br. 1
Voja Marjanovic, Portreti srpskih pisaca za decu, Decje novine, Gornji Milanovac, 1998. Portret kao zanr u knjizevno-kritickoj literaturi zbog svoje hibridnosti je prava retkost. Iako njegova geneza doseze u duboku proslost (Aristotel O pesnickoj umetnosti; DZojs Portret umetnika; Labrijer Karakteri...), u savremenoj literaturi je nedovoljno afirmisan, nepopularan jer korespondira s antologijskim vrednostima, nezahvalan i izbegavan zbog pretencioznosti, jer zahteva naucnika i umetnika. Voja Marjanovic, kriticar i pedagog, vrsni poznavalac i stalni pratilac knjizevnosti za decu, dajuci portret srpskih pisaca za decu prihvatio se slozenog, odgovornog, ali po knjizevnost zahvalnog zadatka. S verom u svoje kriticarske sposobnosti, razvijen esteticki ukus i smisao za objektivnost - smelo je sacinio portrete unapred rizikujuci da ce biti hvaljen i kudjen. Knjizevnost za decu je u drugoj polovini naseg veka, s malim izuzecima, u stalnom usponu. To je i gotovo jedini konjukturni deo knjizevnosti. Roditelji, deca i pedagozi su oduvek najzahvalniji deo citalacke publike. Ono sto je dobro za decu - dobro je i za odrasle, ali za decu treba da je "jos malo bolje". Dakle, u ovim cinjenicama lezi opravdan izazov. Privucen velikim zadatkom, s entuzijazmom kao uvek, V. Marjanovic je odgovorio, s osecanjem za meru i ukus, obavi istrazivanje koje je u drugim okolnostima rezultat timskog naucnog rada. Portret pisaca podrazumeva fizicki, moralni i umetnicki lik. Prvi deo je obavio slikar Predrag Bajo Lukovic, naravno, s promenljivim uspehom. Tezi deo - plasticno, pronicljivo i svestrano, studiozno prezentovanje knjizevno-umetnickog lika - pripao je V. Marjanovicu. Pokazujuci smisao za analizu i sintezu, za situiranje konkretnog pisca u siri umetnicki kontekst, a isticuci dinstinktivna obelezja da bi izbegao sablon i monotoniju Marjanovic je "zaokruzivao" likove stvaralaca za decu ciji je opus konacan, ali i onih pisaca koji su u stvaralackom naponu i pisaca tek u zacetku. Otuda neravnomernost u analitickom postupku, u kvalitetu i kvantitetu. Dodamo li ovome principe - hronoloski, obavezne selektivnosti i zanrovske razudjenosti - lako uocavamo slozenost ovog osetljivog postupka. Marjanovic je odabrao cetrdeset portreta srpskih pisaca za decu. S pravom je pocasno prvo mesto pripalo Jovanu Jovanovicu Zmaju, rodonacelniku nase poezije za decu, ali je diskutabilno da li je izbor trebalo zavrsiti s Nedeljkom Popadicem, koji je, tako reci, tek u povoju. Mada je on "pesnik koji obecava", u najmanju ruku je neukusno i bez mere porediti ga s Jesenjinom i Majakovskim, kao i sa nasim afirmisanim pesnicima: M. Anticem, D. Ericem, LJ. Rsumovicem, D. Maksimovic i B. Copicem. Iako je rec o "portretima", neki pisci su predstavljeni pravim malim studijama ( Zmaj, G. Tartalja, I. Andric, D. Maksimovic, A. Vuco...), a drugi su naslikani ovlas, informativno. Van ovog izbora je ostalo gotovo isto toliko pisaca za decu. Izostavljeni ce svakako biti uvredjeni, postavljati pitanje, sebe uporedjivati sa "zastupljenima" i pri tome zaboravljati da je svaki izbor, ma koliko tezili da budemo pravedni i objektivni, u sustini i pomalo neminovno subjektivan. S uverenjem u dobre namere kriticara Marjanovica, ova knjiga implicite postavlja novo pitanje: o smislu i funkciji svih antologija. Udzbenik iz srpske knjizevnosti za decu, na zalost, do danas nije napisan. Citanke, zbornici eseja i studija postoje. Neke knjige (Zapisi o knjizevnosti za decu, Decja knjizevnost u knjizevnoj kritici, Decji pripovedaci, Decje doba, Stvaraoci i deca...), s malo truda mogle bi da posluze za izradu udzbenika. Do tada se mozemo sluziti ovakvim i slicnim izborima u kojima se sadrze proverena saznanja. Voja Marjanovic ovom knjigom Portreta... svakako pruza nesumnjiv veliki doprinos udzbenickoj literaturi i na pravi nacin afirmise knjizevnost za decu uopste. Radomir ZIVOTIC |
design by: INternetClub
