br. 2/3
|
Vesna ALEKSIC Nedavno, bili smo svi u istom filmu. U pomerenom zivotu koji je trajao jedno prolece i licio na cvrstu kosticu, iz koje, zna se, u potrazi za svetlom, uvek probije jezgro. Recima pokusano da se objasni, bilo bi dovoljno ono cuveno Felinijevo: "Amarkord". Secam se. Amarkord, bice pocetak svake licne price, svakog podsecanja, svakog detinjstva koje se zadesilo ovde, u prolecno vreme 99-te, kad smo svi bili knjizevni junaci i ziveli vise u knjizevnosti nego u svojim zivotima. U ratu, zivot se ionako u svakom trenutku preliva u slike, u price, u kadrove nemontiranog filmskog materijala. . . u intenzivnu, pulsirajucu umetnost koja ima tezinu oko "milion tona sunca" kako bi se reklo jezikom rokenrola. Jedino stanje duha nezavisno i imuno na sva zbivanja i svaki apsurd u svetu-jeste detinjstvo. Kad se sve kategorije pogube (narocito u ratu gde je sve dozvoljeno) detinjstvo jedino opstaje kao sveza, bogomdana dimenzija duha koja prerasta u otvorenost prema duhovnosti ili instinkt za njom. Iduci za njim iz vizure deteta, ratni svet uvek nudi obilje materijala iz kojeg mogu nastati vrhunska, umetnicka dela poput "Sampiona kroz prozor" i "Bioskopa u kutiji sibica", Vladimira Stojsina. Ovaj svojevrsni Amarkord u nasoj knjizevnosti (za mlade) jeste film koji jos nije snimljen, film koji sugestivnim slikama otvara citav jedan svet proslosti i buducnosti, ne zna se tacno gde je granica. Rat u Pancevu, identifikovan kao drugi, svetski, veliki rat, moze biti bilo koji rat, cak i ova cinicna predstava nedavno pripremljena za nas. Nije bitno, dakle, koji rat je u pitanju, bitno je da se on u romanesknoj predstavi odigrava uvek na zadnjem dvoristu. U prednjem dvoristu su, pod svetlima, samo mladi junaci u svojoj predstavi, u svojoj igri kojom se nagonski odupiru besmislu. Ova igra jeste osnovni mehanizam postojanja u terapeutskom smislu, to je igra Aske pred vukom, igra tipa "shonj must go on". Polazeci od ovog osnovnog, psiholoskog aksioma otvaraju se i ostali, tako da samim ulaskom u Stojsinov "bioskop", pocinjemo zapravo da se secamo kako ce izgledati buduci, dobri romani za mlade. U okupiranoj varosi gde sunce zalazi iza reke, crveno kao lavor i gde svetle tramvaji "kao da su se navecerali sijalica", u iskrivljenom i potrosenom zivotu dogadja se inicijacija jednoj grupi dece. Krajnji ishod te inicijacije treba da bude optimalan, mada su okolnosti krajnje bolesne: svet je ostao bez ikakvih vrednosti, pravila ponasanja, bez svoje moralne aure. Prvi stupanj magije u cilju duhovnog prezivljavanja (sto dca rade instinktivno a umetnici svesno) jeste proces minimiziranja i izokretanja ratnih okolnosti. Tako je u okupiranom Pancevu rat prisutan samo u odsustvima: u odsustvu su poneki ljudi, u odsustvu su hrana i lekovi, u odsustvu je nada, u odsustvu smisao, u odsustvu je granica izmedju dece i odraslih. I upravo ta inverzija uloga odraslih i dece, naizgled pitoma i ljupka, nudi mnogo dublja psiholoska znacenja. U "bioskopu" sa mladima "igraju" samo odrasli-marginalci. Oni su topli i sasavi, oni su infantilni i ranjivi, oni su plemenite karikture poput Cire-nosaca koji usvaja copor dece, ratne sirocadi i poput Save-fotografa koji stize iz Beca razdrazen pojacanom bukom ratnog sveta. U "bioskopu" optuzbe ne postoje, bol ne postoji, omeksao je i metamorfozirao u humor, u apetit za /ivotom koji je do te mere ojacao da izaziva nervozu i malaricne snove, kao opomenu da je tolika /ivotna radost nedozvoljena, gotovo incidentna. Proistekla iz inverzije uloga i opste egzaltiranosti, ova incidentna "zua -d-vivr" prenosi se na mlade, namerno i odgovorno. Bogat je samo onaj covek koji moze glasno da se smeje i da skace u seno, reci ce Cira-nosac i ostavice parce lubenice da prenoci u njegovom srcu, da bi deci bilo vise i lubenice i smeha. U "bioskopu" je uostalom sve pojacano. Smeh i ljubav. Strah i ljubomora. Istina i laz. I ona jedinstvena potreba detinjstva za mentalnim putovanjima, za letenjem i boravkom u sekundarnim svetovima. Kad Sonja Sikirica, omiljena devojcica iz "bioskopa" leti na svojoj sivacoj masini a oblaci joj se poturaju pod glavu kao jastuci, to nije znak poremecenosti realnog sveta (taj svet je ionako beskrajno poremecen) vec prosta, razvojna potreba detinjstva koje Stojsin velikim lukavstvom prati i podrzava. U ratnom "bioskopu" kifla je veca od rata koji je prisutan kao sitan, remetilacki faktor i pojavljuje se u kazivanju tek tu i tamo, leksicki prisutan. Sonja Sikirica leti a masina stekce kao avion i to stektanje ne umanjuje znacaj letenja koje se odvija kroz febrilne snove zaljubljenog decaka, kroz ratnu tamu stariju od obicnog mraka... Iz leksicke prisutnosti, stroge doziranosti rata, otvara se mogucnost cudesnog simulakruma radosti i ovaj psiholoski fenomen esencijalna je gradja i hrana i zacin u Stojsinovom ratnom "bioskopu". On je nacin postojanja i jedna od vrhunskih mudrosti koju mladi osvajaju lako jer su primorani da je traze, provociraju u sebi, u svetu oko sebe, tragicnom, grotesknom i ureknutom na zlo. Stilom velikog kozera, majstorskog lazova, Stojsin vrti svoj film koji nije za mase naravno, i nije ni za jednu preciziranu grupu, vec za ono vecno mlado i budno u ljudskom bicu. Za onu samosvest i slovensku dovoljnost sebi od koje Cira-nosac hrce u bioskopu a glumcima s platna stalno stavlja ruku "iznad cela da vidi tu barabu u sali". Uz folklornu vestinu prezivljavanja u nedacama, uz snagu bez optuzbi, uz spremnost da se bogatstvo meri samo jedinicama duha, i ljubavi jacom od najjacih gladi, moguce je prici tom praobrascu velikih knjizevnih ostvarenja. O tom praobrascu potrebno je ponovo i uvek iznova misliti jer i posle proleca 99-te, "ponovo radi bioskop". I ponovo nam treba hleba i igara, makar to bile i igre Beketovog tipa, da bi svakoga dana izmislili nesto ("zar ne Didi!?") sto bi nam stvorilo utisak da smo zivi! |
design by: INternetClub
