br. 1
Vlada Stojiljkovic, Ipsilon, Nolit, Beograd, 1998. Sedamnaest naucnofantasticnih prica Vlade Stojiljkovica, objavljenih u Nolitovoj biblioteci Moja knjiga samo uslovno pripadajuknjizevnosti za decu. Za razliku od onih dela namenjenih deci u kojima se SF-obrazac uglavnom koristi kao novo ruho za bajku, price Vlade Stojiljkovica odista jesu naucnofantasticne i traze zrelijeg citaoca no sto knjizevnost za decu obicno podrazumeva. Takodje, one traze iskusnog citaoca SF-a, koji poznaje konvencije i tematske uzuse zanra, ali i citaoca sposobnog da prepozna niz literarnih citata, od onih iz Don Kihota i Dobrog vojnika Svejka do onih iz Coserovih Kenterberijanskih prica ili Borhesovih pripovedaka, te niz filozofskih sentenci i razlicitih kulturoloskih asocijacija. Tako junak briljantne price MNHZN jeste baron Minhauzen, ne vise lazov, vec svemirski istrazivac koji na planeti Tlon, ili Orbis tertius biva ozracen poljem energije koje ponistava zakon uzroka i posledice, i tako predodredjen na neposredno sagleda mehanizme delovanja borhesovske vavilonske lutrije. Svemirsku partiju igraju, bacajuci planete kocke, Bog i njegov neimenovani protivnik, a ulog u njoj jeste upravo baronov zivot. Ipak Stojiljkovicev Ipsilon ne mora se zbog ovoga nuzno smatrati delom za odrasle. Pre je rec o delu koje proistice iz onog specificnog zahteva koji je svojim citaocima svojevremeno postavljao Dusan Radovic: "Nemoj biti bezobrazan, budi pametan." Ove price jesu stivo koje od svog mladog citaoca (kao i od onog zrelijeg) zahteva siri kulturni i knjizevni obzor. To sto ne nude olako razumevanje i povrsnu komunikaciju, moglo bi se smatrati i njihovom svojevrsnom vaspitanoscu. Svet Stojizkovicevih prica, uz to, ni u kom slucaju nije usecereni i podobreni svet cije se protivrecnosti razresavaju brzo, olako i bez ostatka. Naprotiv, u Stojiljkovicevim pricama, sto je tipicno za naucnu fantastiku, ima elemenata negativne utopije, pre svega oblikovane projiciranjem socijalnih i politickih tenzija naseg vremena u svet buducnosti, ali nastale i kao ogledalo univerzalne ljudske strepnje kako ce covek svladavati zahteve visoke tehnologije buducnosti, a da ona ne ugrozi njegovu ljudskost. Tako u uvodnoj prici Prototip, policajac, ljubitelj SF-a, sprema se da klonira politicki nepodobnog pisca da bi ga potom "uklonio", a njegovog prevaspitanog klona pustio na slobodu. Olako i samozadovoljno uzivljavanje junaka price Gartrov u ulogu onog ko imenuje i time stvara, poput biblijskog Jovana Krstitelja, postaje osnov crnohumornog paradoksa. Besmislene reci i slogovi od kojih on gradi privlacna imena za razlicite proizvode, pocinju da se odista otelovljuju, pa nesudjenog boga na kraju price proguta njegova vlastita tvorevina - gartrov, sabljozubi tigar s krznom gorile. Strah od moguce zloupotrebe svemocne nauke buducnosti u prici Trece lice jednine: Ja preplice se s projiciranjem aktuelnog straha od svemoci razlicitih tajnih policija i njihove spremnosti da zbog vlastitih ciljeva poniste identitet ne samo svojih zrtava vec i saradnika. Tako ovu pricu kazuje pripadnik tajne policije koji je, prerusavajuci se, izgubio vlastiti lik i zivot. A u pripoveci Hoces, hoces, kroz prepisku brace Van Gog, Tea i Vinsenta (na onom svetu), i sami raj i pakao otkrivaju se kao svojevrsni prototipi birokratskih organizacija, u kojima nema mesta ni za kakav oblik istinske stvaralacke ili ljudske posebnosti i u kojima pojedinac moze biti osudjen ne samo na pakao, kao Vinsent Van Gog vec i na raj i vecno blazenstvo, poput Tea. Sve pomenute price mogle bi, kao i zavrsna prica Autenticni Van Megren, ili price Kalfa i Cena, naci mesta i u antologijama SF-price za odrasle. Ipak, ova knjiga nesumnjivo jeste i knjiga za decu. Ne samo zaTo sto se obraca mladom, ali vec nesto zahtevnijem citaocu, adolescentu, vec i po tome sto su junaci i predmet Stojiljkovicevih prica cesto deca, te po tome sto autor artikulise specifican odnos prema deci i decjem svetu. Dok je svet odraslih predmet ironijske, pa i satiricne opservacije, zabavljen, pa i zaglupljen samim sobom, nesposoban za komunikaciju i, pre svega, nasilan, deca su, barem dok ne odrastu, bolji deo covecanstva. Ona su, recimo, sposobna da spoznaju ispraznost znanja koja im se namecu, pa ucenici, junaci price To nije moja pleneta (zasnovane inace na tipicnoj temi naucne fantastike o potomcima Zemljana, koji se menjaju, postajuci stanovnici nove planete), shvataju isparznost lazne odanosti Zemlji kao prapostojbini, koju namecu isti oni koji su zagadjivanjem i nepostovanjem prirodne sredine unistili rodnu planetu. Deca junaci Stojiljkovicevih prica otvorena su za saznanje i komunikaciju s drugima, cak i s vanzemaljskim kulturama (Sendvic; Odvedi me svome vodji). Ipak i ta deca su nepovratno ubacena u mehanizam agresivnosti, nasilja i mrznje, poput onog Stojiljkovicevog junaka koji, u prici Biti spreman, nevoljno i sa strahom odlazi da sluzi civilni rok, ili decaka i devojcice koji se sa zadovoljstvom hvale predmetima koje im iz svojih vikend ratovanja u okolini Gorazda donose ocevi dobrovoljci (Cena). Tako se, u jednom sloju SF price Vlade Stojiljkovica mogu citati i kao antiratna satiricna proza, koja se bavi neposredno proteklim delom nase istorije, ali i kao satiricni i ironicni komentar nekih globalnih istorijskih i civilizacijskih tokova. Tako kompjuter koji je stekao svest i kosmonaut koji je poceo da zajedno s njim prozivljava kratku istoriju ljudske duhovnosti sazetu u filozofskim sentencijama, na kraju price Kratak kurs filozofije, ponovo dolaze do Marksove misli da svet treba menjati, a ne tumaciti. Ipak sve ovo ne dovodi u sumnju jasnu zanrovsku pripadnost Stojiljkovicevih prica, vec pre predstavlja svojevrsnu demonstraciju znacenjske i formalne slojevitosti naucnofantasticne price. Zato tematski, nacinom pisanja, mastovitoscu, intertekstualnoscu, ove pripovetke, pre svega, predstavljaju privlacno stivo i za mladje i za odraslije ljubitelje SF-a. Ljiljana PESIKAN LJUSTANOVIC |
design by: INternetClub
