br. 1
Zivan Zivkovic, Sa stranica "Detinjstva", Zmajeve decje igre, Novi Sad, 1998. Kriticko-istorijska misao o knjizevnosti za decu sve vise sazreva i postaje pouzdanija u tumacenju pojava i dela. Nadilaze se tradicionalan pristup, pristrasnost, povrsnost i prigodno parafraziranje. Isticuci ove momente ni jednog trenutka ne zaboravljamo cinjenicu da je jos uvek malo dela koja su teorijski i analiticki dobro utemeljena. Vidne su promene u pravljenju antologija i obrazlaganju kriterijuma prema kojima su sacinjene. Povecava se i broj pratilaca i izucavalaca knjizevnosti za decu koji teze njenom sagledavanju po horizontali ili vertikali. Medju njima zapazeno mesto pripada Zivanu Zivkovicu, koji je ucinio napor da ovaj vid knjizevnosti interpretira ozbiljno, uvazavajuci njene specificnosti. Knjizevnost za decu nije osnovni predmet njegovog kritickog angazovanja i interesovanja. Osnovni njegov interes predstavljaju izazovi avangarde sto potvrdjuju njegove knjige: Orbite signalizma (1985), Izazovi avangarde (1986), Sedmi pecat (1988), Svedocenje o avangardi (1992) i Signalizam (1994). Sledece godine objavio je knjigu ogleda Rec i misao. Izuzetnu strast citanja on permanentno prevodi u strast popularisanja i interpretiranja velikog broja dela raznovrsnog profila, sto iznosi vise stotina jedinica. Uz to, on se dosta kasno zainteresovao za knjizevnost za decu. Osnovni karakter ove njegove posthumne knjige definise sam naslov; ona okuplja trinaest ljegovih tekstova objavljenih u casopisu Detinjstvo, kao i kraci tekst o njegovom liku i radu pod naslovom Reci darujuce lepote koji potpisuje Slobodan Z. Markovic. Ona ukazuje na uvazavanje Zivkovicevog doprinosa oblasti izucavanja i afirmisanja ove literature. Najveci broj radova jesu prikazi novih knjiga. Pocetnu paznju obraticemo poslednjem radu Mesto i uloga knjizevne kritike u recepciji i proucavanju knjizevnosti za decu, da bismo, shodno naglasenim premisama, sagledali i osvetlili ostale radove sabrane u ovoj knjizi. Spomenuti rad je kratak i predstavlja autorov odgovor na okvirnu temu Dete i knjiga danas. Uz to, on je uopsten i ne uzima u razmatranje neke ranije radove s ovom problematikom, pre svega radove Milana Prazica, Radeta Prelevica i Tihomira Petrovica. Ipak, on nudi neke odgovore. Pokretanje rasprave o mestu, ulozi i znacaju knjizevne kritike podrazumeva specificnost ili posebnost kritike knjizevnosti za decu. Za razliku od knjizevne kritike koja se bavi delima za odrasle, knjizevno-kriticki tekstovi se direktno ne upucuju deci kao citaocima. Ovi tekstovi su namenjeni odraslim citaocima (roditeljima, vaspitacima, uciteljima, nastavnicima, profesorima). Iz ovoga, kako dobro upozorava Zivkovic, treba iskljuciti predgovore ili pogovore knjigama iz lektire, koji nisu ni po vrsti ni po nameni, a jos manje po prirodi diskursa, knjizevno-kriticki. Zivkovic u tekstu dalje ukazuje da knjizevna kritika literature za decu "mora biti, sto je mogucno vise, naucno (knjizevno) i teorijski zasnovana, jasna u objasnjenjima i neprikosnovena u izricanju vrednosnog suda" (str. 79). Medjutim, malo je radova baziranih na ovim parametrima, i to, kako ovaj autor primecuje, iz nekoliko razloga. Takozvani "ozbiljni kriticari", tj. proucavaoci knjizevnih dela za odrasle, "ne bave se dovoljno ili se ne bave uopste delima koja su namenjena deci" (str. 79). Malo je specijalizovanih casopisa, a ostali nerado ili uopste ne ustupaju prostor kritici ove knjizevnosti. Kriticke tekstove, nastavlja on dalje, cesto pisu nekompetentna lica; u njih ubraja pisce, cije tekstove determinise prevashodno kao knjizevnost o knjizevnosti. Potom, mnogi napisi o knjigama za decu vise su skup informacija o delima. Medju zastupljenim tekstovima u ovoj knjizi samo dva odgovaraju postavljenim zahtevima. To su: Uloga i znacaj antologija u knjizevnoj produkciji za decu i Narativna obelezja romaneskne trilogije Arsena Diklica. Kao sto je receno, vecina radova su prikazi pojedinih knjiga; u dva slucaja forma prikaza ima siri karakter (Raskosno pesnicko kolo I, II), jer se radi o panoramskom prikazu odredjenih pesnickih knjiga, odnosno (drugi tekst) o informaciji o srpskoj knjizevnosti za decu u odredjenom (1988 -1993) vremenskom periodu. Tri teksta u ovoj knjizi bave se problemom antologija. Prva dva: Pesnik kao atologicar i Antologija srpske proze i poezije za decu inicirana su konkretnim antologijama; treci tekst Uloga i znacaj antologija u knjizevnoj produkciji za decu nadilaze okvire prikaza. On se bazira na tri znacajna momenta i njih problematizuje; to su - klasifikacija, periodizacija i vrednovanje. Po Zivkovicu, antologije predstavljaju mogucnost da se ucini korak napred u sistematskom zahvatanju ovih momenata. Usled nedostataka nacionalne istorije knjizevnosti za decu u antologijama se "vrsi ona neophodna selekcija umetnicki vrednog, autenticnog i zivog". U razmisljanju o tome on polazi od zapisa Milana Prazica Sta su antologije, zapisa koji je autor (1980) nacinio povodom svoje antologije Plavi zec (1972). Praziceva zapazanja Zivkovic prezentuje i komentarise. I dok je Prazic isticao da "antologija moze uspeti samo u slucaju kad su njena polazista i merila izvedena iz gradje koja se odabira", drugi antologicari, kako zapaza Zivkovic, ta merila ne predocavaju eksplicitno niti ih knjizevno-teorijski obrazlazu. U predgovoru svoje Antologije srpske poezije za decu (1984) D. Radovic ih izlaze kao niz, ponekad britkih aforistickih opisa dobre pesme, a potom pise i o losim pesnicima i istice da je, u rasciscavanju sa svima onim sto u poeziji za decu nije poezija, bio beskompromisan. Po njemu, antologija je ozbiljna stvar. I LJubivoje Rsumovic u predgovoru svoje antologije Cvetnik savremene jugoslovenske poezije za decu (1989), gde je zastupljeno cetrdeset i sest pesnika sa po jednom pesmom, ukazuje da pesme nije birao po kriterijumu nego po jednom (svom) raspolozenju. Svoju antologiju determinise kao zbirku najlepsih pesama. Kao i Radovic, u izboru ne postuje ni periodizacijska nacela niti generacijsku pripadnost. S druge strane Voja Marjanovic je u antologiji Savremeno jugoslovensko pesnistvo za decu (1984) insistirao na panoramskom a ne antologijskom karakteru knjige. Takva vrsta antologije je vise pregled a manje prava antologija; izbor pesama i pesnika je subjektivan. On je, medjutim, ponudio (skicirao) periodizaciju srpske poezije za decu od njenih pocetaka do danas, koja po Zivkovicevom zapazanju "ima prakticnu (opercionalnu) vrednost kada je rec o sistematizaciji gradje i proucavanju ove knjizevnosti po "vertikali" (dijahronija)...". Za ilustraciju poslednje (klasifikacija) dimenzije koje antologije pokrivaju uzeo je Antologiju srpske price za decu (1984) Slobodana Z. Markovica, za koju kaze da "nije samo jedan od pionirskih projekata kad je rec o proznom stvaralastvu nego i projekat u kojem se nastojalo da se artikulisu i zanrovi koji u ovom stvaralastvu egzistiraju...". Ovaj autor je u pogovoru dao i genezu srpske proze za decu i ulozio napor da se pojasni pojam proze; definisao je i aksioloski odredio pozicije dominantnih zanrova srpske pripovedne proze za decu. U tekstu Narativna obelezja romaneskne trilogije Arsena Diklica Zivkovic ukazuje da u prilicno obimnoj literaturi o ovom autoru "nema mnogo tekstova koji se bave problemom narativnih obelezja trilogije i da je zato potrebno ovaj problem prouciti kako bi se otkrile knjizevno-umetnicke vrednosti romana koji cine trilogiju". Svoj pristup bazira na pripovedacu i pripovedanju i svetu pripovedanog. Poznato je da je pripovedac ona svest koja stvara svet romana. Odgovor na pitanje ko pripoveda, o cemu i kako pripoveda omogucavaju izvodjenje slozenijih zakljucaka o znacenjskom sloju romana, prirodi predocene slike sveta, motivaciji i semantici junaka, kompozicionim nacelima, funkciji pojedinih narativnih struktura teksta (opis, dijalog, monolog, inkopirani fragment). I u prikazima Zivkovic ispoljava dobru upucenost i tezi da unese odredjenu problemsku tezinu. Takva intencija primetna je jos u prvom tekstu O pocecima srpske poezije za decu. Po njemu, ovo pitanje ima knjizevno-istorijski smisao i knjizevno-istorijsko opravdanje za savremene proucavaoce ove literarne oblasti. Od Zmajevog pesnickog i izdavackog rada knjizevnost za decu se diferencira, pa se moze govoriti o knjizevnosti za decu kao posebnoj oblasti knjizevnog stvaranja. Medjutim, njeni poceci sezu nesto dalje u proslost. Podsticaje za to Zivkovic nalazi u Pesmama Zaharija Orfelina i u jednoj uzgrednoj opservaciji priredjivaca i pisca predgovora Lazara Curcica, koji belezi da se "distisi kojima je Orfelin propratio i tumacio pisma u svojoj Kaligrafiji (1759) ocigledno namenjeni ucenicima, mogu uzeti kao prve pesme za decu u srpskoj knjizevnosti". To, kako kasnije pojasljava Zivkovic, nije poezija u pravom smislu reci, radi se o primenjenoj poeziji, o poeziji u funkciji nekih drugih, izvanestetskih sadrzaja (poucno-obrazovnih, moralnih, itd.). I ostali prikazi u knjizi ukazuju na prosirivanje interesovanja ovog autora na razlicite pisce i pojave u srpskoj knjizevnosti za decu, kao i na to da se o tekucoj knjizevnoj produkciji mora pisati ozbiljno i shodno savremenim kriterijumima tumacenja i vrednovanja. Hristo GEORGIJEVSKI |
design by: INternetClub
