrznje uz pomoc ljubavi. Kod Ivana Pudla postoji jasna demarkacija na nase i tudje, nasi su dobro (i diskretno su nacionalno atribuirani - Srbi), tudji su zlo (ali, nisu nacionalno imenovani). Ocigledno, u savremenom srpskom romanu za decu pokazuje se sarenilo ideoloskih opredeljenja, ono ista raznolikost karakteristicna i za nasu javnu scenu, ali, uprkos tome, prepoznaje se i jedinstveno tematsko usredsredjenje na dramu porodice u ratu i, u tom kontekstu posebno, na ratnu dramu deteta. To, ipak, kao da sugerise da nam je iskustvo rata po mnogo cemu jedinstveno, bez obzira na razlicite vrednosne stavove, i nagovestava da stvarnost, odnosno nase opazanje te stvarnosti, nesumnjivo utice i na svet knjizevnog dela. Taj uticaj nije jednoznacan i, nema sumnje, posredovan je drustvenom svescu, ukljucujuci i njenu ideolosku dimenziju, ali i knjizevnu i kulturnu tradiciju. S obzirom na sve to, jedna od konsenkvenci ovog ovlasnog istrazivanja jeste da uticaj ratne stvarnosti nije cvrsta norma, on ostavlja znatnu estetsku slobodu, ali ipak usmerava sliku sveta u ratnom romanu u odredjenom pravcu, pa, donekle, i limitira pojedine umetnicke postupke. Moglo bi se cak reci, na osnovu iskustva s tematizovanjem Drugog svetskog rata i tematizovanjem ratova posle raspada Avnojevske Jugoslavije, da razliciti tipovi rata uticu na razlike u tipovima romana. Naravno, pri tom ne treba zaboraviti, da tipoloske promene donosi i udaljavanje od neposrednog ratnog iskustva - znaci, mir. Istorija srpskog ratnog romana za decu jeste istorija rata i mira. |
design by: INternetClub
