br. 2/3
|
Vesna VIDOJEVIC - GAJOVIC Tri raznorodna pojma kao troroga kapa. Kapa koju nose dvorske lude, til Ojlenspigel. Jedino iz tog ugla mogu da se objedine i sagledaju. Til kaze: ono sto je u ogledalu levo, u zivotu je desno; ono sto je u zivotu pamet u ogledaju je glupost. Ko pod maskom slobodoumlja, humanosti i postenja povede rat - videce u ogledalu svoje pravo lice. I tu je sva mudrost i privid u kojem zivimo. Pripadam generaciji koja je odrasla na pesmama partizankama i ratnim filmovima na koje su nas vodili kolektivno, dva po dva u redu. I secam se svog emotivnog, traumaticnog dozivljaja svih strahota rata, i suza koje sam prolivala i strasnih nocnih mora koje sam prezivljavala posle takvih sadrzaja, herojsko-pateticne obrade takvih tema. I sve donedavno sam zivela u ubedjenju da je Drugi svetski rat nesto najstrasnije sto se moglo dogoditi, da se posle tog uzasa svet opametio i da se rat vise nikada nece ponoviti. A dogodio se vama, meni, mom detetu i svoj nasoj deci. I opet se ponovila jsana, neumoljiva istina: nema generacije u nasoj zemlji koja ne prozivi bar jedan rat. A to deluje toliko zastrasujuce da pozelim da ona troroga kapa postane kapa nevidljivka kao iz narodnih bajki. Da je stavim i sakrijem se. Pod nju bih jos primila svu decu i poneke odrasle, sve one ciste duse koje misle isto kao i ja. Pozelim da se zastitimo i spasemo porazavajuceg osecanja koje nam je doneo ovaj, koji sa sobom nosi bilo koji rat. Rat je na ovim prostorima postao neminovnost zivota: kao sto se radjamo, umiremo, tako i ratujemo, tako i stradamo. Breme koje ne zelimo, a ipak nam se dogadja. Ni knjizevnost nije toga postedjena. Ona je tu da, kao kakvo ogledalo, prelomi sva dogadjanja izmedju ove tri odrednice. Sta ce prelomiti i u kakvom svetlu ce prikazati ratna zbivanja, zavisi najpre od pisca ali i od vremena u kome se stvara. Kako ce se zvati ova knjizevnost, o cemu ce pevati i kako ce opisati osecanja i dogadjaje sedamdesetosmodnevne agresije marta 1999? Mozda podrumska, rat zvezda, nebeska? Zar i sam naziv sirene za vazdusnu opasnost tako duhovito smisljen: sizela i smirela, nije poetizovanje realnosti? Jedno je sigurno: osecanje straha, uzasa, panike i bespomocnosti kao jeza u noci, ostace duboko u nama svima, a u deci tek! A sve sto je u nama duboko zapreteno, jednog dana ce izaci i pronaci svoje oblicje u umetnosti, ponajpre. Uvek sam se pitala sta su u ratu radili obicni ljudi, gradjani, seljaci, deca... Ne mislim pri tome na borce, junake i ucesnike bitki, na neustrasive herojske sudbine o kojima sam citala u literaturi i gledala u filmovima ratne tematike. Narocito me je zanimala sudbina neduzne dece, obicne male dece, ne malih bombasa, kurira, heroja. Donekle sam to saznala u romanima koji su se pojavili mnogo godina posle Drugog svetskog rata: Bomba u beloj kafi, D. Lukica ili carobnim romanima Vladimira Stojsina. Oni su me oslobodili one uzasne senke i more ratne literature na kojoj sam odrasla. Sada sam i ja svedok i znam sta su radili obicni gradjani, sta su radila deca dok su po nasoj zemlji prastale bombe. Jedne aprilske noci, u jeku zestokog napada na Beograd, moja cerka napisala je pesmu. Ima deset godina i ponekad napise pesmu ili pricu koje ja prekucam i stavim u fasciklu. Nisam od onih roditelja koji forsiraju decje literarno stvaralastvo. Teme tih pesmica i prica su decje: patke koje idu na igranke, princeza koja trazi princa i slicno. Nesumnjiva je njihova umetnicka vrednost, drugim recima uocljiv je talenat. Ali pesma koju je te noci napisala, iznenadila me je svojom zreloscu, punocom osecanja i iskrenoscu. U junu mesecu uciteljica ih je pozvala da napisu radove sa temom moja zemlja pod agresijom. Nije otisla u skolu. Obrazlozila je da ne zna sta bi o tome mogla da pise. Utoliko mi je njena aprilska pesma jos dragocenija. Nije napisana kao deo skolskog zadatka, dosla je spontano. Nastala je iz potrebe da se jaka emocija kristalizuje i uoblici. Istu takvu potrebu sam imala i ja, kada sam posle rata, napisala pricu za decu Detelina sa cetiri lista (objavljena je u Politici za decu, jula 1999.). I pesma i prica se mogu svrstati u ratnu knjizevnost. Pesma govori o tome sta se sve dogadja kad sirena oznaci vazdusnu opasnost u nasoj kuci i komsiluku. Moja prica govori o kupovini domaceg ljubimca, ratnog hrcka, i sta je on znacio jednoj porodici i jednoj devojcici za vreme prolecne agresije na nasu zemlju. To je katarzicna knjizevnost. Kako se mali covek bori protiv haosa rata. Jedno je izvesno: moja cerka nece odrasti sa mnogim zabludama i neistinama. Shvatice da se rat vodi hiljadama godina i da je u sustini isti pa vodio se on lukom i strelom, ognjem i macem ili avaksima i fantomskim letilicama. I nikada nema pravog odgovora: ZASTO I ZBOG CEGA? Shvatice da je rat trenutak kada je zlo nadvladalo dobro, kada ljudi zaborave na Boga, na ljubav, na svu lepotu kojom smo okruzeni. Posle svega kroza sta smo prosli, osecam da vise nismo isti, ni moja zemlja vise nije ista, ni svet, veliki zemaljski sar vise niji isti, niti cemo ga gledati istim ocima. Samo cemo pisati istu knjizevnost: iskrenu, duboku i humanu. |
design by: INternetClub
