br. 1
| IZ NOVIH RUKOPISA Hristo GEORGIJEVSKI Knjiga pripovedaka Petra Pajica Masta svih Gaavrilovica1 nije pisana za decu. U kratkom tekstu Pisac o sebi autor priznaje da je dugo bio u "zabludi misleci da su ove price pisane za starije citaoce". Govoreci o toj svojoj zabludi on nastavlja: "Medjutim, kako bi koju pricu objavio, najcesce su mi se javljali mladi, pa i sasvim mladi citaoci, da bi mi rekli kako su price pisane za njih. Njima su se najvise dopadale" (str.95). No ono sto je vazno, u svom daljem radu, na svu srecu nije izmenio poetricke principe; zadrzao je, takodje, interesovanje za porodicna zbivanja i detinjstvo. U zbirci se provlace slike odrastanja - od ranog detinjstva preko mladosti do zrelog doba. U krugu porodice se suocavanje sa stvarnoscu iskazuje metaforicno; takav postupak prisutan je i kada se govori o motivu smrti. Tako, recimo, ne govori se samo o smrti ujaka, oca ili babe, vec i o umiranju stvari, snova i ljubavi; kultivisan lirski izraz doprinosi lepoti pripovedanja; ono je obogaceno prisnoscu i znacenjskim bogatstvom. Pajic ukazuje na jos jednu svoju zabludu; mislio je da su sve njegove price tuzne. Opet su, medjutim, citaoci otkrili drugacije i dopunsko njihovo svojstvo: humor. I da se vratimo pocetnom problemu. Detinjstvo i njegove manifestacije temeljno su Pajicevo motivsko polaziste. O tome on govori idilicno niti sentimentalno, vec s krajnjom ozbiljnoscu, tragajuci za lirskim i umetnickim znakovima stvarnosti i maste. Zivot u njegovim pricama sagledan je u razlicitim aspektima i protivurecnostima. U jednostavnoj i autorski dosledno ostvarenoj pripovedackoj viziji realizovani su motivi ljubavi, usamljenosti i prizori suocavanja s tragicnim dogadjajima. Pajicevo pripovedanje permanentno zadrzava svojstva prirodnosti i prisnosti, razloznosti i zanimljivosti. Za svoj podtekst ono ima i socijalne motive ali, kao sto smo rekli, i upecatljivo iskazane motive smrti. Njegov pripovedac najcesce je dete, lucidno i radoznalo, osmisljeno cesto i kao subjekt koji evocira proslost, pa pripoveda o svojim nemirima i dilemama, neposredno spoznajuci prolaznost, patnju i nesrecu. Odredjena elegicnost, koja izbija iz pripovedanja, posledica je saznanja da su se izmenile forme zivota i da je suceljavanje suprotnosti prirodna i neminovna odlika egzistiranja. Mastom izgradjen zivotopis Kao najpotpunija i, svakako s najzanimljivijom fabulom i formalnom osnovom, izdvaja se prva prica po kojoj je zbirka dobila naziv. Zato cemo je temeznije analizirati; prosedeom i motivskom gradjom ona to itekako zasluzuje. Citav njen narativni sklop utemeljen je na fikcionalnoj osnovi; dopunske naznake su realisticke. Brojni clanovi porodice Gavrilovic, obicni, mali ljudi, mastom izgradjuju zivotopis svog pretka Stevana Gavrilovica, nesvrsenog studenta medicine, avanturiste i hazardera. Dogadjajni plan se bazira na isticanju opozitnosti i bizarnosti; u pripovedanju se neprekidno naglasava egzistencijalno i eticko odstupanje ovog junaka od uobicajenih, patrijarhalnih shvatanja, koja su svojstvena ostalim likovima price. Sam aktant je osmisljen kao licnost pustolovno-avanturistickog duha; otisao je u Rusiju da studira medicinu i umesto studiranja odao se negativnim porocima. Taj detalj, njegova lutanja i smrt u Prvom svetskom ratu, razbuktali su mastu svih Gavrilovica, cije je ponasanje sasvim u skladu s porodicnim i drustvenim normama, a zivot ispunjen svakodnevljem i bez uzbudjenja. Govoreci o Stevanu Gavrilovicu, junaci-pripovedaci govore i o sebi; oni pricanjem i mastom nadogradjuju praznine svojih egzistencija i izlaze iz anonimnosti. Prica je, dakle, i njihovo trajanje. I sam naslov sugerise zajednicki pravac duhovne kreativnosti clanova porodice Gavrilovic. Pisac ce to na pocetku decidirano istaci: uspomena na pretka Stevana je "sacuvana potpuno svetla i jasna" (str.5); vezivanje za uspomene o ovom pretku postaje u "mnogim slucajevima ...jedina nit u vec izgubljenim i zatvorenim rodbinskim tragovima" (str.5). Dominantni pripovedac postepeno dozira nove detalje o junakovom zivotu. Najpre to cini epistolarnom formom, a potom refleksijama i iskazima drugih junaka; pricajuci o Stevanu, pripovedaci zapravo pricaju o svemu sto karakterise buntovne i radoznale junake; u pripovedanje se, takodje, ugradjuju i motivi o bliskim srodnicima. Prica tece neusiljeno i obrazuje se iz secanja, pretpostavki, pisama, asocijacija i neposrednih povoda. Njen stozer predstavlja uzbudljiv ili bolje receno mastom nadogradjen zivotopis pretka Stevana Gavrilovica. Upocetku pripovedanja nema niceg znimljivog, sem podataka da ovaj predak "nije uspeo da se ozeni" i sto su potomke vese generacija "vezivali za njegovo ime". Tako zamisljen Stevanov lik pruza mogucnosti da se "ugrozi" ali i preispita postojeci vrednosni sistem i uobicajena porodicna etika i, s druge strane, naglasi nekonvencionalnost i bizarnost junakovog ponasanja. Svi junaci-pripovedaci imaju ujednacen pristup ovom svom pretku. Oni, takodje, poseduju samostalnost u dogradjivanju Stevanovog lika, dok uvedeni postupak identifikacije i samoidentifikacije clanova porodice Gavrilovic dopusta snazno cirkulisanje zanimljive motivacije i realizaciju dubinskog i spoljasnjeg zahvata. U prvom delu price dominantni su perceptivni detalji. Tek od uvodjenja Stevanovog pisma u prostor price i pisma svestenika iz Rabovca, dakle uvodjenja dva pisma razlicitih referenci, ozbiljnije i kompleksnije se utvrdjuje retrospektivno-fabulativni tok. U njemu su, uz uvazavanje specificnosti, dinamizirane vrednosne oznake Stevanove egzistencije. Pocetni protivurecni detalji proisticu iz toga sto ga pisac pisma odredjuje kao negativnu licnost. Negativna odredjenja iz pisma u skladu su s piscevom intencijom osmisljavanja egzistencije coveka koji izlazi iz okvira gotovih obrazaca. Osnovni podsticaj Pajic je pronasao u avanturistickom i tragicnom znacenju Stevanovog zivota. U drugom delu price on je snaznije oslonjen na hipoteticke sadrzaje i mogucnosti slobodnih varijacija; fabula se izgradjuje kombinovanim postupkom i to omogucava obrazovanje zanimljivog kontekstnog sloja. Pajic je delimicno uronio i u istoriju. U pripovedanje postepeno unosi zanimljive karakteristike vremena i na taj nacin obogacuje umetnicke predstave o svetu i pojedincu. Od znacajnih dogadjaja naglasava junakov odlazak u madjarsku vojsku i, sto je znacajnije, prezentira odjeke ratnih strahota iz Prvog svetskog rata. Ove predstave dopunjene su i paradigmatskim znacenjima u prici Pogibija moga dede. U pripovedanju se ne ocituje sukob izmedju tradicionalnog i modernog; vise od toga radi se o ozbiljnom i nadahnutom pristupu pripovednoj materiji i oblikovanju simbolicko-metaforickih predstava o svetu i pojedincu. Citav prikaz junakovog zivota dobija odredjenu simbolicku dimenziju. Najpre se ukazuje na junakovo nekonvencionalno i neobavezno zivljenje i priklanjanje riziku. To priklanjanje riziku zadrzano je u celoj prici, ali se, s junakovim povratkom i ucescem u oslobodilackom ratu, ispoljava u drugacijem svetlu; na taj nacin Pajicev junak postaje licnost koja strada. Zivotni detalji se uoblicavaju razudjeno, no s nuznom i potrebnom funkcionalnoscu; bez obzira na narativna prosirenja i digresije, sto primenjeni postupak dopusta, Pajic ne zaboravlja sta je osnovni predmet njegovog pripovedanja - masta svih Gavrilovica; Stevanova sudbina je njen temeljni narativni izazov. Tragicni momenti ugradjeni su u slike porodicnog zivota kao vid postojanja i oni zivotu daju posebnost i zanimljivost. Kasnije, autor pocinje da uokviruje ratno i poratno vreme. Epizodne jedinice se postepeno grupisu i saglasne su opstoj ideji. U pripovedanju ni jednog trenutka nije zapostavljen znacaj fikcije; pred citaocem se otvara jedna vrsta kreativne igre. Pripovedanje nastaje iz oslobadjanja duhovne energije i udovoljavanja subjektivnoj kreativnosti junaka-pripovedaca. Primetno je da prvi sloj price Masta svih Gavrilovica cine opservacije o clanovima porodice Gavrilovic; isto tako motivise se i obrazlaze "predmet" pripovedanja. U drugom sloju pomera se vremenska perspektiva i interes pripovedaca usmerava izgradjivanju lika dalekog pretka Stevana Gavrilovica. To je dubinski sloj, blize: prica u prici. Secanje junaka-pripovedaca na ovog pretka predstavljaju vezivnu nit izmedju porodica Gavrilovic "razbacanih po svetu, raseljenih i otudjenih" (str.5). Inace, citav junakov portret izrasta iz oskudnih podataka; "o samom njegovom zivotu, kaze se na jednom mestu, znalo se veoma malo, skoro nista". Pripovedanje je oslonjeno na fikciju i osnazeno uverenjem junaka-pripovedaca da se o junaku nepogresivo zna sve (str.6). Od materijalnih "dokaza" pripovedac navodi "nekoliko fotografija i nekoliko autenticnih pisama". Na osnovu junakovog izgleda na fotografijama on izvlaci hipoteticku dimenziju njegovog portreta: "bio je lep covek; visok i vitak, muzevnog izgleda, na licu, cvrstih crta, isticali su se negovani, ufitiljeni navise brkovi, dugi prsti prebaceni preko prsluka odavali su njegovu finu, inteligentnu prirodu, a u ocima, cinilo se, plamteo je sjaj, otkrivajuci nemir koji imaju umetnici, vagabunde, skitnice i ljudi za koje nigde na ovom svetu nema mesta" (str.6). Inicirajuci slobodno i mastovito dogradjivanje junakovog portreta, Pajic je izbegao nehoticne vulgarizacije i pripovedanje uveliko skrenuo ka kontekstnom sloju, ka predstavama univerzalnih istina o pojedincu i svetu. U tom smislu osnazio je ukrstanje vremenskih i dogadjajnih planova s intimno-subjektivnim preokupacijama junaka. Primenom tehnike price u prici otvorene su mogucnosti da se pripovedanje obogati novim sadrzajima i ucini zanimljivim. S druge strane, o pretku Stevanu Gavrilovicu pripoveda se indirektno i vrsi izdvajanje i osamostaljivanje njegove egzistencije. U ovaj plan ugradjeni su i motivi avanturisticko-pustolovnog karaktera. Digresije su kratke i uglavnom ispunjene rezoniranjem o Stevanu; iskazi predstavljaju neposredne stavove pojedinih junaka, tj. oni su neka vrsta njihovih vidjenja, odnosno promisljanja o junaku i njegovoj egzistenciji. Citavo pripovedanje povezuje pripovedac koji ostaje neimenovan, ali koji je clan jedne od porodica Gavrilovic. I on ne izbegava licne stavove, ali je njegovo stanoviste u prici daleko odgovornije i slozenije; svestan je da od uverljivosti i privlacnosti Stevanovog lika postaje presudna i estetska snaga pripovedanja; neprekidno dozira elemente bizarnog i tragicnog, realistickog i fiktivnog, pikarskog i analitickog. Stevan Gavrilovic postaje junak romanticarskog tipa, zagonetan i nepredvidljiv, licnost koja u sebi spaja izazovne i tragicne akcente i time omogucava dodatna kreiranja. Sukob junaka i sveta Treba reci da donekle postoji razlika u postupku i kompoziciji izmedju prve pripovetke, po kojoj je knjiga dobila naziv, i drugih pripovedaka. Ona je ne samo najduza, vec je u njoj izrazenija tendencija ka osmisljavanju nove i dublje semanticke dimenzije; uspostavljene su i bogatije veze s vremenom i faktografskim detaljljima. To je omogucila sama svrha oblikovanja narativne fikcije, zasnovane na uporednoj upotrebi realnog i hipotetickog, na prozimanju egzistencijalnog i sireg, istorijskog plana, invencije i dokumentarnosti. Drugaciji su principi struktuiranja u ostalim pripovetkama u kojima se pripovedac vise ucvrscuje i ispoljava kao umetnicki lik; a do izrazaja dolazi i sve veca upotreba lirskih sredstava. Pajic uvodi konkretne junake i dogadjaje. U prostoru kratke price posebno omogucuje logiku razvoja svesti junaka. Nista nije pri tom predimenzionirano. Fabula je u drugom planu; potenciran je sukob junaka i sveta. U pripovedalju se osamostaljuje junakova pozicija i aktualizuje njegova samosvest. Cak i banalni raskorak izmedju starih i novih navika razresava se pazljivo, s osecanjem mere i bez svodjenja na parodiju ili nipodastavanje. Pajic je pisac humanistickog zanosa i lirske vokacije, pisac koji istinski razume tragiku coveka, njegove zivotne procepe i antagonizme. On ume da osmisli atmosferu i da funkcionalnom ucini zahvacenu gradju. Osnovni sematicki pravci iz prve price odrazavaju se i na druge i dolaze do izrazaja prilikom oblikovanja porodicne atmosfere i gradjenja portreta clanova porodice. Karakteristicno je da se autor oslanja na pripovedanje koje je umnogome zavisno od snage i upecatljivosti deskriptivnih efekata; nema u njegovim pripovetkama mnogo dijaloga. * * Tematski nizovi U sredistu Pajicevog pripovedanja nalazi se realni svet detinjstva i mladosti. NjJegovo pripovedanje otkriva jednostavnost u izboru i prezentovanju tema. Pajic aktualizuje pojedine upecatljive sadrzaje iz zivota. Naizgled su to slucajna i usputna zbivanja u kojima se reflektuju neminovnost, relativizam i nevidljiva dramatika zivljenja. Ovaj autor ume da osmisli atmosferu i da funkcionalnom ucini zahvacenu gradju. Osnovna tematska tezista i elementi postupka odrazili su se unekoliko i u ostalim pricama; posebno to dolazi do izrazaja u slikanju porodicnog zivota i u portretizaciji junaka. U Masti svih Gavrilovica mogu se izdvojiti sledeci tematski nizovi: 1. smrt 2. velicanje predaka 3. detinjstvo 4. ljubav 5. ljudi kao ptice selice Dogadjaji u pricama odvijaju se u krugu porodice; mesto radnje je najcesce selo. Dominantna je forma realisticke price. Potvrdu za ovo nalazimo, izmedju ostalog, i u autorskom komentaru u recima: "Sve se to stvarno tako desilo, mada su price izmisljene". Medju najautenticnije price s motivom smrti izdvajaju se: Blaga smrt, Ujak je preleteo nebo i Lagano su umirale stvari; ovaj motiv je prisutan i u drugim pricama ali s manjim intezitetom. Postupkom isticanja suprotnosti izgradjena je prica Blaga smrt. Suprotnosti nisu dovedene do grubog suceljavanja, vec su u funkciji simbolicnog osmisljavanja realiteta i uvecavaju meru pripovedacevog samoosvescivanja pred okrutnom cinjenicom smrti. No sustina tragicnog ipak izbija u prvi plan; i to nenametljivo i utvrdjivanjem u naraciji efektnog paradoksa. Pajic nadahnuto izgradjuje porodicnu atmosferu, sukcesivno pridodajuci pripovedanju opise ambijenta i izdvajajuci, kao relevantno, dramu pojedinca, tj. sliku stare bake koja tiho umire. U zavrsnim detaljima price nadidjena su regionalna obelezja i istaknuta univerzalna znacenja zivota i smrti. Tiha smrt je bila "tako obicna da covek nije mogao da u nju veruje" (str.63). Ovom iskazu pripovedac-svedok pridodaje i osecanje praznine. U prici Ujak je preleteo nebo smrt je prikazana u drugacijem svetlu; ona je iznenadna, neocekivana pojava. Odnos prema ovom motivu pomera se dalje u prici Lagano su umirale stvari, gde je teziste na opisu zivota ukucana nakon smrti glave porodice. Prica se zavrsava efektnim pripovedacevim iskazom: "Ma koliko se branili od bolova, uspomene ostaju netaknute i ciste. Ne moze niko od nas da kaze da smo, izbegavajuci razgovor o proslim danima, manje zalili ocevu smrt i da smo se trudili da sto pre sve zaboravimo" (str.81). Pored prve price, velicanje predaka svoje loze javlja se i u prici Pogibija moga dede. Posle pazljivog citanja vidi se da iza elegicnog naslova stoji duhovita prica o "zivotu" fotografije pripovedacevog dede, Solunca. Cudni i prkosni deda, koga "niko u kuci nije poznavao", umro je na Krfu i tu sahranjen. NJegova uvelicana fotografija na zidu "zamenila je zivog dedu u kuci". Motiv za nastanak price je uklanjanje ove fotografije, ili u prenosnom smislu, pogibija dede. Refleksijom da se to uvek cini kada dolaze druga vremena, stvara se prostor za zanimljivu evokaciju dogadjaja vezanih za licnost ovog osobenog junaka i njegovu fotografiju. Ono sto cini validnom ovu pricu jeste lirska sinteza vremena ostvarena nadahnuto i simbolicki, uz upotrebu minuciozne analize i evokacije. Detinjstvo u ratnim uslovima predstavlja osnovu prica Ne daj, Boze, da zivim manje od dvesta godina i Jaje. U prvoj se slikanjem ponasanja dece prema Nemcima, kao i slikom medjusobnih odnosa, izgradjuju karakterne njihove odlike i kristalizacija odredjenih iskustava. Pripovedacki postupak je pojednostavljen; osetno je pripovedacevo oslanjanje na emotivna i atributativna svojstva likova. Kao uopste u zbirci, i ovde tragicno iskustvo ima vaznu funkciju. Naracija dobija specificnost i otvara mogucnosti kompleksnijeg postavljanja tematskog plana. Znacenja tragicnog mogu se pratiti u okviru opstih narativnih cinilaca, uvedenih refleksija i sudbina junaka. Pajic je pisac humanistickog zanosa, pisac koji istinski razume tragiku ljudi i koji s poznavanjem i blagoscu govori o udesima, nesrecama, patnjama. Dve price imaju za osnov motiv ljubavi. U ispovednoj prici Jednog leta, jedne zime uveden je motiv neverstva. Otkrivsi da njegova devojka na letovanju nastavlja proslogodisnju romansu s Nemcem, junak biva fizicki i duhovno slomljen. Posebno ga uznemirava to sto period njihove ciste ljubavi ne moze da zaboravi. S druge strane, u prici Ljubav pripovedac je taj koji odbacuje ljubav devojke Mirjane; zbog vlastite slabosti ne dozvoljava dublje vezivanje. U ovim pricama se ispoljavaju elegicna raspolozenja, kao i osecanje usamljenosti i odbacenosti. Odredjene impresionisticke detalje Pajic dopunjuje psiholoskim analizama i iskazivanjem upecatljive dozivljenosti. Ptice selice simbolican je naziv pripovetke u kojoj je osmisljen zivot stanovnika dascare na Kolubari, stanovnika koji su se u dascaru doselili u prolece a odselili u jesen. Znacenja su ostvarena nenametljivo, gradacijskim uskladjivanjem raspolozenja i boja. Uz predstavljanje idilicnog zivota dvoje slucajno upoznatih bica pripovedac u pricu unosi i nezaobilazno osecanje tuge, egzistencijalne promasenosti i siromastva. Ovom motivskom krugu pripadaju jos dve price: Pismo od strica i Povratak. Prva ima sasvim jednostavnu fabulu i zavisna je od dejstva posledicnog momenta i psiholoskih karakteristika junaka. U drugoj se ukazuje na to da je detinjstvo najlepse zivotno doba i da permanentno traje u podsvesti. Ono nas i trajno vezuje za zavicaj. Pajic se koristio razlicitim pripovedacima. U manjem broju prica javlja se objektivni pripovedac, a u najvecem pripovedac je i sam akter ili neposredni svedok zbivanja. Takav pripovedac ispoljava dobro poznavanje materije; dogadjajnu ravan prica konstruise prema svom vidjenju ili secanju. Prpovedanje u ovoj zbirci poseduje zanimljivost, upecatljivost i privlacnost. Pajic je autor koji ima otvoren i autentican odnos prema zivotu i detinjstvu. To je autor snazne inspiracije, autor cija knjiga ima odredjene tematske raspone i zaokruzen narativni tok. 1 ) Petar Pajic: Masta svih Gavrilovica, izd. "Vuk Karadzic", biblioteka Zlatna grlica, Beograd, 1989.godine |
design by: INternetClub
