br. 2/3
MEDJURATNA SRPSKA KNJIZEVNOST ZA DECU


Tihomir PETROVIC

Postzmajovinski period u srpskoj knjizevnosti za decu i mlade, sa svim svojim osobenostima, kratko je trajao. Iduci utrtim putem akademske klasifikacije, kojim se periodizacija knjizevnosti najlakse zasniva prema nekim spoljasnjim faktorima ili vremenski omedjenim etapama, koje se odlikuju odredjenim sistemom knjizevnih normi, merilima ili konvencijama, knjizevnost deci i mladima namenjena, u razdoblju koje sledi od Prvog do Drugog svetskog rata, odredjuje se, takodje, kao medjuratna knjizevnost. Medjuratna nasa ukupna knjizevnost, dakle, u kojoj se obicno vidno uocava period ekspresionistickih traganja i period socijalne ili socijalno angazovane: drugacije, levo orijentisane literature, negovala je postojano knjizevnost za decu kao svoj integralni deo. U razdoblju koje obelezavaju olujna atmosrera, previranja i protivurecna knjizevna strujanja, plima pesnickih ostvarenja neujednacene vrednosti, knjizevnost detinjstva, koja je sa Zmajem dobila svoje potpunije odredjenje i legitimitet, dobija na zamahu, poprima institucionalne obrise i sve primetnije mesto u matici literature. Iako u sluzbi trenutka koji je obelezavao razvoj nase knjizevne umetnosti, i nezavisno od osporavanja i negativnog suda koji je dolazio sa meritorne strane, oformila se kao relativno samostalna disciplina sa priznatim, reklo bi se, ravnopravnim statusom sa drugim oblicima ispoljavanja knjizevnoumetnicke reci. Narocito sa pojavom romana Hajduci Branislava Nusica, poezije Desanke Maksimovic, pesnickih ostvarenja Aleksandra Vuca, proze Branka Copica i nekih drugih znacajnijih pisaca, a to je cetvrta i peta decenija ovoga veka, decja knjizevna rec je imala uspeha i kvalitetom obelezila vlastiti put razvoja.

Pozitivan odnos prema njoj iskazuje se kroz odredjene drustvene i kulturne institucije koje podsticu pokretanje izdavacke produkcije originalnih ili prevedenih dela. Knjige za decu ili "za decu i roditelje" postaju svakodnevna pojava, knjizevnoscu se bave afirmisani pisci. Stampaju se knjige svih vrsta i zanrova, kakve su izdavali stariji pisci, Stevan V. Popovic, cika Steva, na primer, gde su price, bajke, narodne pesme, naucno-popularni sastavi i clanci zaodenuti u jedne korice - kojim bi se deca najlakse privolela na umetnost koja odgovara njihovim potrebama, a u isto vreme, odbila od knjige za odrasle. Postupno je ovakva izdavacka praksa, koja se, valja priznati, negativno reflektovala na pisce i knjizevnost, napustena i pocetkom cetrdesetih godina pristupa se organizovanije izdavanju knjiga i listova za decu i mlade. Pokrenute su, na primer, biblioteka Zlatne knjiga u kojoj je od 1932. do 1941. godine izlazilo godisnje po deset knjiga od cega jedna trecina domacih autora. Tu su jos i obavezni: Amicis, Andersen, Kuper, Defo, Dikens, Hofman, Kipling, Lamb, Servantes, Svift, Z. Vern, Puskin, Dostojevski, Tolstoj, Cehov, Turgenjev, Krilov, Capek, Karalijev. Pokrenuta je biblioteka Kadok, biblioteka Decji klasici, koja obuhvata iskljucivo odabrana dela vaznijih stranih autora. Poznate su kolekcije i zbirke: Radost, Decja knjiga, Mala decja biblioteka, Skolski pisci. Stampaju se listovi: Zorica, Zraci, Nas list, Decji list, Jugoslovence i drugi. Tekstovi za decu stampaju se i u drugim listovima i rubrikama za decu.

Zdrav odnos prema detetu, kao glavnom saodredjujucem ciniocu u formulisanju pojma decje knjizevnosti, pogodovao je napredovanju knjizevne reci. Uvidja se da je decji svet, u zavisnosti od stepena njegovog razvoja, prividno mali i bez dimenzija, i da dete nije neprobirljiv citalac koji trazi srazmerno malo, vec institucionalizovani, kompetentni citalac.

Decja uzrasna samosvest, ispunjenost decjeg zivota dogadjajima iskustva koje je kao slusalac (citalac) steklo iz lektire ili upilo iz zivota, srazmerni intelektualni razvoj njegovih kognitivnih struktura, njegov hod sa vremenom, i vreme kome pripada - sto je dovelo do njegove recepcijske progresije i do promene njegovog odnosa prema poetskoj reci i kulturi njegovog poetskog dozivljaja, radikalno je menjalo sveukupni odnos prema decjoj pisanoj reci. Knjizevna nauka apostrofira decju knjizevnost kao knjizevni zanr koji se ne izdvaja od svoje matice-majke duhom minornosti, nedozreloscu, slabom estetskom obojenoscu, vec posebnom umetnickom fizionomijom.

Na bavljenje decjom knjizevnoscu vise se ne gleda sa rezervom, kao na nedolican trud, necem neprimerenom lepoj knjizevnosti, kao nekada, na primer, na zanimanje za narodnu usmenu rec. Literatura ovoga vida nije bez znacaja u odnosu na knjizevnost odraslih, nego istinska knjizevna umetnost, sto sasvim dobro svedoce pisci i kriticari od ugleda koji se njome bave. Reci Marka Cara, svakako, imaju egzemplarni smisao: Deleci pogresno misljenje mnogih nasih ljudi onog vremena, ja sam Zmajeve decje pesme smatrao kao manje valjan deo njegove poezije, te ih prema tome posve slabo citao. Meni je u tim godinama izgledalo kao da su pesme za decu, uopste, jedno zloupotrebljavanje poezije u svrhe pedagoske i didakticke. Decji stvaraoci nisu vise izvan svake kriticke paznje. Odbacena su dela prenaglasene i napadne drustvene rezonance, neuverljiva i naivna, zigosani netalentovani pisci i animusi koji su knjizevnost ovog vida sveli na obicno fraziranje, kazu i sarenlazu - oni zbog kojih su, negde sredinom cetrdesetih godina, ispisane reci koje suzno razocaravaju: "... trbebalo bi da drzava donese zakon u tom smislu, koji ce suzbiti svako stetno pisanje". (S. Cucic); to jest, "... da vlasti stanu na kraj ovoj pojavi (knjizevnosti za decu, prim. T.P.) koja nosi nasu decu" (Branko Sucevic). Sad, po recima autora teksta "Pravi decji pesnici" (S. Obradovic, Uciteljski podmladak, Uzice 1931.), mnogim pesnicima sluzi na sast bavljenje decjom pisanom reci.

Decji pisac je uzdignut na rang umetnika.

Javljaju se, uistinu, darovitiji autori koji tradicionalnu poetiku mimetickog i didaktickog pevanja i pripovedanja i klasicni poetski determinizam prevladavaju stvaralackom dispozicijom, perfekcijom iskaza i suptilnom figurativnoscu. Stasala generacija pisaca, kojima ne nedostaje inventivnost i smisao za originalno, pokazuje vise razumevanja za novinu i slo/enije knjizevne strukture, svoj knjizevni izraz ne svodi jedino na podrucje "decjeg", "naivnog".

Medju autorima koji cine srz medjuratne decje knjizevnosti, iskacu iz sablona stare poetike i izdvajaju se: Gvido Tartalja, Andra Franicevic, Branislav Cvetkovic, Stevan P. Besevic, Milorad Petrovic Seljancica, Branko Sucevic, Milan Vukasovic, Branislav Nusic, Jelena Bilbija, Aleksandar Vuco, Desanka Maksimovic i Branko Copic. Desanka Maksimovic i Branko Copic, glavninom svoga rada pripadaju, ipak, posleratnoj, najnovijoj knjizevnosti. Pisca za decu krasi dar za umetnicko objektiviranje, materijalizovanje detinjstva do ociglednosti, mikroskopsko, zivo osecanje stvari i pojava koje su dotle u literaturi, uglavnom, nezapazene i sitne. NJegov umetnicki talenat ogleda se u bogatstvu leksike, jednostavnosti i lakoci izraza. Uopste, sirinom zahvata i opsegom priblizavanja detetu-citaocu, jednim mastovitijim pristupom, knjizevnost, u odnosu na ranije, zmajjovinsko stanje, postaje snaznija.

Relativno slab interes za decju knjizevnu rec od strane pozvanih, autenticnih knjizevnih stvaralaca; na drugoj strani, izrazeniji zahtevi za umetnost drukcije prirode, profila i tezine, nametnuo je, kao u pocetnoj fazi razvoja, potrebu prevodjenja i prerade stranih knjizevnih ostvarenja. U Evropi je sklacivanje dela velikih pisaca odavno uslo u obicaj. u Engleskoj, na primer, postojale su kolekcije kao Dikens za decu, Skot za decu, Sekspir za decu i slicno. Adaptacija, radikalna obrada, najcesce slozenijih knjizevnih formi (sto je podrazumevalo i koriscenje kritickih tekstova), imala je svoje opravdanje i podrsku u nauci o knjizevnosti, koja zastupa stanoviste da time delo ne gubi od svoje estetske drazi a mladima otvara vrata pravoj umetnosti, priprema ih da se sigurnim koracima zapute prema knjizevnosti. Pavle Popovic, na primer, isticuci da je Subotic kao dete u/ivao u Vidakovicevim romanima, u njihovoj ,,carobnoj prostoti i bezazlenosti," kaze da bi "i danasnja deca mogla (bi) osetiti nesto od tog uzivanja ako bi se ovi romani preradili za njih prema danasnjem duhu" (Godisnjica Nikole Cupica, Beograd, 1924. godine).

Izgovor se nalazi i u tome da ce se, ovim putem, mali citaoci upoznati sa velikom umetnoscu, a kad odrastu sa vecim apetitom uzivati u delu, u njegovom autenticnom obliku. Time bi se, kaze autor u predgovoru Gorskog vijenca Dusan Bogosavljevic, "kod mladih lakse i sigurnije podigao ukus za lepu formu i visoku sadrzinu. Trece, na taj bi se nacin, verovatno, stvorila dobra citalacka publika u buducnosti, kad je u sadasnjosti sve manje ima". U Decjim novinama od 1927. godine o tome se upoznajemo povodom prerade Njegosevog Gorskog vijenca: "1) Osnovni utisak od prerade mora biti na mladog citaoca isti kao sto je utisak od originala na odraslog citaoca; 2) originalni tekst zadrzavati do krajnjih mogucnosti; 3) prerada se mora pisati stilom otmeno uproscenim, ali ne naivno detinjski, tako da knjiga ima vrlo sirok krug citalaca; 4) krajnja teznja ovih prerada bila bi u tome da od originala dobije novo delo, koje ce mladima izgledati sasvim blisko, a starijima ni malo udaljeno."

Nema sumnje, prerada znacajnih knjizevnih ostvarenja, medju kojima i dela klasika, kao nuzno resenje, imala je svoj rezon i svojih dobrih strana. Medjutim, ovakav manir, pokrenut estetickim, edukativnim, psiholoskim i drugim pobudama, trgovackim na primer, gusio je originalno, izvorno stvaralastvo i stetio izgradnji i formiranju decjeg ukusa, tako sto je dete, kao zreo citalac, zadrzavalo indolentan, negativan stav prema klasici koju je, u ovom obliku, upoznalo u ranoj mladosti. Nadasve, postoje objektivni razlozi koji se protive adaptaciji, preradi i uproscavanju (kao sto to, na primer, nije izvodljivo sa umetnickim proizvodima likovne ili muzicke kuklture) - time se iskrivljuje odlicno, literarno dovrseno delo od nesumnjive umetnicke vrednosti, i citalac udaljava od umetnosti uopste. Posebno se opiru transponovanju i pojednostavljenju dela pisaca koje karakterise izrazita individualnost. Iskrsava, na kraju, i razlog moralne i pravne prirode.

Bilo kako bilo, knjizevnost dobija u kvantitetu i kvalitetu. Da li je to znacilo raskid sa starinskom poetikom? Nije.

Daleko je sve od pomisli da su, pogotovo u prvoj polovini ovoga razdoblja, prevladane tradicionalne slabosti. Sputana autoritetom tradicije, ugnjezdjena u pedagogiju, kompromiserska, isuvise povladjujuci naivnosti i nevinosti decjeg sveta, u tematsko formalnom i stilsko jezickom pogledu, siromasna je i na odstojanju od knjizevnosti u celini. Iz vidokruga nije ispustena pedagogija i naivnost kao nacelo stare skole. I pisci, koje uzimamo kao obrasce moderne skole, smisao poetske reci su nalazili u vaspitanju i njenom etickom duhu. U vlasti vestackih, didaktickih stega, iz nesigurnosti da pouka u implicitnom tekstu nije dovoljna, da se cela nece otkriti, dodavali su tekstu, ne retko, poseban naravoucitelni deo.

Naglasena tendencioznost, pouke koje nisu bliske srcu, deklarativnost, nepotrebna boleciva dobronamernost, metanisanje i udvoristvo - cinili su je, mozemo kazati, obrnuto prethodnoj oceni, literaturom niskog nivoa, uniformisanom i vulgarnom, bez statusa prave knjizevne reci. Ugusena didaktikom, bleda i detinjasta, hladna i bezivotna, bez krvi i mesa, nezaodenuta knjizevnom reci, egzistira na zatomljen nacin, ne skrece paznju ni knjizevnoj kritici.

Kako je umetnicko delo prozor kroz koji se otkriva vidik malom citaocu, ili sredstvo kojim se utice na njegov svestrani razvoj, to je tematsko-motivska usmerenost, kao i ranije, strogo determinisana. Smiso poetske reci iskazuje se u opisivanju doma, porodice, svakodnevice iz skolskog zivota; u opisivanju boga, pravdoljubivosti, skromnosti, radinosti i postenom i savesnom odnosu prema radu; u razvijanju osobina volje i karaktera, licne casti, nesebicnog pozrtvovanja, iskrenosti, domoljublja iznad svega.

Priroda, bilje, cvece i zverinje za pisca je oduvek bila umetnicki izdasna i privlacna tema. Jer deca imaju prirodjenu simpatiju prema zivotinjama koje u njima bude prirodnu ljubopitljivost, one su njihovi miljenici, prijatelji i zive igracke nad kojima iskazuju svoju nadmocnost. Uprkos kritici da razne zeke, cice, zabice, lutke, mace guraju knjizevnost ka starim vodama, medju knjizevnim likovima caruju junaci iz sveta faune. Proza i poezija ostavljaju utisak da u njima ima vise cetvoronoznih i pernatih tipova, nego iz sveta detinjstva - knjizevnost je vrt sumskih i domacih stanovnika.

Reci Pola Azara: da svaki uspesni pisac za decu mora vise puta da poseti zooloski vrt, kao da su naisle na opsti odziv, ne samo kod znacajnih svetskih predstavnika animalisticke proze Radjarda Kiplinga, Dzeka Londona, Kent Diksona, Ernest Tomsona, od nasih Jelene Bilbije, Desanke Maksimovic, Milice Jankovic, Branka Copica i drugih, nego gotovo kod svih pisaca.

Peva se i pripoveda o prirodi i zivotinjama, ali i dobrima koja zivot olaksavaju: o sijalici, elektricnom zvoncetu, radiju, vodovodnoj cevi i slicno. Za poodrasliju decu i mlade razvijenog senzibiliteta i bujnije maste, avanture kauboja, mastoviti junaci iz vestern-romana, moreplovci, pronalazaci novih krajeva, desavanja na neobicnom mestu i na neispitanom prostoru izvan svakog domasaja, geografska otkrica, let u nedostizne visine, predstavljalo je privlacno, uzbudljivo stivo. Knjizevnost se ne obazire na kritiku koja je nalazila da fantastika "truje" male citaoce i vodi ih u "dusevnu skitnju po carstvu fantazije". Medjutim, nije doslo, niti je, mozda, moglo doci do potpunog preokreta: knjizevnost pati od starih mana, povampiruju se stari motivi i sadrzaji koji razlicitim izmisljotinama i bogoslovnim koprenama narusavaju bezazleni svet maste i bezbriznog detinjstva.

Stihijna, fragmentarna, sa mnogo nedostataka koji se, i pored najbolje zelje, ne mogu odbaciti, sto dokumentuju mnoga dela koja, nedugo po svom nastanku, ostaju neupotrebljiva, ogranicena znacajem i uticajem na doba u kome su nastala, ne moze da izdrzi ozbiljniju analizu.

Razvijanje odredjene teze apsorbovalo je stvaralacku piscevu energiju, opterecivalo poetsko jezgro dela konzistentnom reflekstijom, pukotinama i simptomima koji nisu rezultat umetnickog postupka, razaralo imagintivne slojeve umetnicke vrednosti dela, originalnost, kompoziciju i strukturu, rusilo poetsku viziju.

Tendencioznost, pouka i lekcije o ponasanju, zanimljivo i spretno ugradjene moralne norme i vaspitni nazori didakticke i druge implikacije, kojima se satirao i umarao decji duh, primitivna, papirnata mudrovanja, poruke lakejskog merkantilnog karaktera, finalisticki i koristoljubivi moral zasnovan na autoritetu materijalnih vrednosti: jedno vulgarno koncipiranje knjizevnosti, pretvaralo je pisanu rec u pedagogiju ili knjizevnost za lepo vaspitanu decu.

Knjizevna kritika, koja je u decjoj literaturi najcesce videla pomocni vaspitni instrument ili "vaspitnu njivu nase dece", ona njena orijentacija koja je imala razumevanja za vanpoetske ideale i didakticki impregniranu rec, makar, posredno, gradila je tip didaskalicnog literarnog zanra guseci cistu umetnost.

Stihovanu produkciju, koja je kvantitativno zastupljenija u odnosu na prozu, takodje, karakterise tradicionalni tok poezije: anegdotsko-humoristicke slike, opis prirode, zoo-motivi, elegicno-baladicna evokacija - didaktika, slike naturalne, prenesene iz zivota, nepreradjene i neobradjene - jedna sladunjava poezija u poznatom i vidjenom izdanju.

Poezija istoricara knjizevnosti Andre Gavrilovica, Vojislava Ilica Mladjeg, Jovana M. Popovica, Svetolika R. Milosavljevica, Miluna Radotica, Isaije Mitrovica, Perise Bogdanovica, Radovana Kosutica (u srpskoj istoriji poznat kao knjizevni kriticar i komparatist), Dragoljuba Filipovica, Dusana Andrijasevica, Zarka Joncica, djordja Glumca, Milana Vukasovica, Dragomira N. Ivanovica, STevana P. Besevica, Mihajla D. Petkovica, Borivoja Josimovica, Jurija Ofrosimova (Cika djure) i jos ponekih (Grbic Savatije, Evgenije Jelacic, Damjan Rsic, Mileva Simic, Darinka Jelic, Milica Jankovic, Nikola Trajkovic), funkcionalno je opredmecena apriornim pedagoskim momentom, usmerena ilustraciji zivota i zivotnoj umesto poetskoj istini: to su stihovi u stilu cica-maca, poezija o sitnom, umiljatom i bespomocnom: kitnjaste girlande i deminutivi tipa kosuljica, glavica, nozica, cvetic, leptiric, travcica; kompozicija mnogobrojnih i uokvirenih slika prepoznatljive i prezivele poetike - jedno upadanje u sablon i vrtenje u krug istih formi. Naravno, medju pesmama pomenutih stvaralaca ima stihova, oslobodjenih okova stroge versifikacije i prejake, otrcane rime, neusiljene i neuniformisane leksike, kazalo bi se, bescenih bisera koji su usli u skolske citanke, hrestomatije i antologije. Poezija koja bi mogla da nadje svoje recipijente i medju savremenom citalackom publikom. U ovom periodu izdvajaju se sledeca poetska dela: Cikini darovi Isaija Mitrovica; Sumadinke, Ivanjsko cvece Perise Bogdanovica; Vrt detinjstva Desanke Maksimovic; Carstvo male Srmene, Veseli drugari i Cobanska frula Gvida Tartalje; Decja zbirka pesama Vojislava Ilica; Cika Andrine pesme Andra Franjicevica; Obecana zemlja Bogdana Ciplica; Mladi dani Svetolika R. Milosavljevica; Podvizi druzine Pet petlica, poema Aleksandra Vuca; pesme Zivojina D. Karica; Rodoljubive pesme Milorada Petrovica Seljancice; U gradu radosti Stevana Basevica...

Buduci da pisci vode poreklo sa sela, to seoska realisticka pripovetk ima jak uticaj na proznu decju literaturu. Postupak seoske i narodne pripovedacke pesnicke tradicije (usporen ritam, okrenutost spoljasnjim aspektima delovanja i dogadjajima, jednostavnost leksike) reflektovali su se na pojednostavljenje i uproscenje slozene decje zivotne tematike, na slikanje idile i ruralnih motiva, prirodu i selo. Likovi seoske dece ocrtani su kumulativnim postupkom, postavljeni s lica, u celokupnoj njihovoj spoljasnjoj datosti; obiluju vrlinama kao u bajkama; deca su prefinjeni malisani i primer za ugled (Grad je izuzetno slikan kod Vuca i Nusica). Sa pojavom pisaca slobodnije maste, medju decjim likovima pojavice se lenjstine, siled/ije, hvalisavci, kukavice, ponavljaci, nezadovoljnici i probisveti, kao sto su Vucovi petlici.

Kao prozna pripovedacka dela od knjizevne vrednosti, apostrofiraju se: price Darinke S. Cosic Kosovka, Novi dani i Drugovi, price Zacarani segrt, Puna kola prica i druga dela Danice Bandic, price Vilinski snovi I, II i Zacarana suma djordja Glumca; zatim proza Milana Vukasovica, Jelene Bilbije, Bozidara Kovacevica, Branislava Nusica i Gvida Tartalje. Pripovedacka ostvarenja Desanke Maksimovic i Branka Copica, ipak, imaju, merena i sadasnjim kriterijumima, krunski umetnicki znacaj u sveukupnoj knjizevnoj produkciji.

Romansijerska ostvarenja su, takodje, imala izvestan odjek: Crni dani Mihaila Sretenovica, Cirkus, Sport klub kliker Vlaste S. Petkovica, Hajduci Branislava Nusica, Siroce i bogatasi Nikole Trajkovica, IV b napred Sime Cucica, Preobrazenska noc Zivorada Vukasovica, Pilot-potporucnik Knap brani Beograd Branka Sucevica, O-ke i Jegulje Mihaila S. Petrovica.

Mereno strogim knjizevnim kerilima, malo je pisaca od zavidnog umetnickog dometa. Cini se, izuzimajuci stvaraoce Cipicevog formata, Milorad Petrovic Seljancica, Andra Lojanica i Zivojin D. Karic po nekim svojim crtama izdizu se od proseka.

Milorad Petrovic Seljancica (1875-1921) objavio je za decu veci broj pesama, proznih i poucnih radova, priredio je nekoliko knjiga stihova i prica kao sto su djacici seljancici (1909) i Na dedinom krilu (1924). Kao pesnik-ucitelj opisivao je prirodu, zivotinje, seosku idilu. Pisao je jednostavno, lako, ugledajuci se na narodnu lirsku pesmu. Stih mu je melodican i zvonak. Pisao je i basne.

Andra Lojanica (1875-1959) celinom svoga stvaralastva pripada medjuratnoj knjizevnosti iako je, u svom relativno dugom zivotu, objavljivao i u posleratnom vremenu. Bio je marljiv stvaralac i slovio kao skolski pisac. Izdvaja se njegova knjiga Pobedjeni carobnjak i druge price i pesme za decu (1940). Za Lojanicu je karakteristicno pisanje prica po narodnim motivima u stihovima. Iako mu se ne moze osporiti izvestan knjizevni dar i masta, on nije odstupao od datih uzora.

Zivojin D. Karic (1908-1985) autor medjuratne Antologije jugoslovenske savremene decje knjizevnosti (1936) je pisac ciji zivot pada u hronoloske granice posleratne knjizevnosti. Karic je objavljivao sve do sedamdesetih godina.

U sveukupnoj knjizevnoj produkciji, stvaralacki opus Gvida Tartalje, Andre Franicevica, Branislava Cvetkovica, Branislava Nusica, Bozidara Kovacevica, Aleksandra Vuca, Jelene Bilbije, mozda jos po neki - pre svih Desanke Maksimovic i Branka Copica, ukoliko budu svrstani u red medjuratnih pisaca - zavredjuju blizu, monografsku prezentaciju.

DETINJSTVO 1/99

design by: INternetClub