br. 2/3
|
Danica VUJKOV Pisci koji pisu za najmladje citaoce, uvek su imali, i rat, kao temu i inspiraciju, pogotovo oni, koji su u svome detinjstvu ili ranoj mladosti, i sami doziveli ratne strahote i stradanja. Pomenucu Branka Copica, Miru Aleckovic, Acu Rakocevica. Razume se, da je takva literatura anti-ratna, jer govori, pre svega, o ljudskoj patnji, patnji dece, i posledicama koje ostaju, i posle rata, u dusi deteta, kao i odraslih, sto sam posebno zapazila u pricama Ace Rakocevica (knjige Kad su svici lagali i Drzavna deca). Za mene, licno, dete, odnosno detinjstvo i rat, ni kao tema ne idu zajedno, jer, detinjstvo je, znamo, ljubav i radost igre, u miru, svakako. Nazalost, nasa deca, u prolece, godine 1999. dozivljavaju najgore moguce iskustvo - danonocno bombardovanje citave nase zemlje, i posebno, Novoga Sada. Sta reci o knjizevnosti, kada je sama stvarnost nametnula, i deci, i nama, iskustvo ratno: bombardovanje, razaranje, zrtve... Reci ne! ratu, i onima koji ubijaju, ni krive, ni duzne, i evo, u citavom svetu, demonstrira se protiv rata, i NATO-a. Ali, svi mi koji smo doziveli bombardovanje, nosicemo u sebi, i strah i stres, i nasa deca nece moci zaboraviti ovo nemilo iskustvo. Moja generacija provodila je detinjstvo u miru, daleko i od pomisli na ratne strahote, a nije bilo ni televizijskih programa koji su prepuni razaranja, rusenja, smrti... Nazalost, vreme u kojem zivimo, sada, kao da favorizuje smrt, umesto zivota, i zlo umesto dobra, jer u sredstvima informisanja, i kod nas, i u svetu, sve je redje cuti dobru vest, vest koja nije katastrofa, prebrojavanje leseva, rat i sl. U programima americke televizije, takodje, dobre vesti nema, i kako je rekao jedan poznati pijanista koji je ziveo u Americi, za njih vest i nije vest, ako ne govori o pljacki, razaranju, ubijanju. Zasto i nasi informativni programi, sve vise preuzimaju ovakav "model" obavestavanja gledalaca, ne znam, ali je sigurno, da su ovakvim vestima, i odrasli, do apsurda, preoptereceni, kao i deca, koja su najcesce, sa roditeljima ispred televizora. Zatim, tu su, i reklame filmova, uglavnom americkih, koji su, opet, samo - nasilje! Dakle, deca su, najpre, upoznala ruzniju stranu zivota i ljudske prirode, i tvrdim da su preopterecena i zlom, i ratom, pogotovo sto su i neposredno suocena sa nemilom svakodnevicom. Neprirodno, svakako, neljudski, nehumano: detinjstvo trpi, jer bez igre, bezbrizne i radosne, detinjstvo se preobraca u tugu i bol... Sta ciniti u takvim okolnostima, i kakvu knjigu detetu ponuditi? I u godinama mira, deci ce biti potrebno, da uz knjigu, zaborave stvarnost, da za trenutak odlutaju u neki drugi, bolji i lepsi svet. I zato ne prihvatam literaturu za najmladje koja govori o ratu, zloj vestici, strasnom vuku, zloj macehi itd. Ne! Ponuditi deci, i u prici, i u pesmi, najpre, lepotu, mudrost, dobrotu, i uvek im govoriti o ljudskim vrlinama. Uciti ih da budu korisni i sebi, i drugima. Zanimljiv je pokusaj Svetlane Velmar-Jankovic, koja je u Knjizi za Marka (Stubovi kulture, Beograd, 1998.) koristila imena i licnosti iz nacionalne istorije, da bi ispricala autenticnu pricu. Trebalo bi da, i slikovnice i albumi, kao i druga literatura, umesto raznih uvoznih cudovista, sadrze obnovljene, ili adaptirane price iz nase istorije i srednjeg veka, jer su nasi junaci uvek pozitivnih osobina, i karaktera. Vratiti se nasim narodnim pesmama, svakako, a pisci za decu, trebalo bi da pokusaju da pisu bajke, ali ne one "strasne", vec prave-pravcate bajke, u kojima ce dete uzivati - u lepoti. Pokusajmo, dakle, da otkrivamo deci sto vise lepote i ljubavi, u coveku samom, pre svega. Amerika i Zapad, ucinili su da, i sve decije igracke budu - ratne!!! Takve igracke, jer drugacijih nema, kupuju se i nasoj deci. Ali, u prirodi covekovoj, anti-ratna je, i misao, i namera, a pogotovo dete nosi u sebi sabranu dobrotu i ljubav, za sve i svakoga, u svome okruzenju. Da je to tako, potvrdjuje i skolski rad Save Vujkova, ucenika treceg razreda Osnovne skole "Kosta Trifkovic" iz Novog Sada, iz kojeg sam preuzela naslov, i koji dopisujem svojim razmisljanjima, jer je iskren, i pun ljubavi koju samo deca imaju. Svi znamo da smo bili bombardovani od NATO-a. Voleo bih da imam caroban stap, mogao bih s njime da izgradjujem razne mostove. Najvise bih voleo da izgradim mostove u Novome Sadu. U Novome Sadu bih izgradio i rafineriju nafte, sve srusene projekte, razne kuce i zgrade. Ne bih voleo da se ovo nikome desi. Neka na planeti bude mir. Dakle, decak od devet godina, i nama, i onima koji su nas bombardovali, sasvim jednostavno kaze - Neka na planeti bude mir, pa neka, tako, zaista, i bude. |
design by: INternetClub
