br. 2/3
|
Bozidar MANDIC Zadesila nas je strasna realnost, nesto sto se moze porediti samo sa najvecim nesrecama. Padale su bombe, zvijale su sirene za pocetak i kraj uzbune, ginuli su odrasli i deca - rat je postao svakodnevni prizor bez mogucnosti uticaja. Vreme iz koga su izronjavale traume, koja u isto vreme treba pamtiti i zaboraviti, porodilo je zlocine koje ne bi voleli vise da se ponavljaju ni nama ni drugima. Zato odmah na pocetku zelim da se zahvalim Zmajevim decjim igrama, jer su u ovim ratnim vremenima, uspele da okupe i suoce grupu knjizevnika i teoreticara decjeg sveta i daju svoj doprinos sveopstem bezumlju i ludilu. Vec sam ovakav skup otpor je ratu, ili bolje reci strategiji unistenja. Ovo nije rat, vec UNISTAVANJE - demonstracija sile i tehnike, neuke i tehnoloskog progresa u najgorem smislu. Sa jedne strane nasao se skup tehnickih dostignuca, s druge - ljudska izdrzljivost. Prvi put imamo rat u kome nemamo protivnika, a imamo neprijatelja. Ovo nije sukob nacije i nacije, coveka i coveka, vec demonstracija bezumne moci jacih nad siromasnijim i slabijim. Iz takvog stanja tesko je odrediti pravac literarnog delovanja. Iznikle su dileme. Pitanja. Znaci nedoumice za literarno dokumentovanje, prepricavanje stanja, ili ne! Ni kao dete nisam bio veliki ljubitelj ratne proze. Nasa literatura bogata je romanima i pricama iz NOB-a, pa mozemo biti ponosni na Copica i Diklica. U njihovim tekstovima zabelezena je snaga i izdrzljivost dece u ozbiljnim situacijama. Opisani su aspekti malog coveka i njegovo snalazenje u situacijama kad oruzje nemilosrdno peva. Ovoga puta bilo je sve drugacije. Avioni su leteli, nesreca se razvijala samo u jednom pravcu - ona koja je hodala protiv coveka. Nisam bio fasciniran ratom. Tih dana nisam mogao nista ni pisati, smatrao sam da je ignoracija jedna vrsta ne pristajanja na ratni fenomen. Prvi put sam osetio sta znaci kad muze cute. A, ako bih i hteo nesto da zapisem, bila bi to samo jedna recenica: ZELIM DA NA OVIM PROSTORIMA NIKAD VISE NE BUDE RATA NI RATNE LITERATURE! Bio bih srecan, ako bi se svi svetski intelektualci ujedinili i udruzili u borbi protiv oruzja. Oruzje samo po sebi nosi izazov opasnosti i razvoj uzivanja u tudjoj agoniji. Jer, ne kaze se zabadava da je najjeftinije letovanje u tudjoj tugi. Rat je izgubio prvobitno znacenje. Narastaju limenke ispunjene bojevim otrovima, nuklearno naoruzanje vec sada moze nekoliko puta da unisti planetu - covek postaje sve nemocniji i beznacajniji. Zelja covekova da ovlada tehnikom okrenula se protiv njega samog. Sada ona vlada covekom. Tehnicki razvoj zeli da coveka unizi i dotuce do poslednje spoznaje o celokupnoj propasti. Bizmark veli, neprijatelja treba dotuci, a ostaviti mu samo oci da vidi i pati. Covek je sada postao slep. Ne vidi kuda ide i kuda nas vodi ovakav tehnomegalomanski korak. Decu trebamo sto vise stititi od tehnickih izuma, jer im oduzima detinjstvo. Decu treba zastititi od informacija koje rat nosi, jer je to rat posebne vrste zagadjenosti duse. Vesti sa medija u postale bolesne i sizofrene. Kako se, naprimer, opredeliti prema informaciji koju sam jutros cuo na radio-aparatu dok sam putovao za Novi Sad - demilitarizovati OVK ne znaci i razoruzati je. Takve recenice smucuju um, pa je potrebno mnogo snage da se razluci istinito od laznog. Zadatak pesnika, posebno za decu, je da reci vrate svoje izvorno znacenje i ne uniste nadu, mastu, sanjivost i leprsavost slobodne igre. Apel da se vratimo recima, po mom misljenju, poetski je rat protiv rata. Deca, koja treba da rastu i razvijaju svesnost, moraju se hraniti lepotom reci i njenom pocetnom cistotom... jer oni pruzaju sigurnost i zastitu od bezocnosti savremenog sveta hegemonije. Deci je potrebno zastititi emocije i pogled okrenuti od stvarnosti... jer ovo je pretkataklizmicka stvarnost civilizacije i njenih dometa. Vec sam rekao da prethodnih meseci nisam nista pisao. Pisaca masina se ulenjila, a kutija od crnog skaja ostajala je zatvorena. Papiri su netaknuto lezali u zavijenoj foliji. Osecao sam tekstualnu nemoc i duboko preispitivanje - Ko sam u ovom svetu u kome nista ne mozes da ucinis? Zavukao sam se u sebe i poverenje predao malim intimnim projektima. Cak sam i jedan projekt rada sa decom, pod nazivom MIR U SUMI, realizovao pokusavajuci da male ljude odvojim od bombardovane realnosti i u sumi ih vratim svom detinjstvu, igri, smehu... Tesko je ostati bez trauma i posledica posle snaznih detonacija, koje su u jednom trenutku delovale kao nestvarna igra, i zato smatram da je decu trebalo sto vise zastititi od te vrste agresije i pogled im dislocirati sa poprista rata. Ovo nije bio njihov rat. Nista nismo mogli odlucivati, pa je najbolje tome i ne pripadati. Dzordz Stajner veli da je danas najangazovaniji onaj koji ovom svetu ne pripada. Kad covek postane odmetnik od sveta koji samo zna zanat unistavanja. Koliko toliko, izolovanost nam je pruzala sansu da ostanemo deca i pored velikog broja godina koje su se naslagale u nasim iskustvima. Izolovanost je postao metod pojedinca da se izbori za svoje dostojanstvo. Mozda bi tu, u literaturi svakako, mogla da pomogne kao lek i ironija - vid duhovitosti koji ne pristaje. Humor je odbrambeni mehanizam neporazenosti naspram golijatizacije. Slabiji mora da se ismeva jacem, jer tako se postize ravnoteza. Nicali su razni grafiti koji su kazivali o vitalnosti naroda, obicnih ljudi, onih koji su ugrozeni i stradali. Uz veru i nadu da ce rat sto pre zavrsiti svoju bezumnu inerciju i iskoreniti se sa ovog tla, zelim da pozdravim odraslu i malu decu na putu istrajavanja do nove epohe koja ce nositi predznak duhovne pitomine. |
design by: INternetClub
