br. 2/3
|
Jovan DUNDJIN Slutnja, predskazanje, najava: ratna opasnost, vreme ratno, zrtve rata - ne jdnom, na ovim prostorima, u minulim vekovima i nama blizim desetlecima. Velika poema, epopeja u tomovima srpske knjizevnosti. Istorijski motivi zivopisa. Evokacije, reminiscencije. Zvuci i odzvuci, simfonije i kantate. Filmovi dokumentarni i umetnicki. Stara i novija svedocanstva, vizije i proniknuca. Prosle i nadosle traume. No, sve se to utisnulo i potisnulo, da bi bilo mesta za novo, ovovremeno. Da bi u ponovnim sudbinskim casovima ozivelo, pokrenulo se i povratilo. U razlicitim formacijama, odlomcima i iseccima. A ovoga casa, koji ne lici ni na jedan prethodni, ostvariva je samo beleska za koji citalacki i slusalacki minut. Izmedju dve sirene s prodornim zvukom. Decja knjizevnost je iz ratnih neprilika i nesreca, uglavnom, izdvajala crno-bele slike, predstave, likove, obojivsi ih, potom, ruzicasto; stvarajuci svojevrsnu akcionost, heroiku, izrazavajuci se himnom, pobednom pesmom nad silama mraka, apologijom kolektivnih vrednosti, rodoljubljem i slobodoljubljem. Pri tome, ne zanemarujuci, nego uvisestrucujuci svetlosne efekte jedinstvene optimisticke usmerenosti. Ideje vodilje, narocito u poeziji za decu, cistog su, plemenitog, sveopsteg znacenja, usrredsredjene na zalaganja za prevlast mira i ljubavi na planeti detinjstva. I najgrublji snimci, sekvence stravicnih zbivanja, natkriljeni su dugom, pokriveni velom, sa romanticnim si/eima, podvizima, osecajnim i saoisecajnim tonovima, u ocekivanju praskozorja i lepog sutrasnjeg dana. U umetnosti koja se do sada posvecivala deci ljudsko zlo je, cesto, brze-bolje zamenjivano dobrim, a u istorijskim citankama mnoge su istine skrivane da nezne duse ne bi povredile. Otuda je i nasa proza za decu, pretezno, spoj realistickog, akcionog i bajkovitog prosedea, a poezija sa eksklamacijama i patosom. Ali, evo opet rata, a nije rat - nego ubijanje i unistavanja svega zivog i bitnogh sa bezbednih visina, iz najubojitijeg i sverazarajuceg orudja kompjuterske tehnike bezdusnika. I to u nocnim i dnevnim naletima, na izabrane i usputne objekte, opsta dobra, ljude, porodicne kuce, skole, bolnice, spomenike, groblja. Pred ocima svih zatecenih i na sve zitelje ove zemlje, sa nasilno zauzetog neba. A deca nisu postedjena ni u porodilistu, a kamoli drugde. U njihovim ocima su, od prvog pogleda, grozota, uzas, smrt, razbijeno i razneto staklo, sruseni zidovi, sprzen kamen, ugljenisani lesevi, te dirigovana kiberneticka igra neumnika ili specijalista robota, sejaca smrti. Od neposredno dozivljenih udara projektila i bombi ili televizijskih slika, kao i od njihovog zadrzavanja u coveku, ne moze se sakriti, otrgnuti, pobeci. Nije dovoljno zatvoriti oci niti otrcati u skloniste. Te, dakle, nije moguca ni izolacija dece od zla. Nema im skrovista ni od potresnih emocija, ni za dusu. Postojeca, odnosno novokomponovana i improvizovana igralista, elektronskog eksplozivnog zvucnog prostora, samo su trenutacno suprotstavljena stvarnim detonacijama. A na duze - hoce li istanjiti decje zivce i da li ce se duhovni gubici kompenzovati potonjim oplemenjujucim mirnodopskim kantilenama? Stradanja dece ovih prolecnih dana, na ulici, trgu, poljancetu, mostu, u autobusu, prodavnici, kafeu, kuci, daleko od vojnih objekata, kao planiranih obrusilackih ciljeva, ili u izbeglickoj koloni i na povratku iz izbeglistva - po naredjenju, nameri i zelji za ubijanjem, specificnost je nasrtaja Amerike i njenih saveznika na nas. Knjizevnost ce o tome uzasnom apsurdu govoriti posle. Za sada su najuverljiviji neki grafitni zapisi i aforizmi. Dok se u podvizima branitelja, o njihovom znanju i umenju, vec stvaraju legende. Isto tako, dopiru saznanja i o deci koja hrabro podnose ozlede i o onoj koja su se pokazala kao spasioci nemocnih ispod rusevina. Ta saznanja dospevaju i u prve pesnicke napise o cudovisnom i nevidjenom nanosu iz arsenala razoritelja, sa sastojcima za usmrcenje mnogih generacija, i o stoickom podnosenju toga tereta. Zloupotreba naucnih rezultata nase epohe i nehumanost najmocnijih upravitelja svetom, odnosno njihov imperijalisticki triumfalizam, bez protivteze i zapreke, doveli su covecanstvo u katastrofalan polozaj. Polozaj dece danas, njihove patnje i strahote, koje fizicki i psihicki podnose, sudeci po sadasnjem nasem segmentu stvarnosti, moze se uporediti samo sa najvecim pogromima u minulim epohama. Ali su savremena sredstva za to bez premca u istoriji. U ovom neobjavljenom specificnom ratu, bez fronta i pozadine, sadrzaji i oblici detinjstva, sa uocljivim razlikama u izvoristu, motivaciji, kimpresiji i ekspresiji, neminovno ce izazvati nove pristupe i knjizevne rezultate. Drukcije ce se videti i pejsaz, i dan i noc. Zmajeve decje igre bi mogle da sugerisu i nov odgovarajuci ambijent za duhovni mir i stvaralacki zivot dece. One su to od osnivanja cinile, sa izvesnim oscilacijama, zavisno od kreativne moci njenih saradnika i od drustvenih investicija u to. Ocekuje se, opet, talasanje - iznalazenje svrsishodne terapeutike, duhovne uzvisice i razudjene poetike - prilikom zeljenog prelaska iz nemilosti u milost zivljenja, ako decje u coveku prodobri i prolepsa svet i njegovu zlosrecnu civilizaciju. |
design by: INternetClub
