br. 1
Milivoje Mladjenovic, Bas Celik, Zmajeve decje igre, Novi Sad, 1998. Ridji irski cinik i, uz Oskara Vajlda, bez sumnje, najveci engleski dramski pisac ovog veka, DZordz Bernard So, svojevremeno je zabelezio za pamcenje: "Budite do poslednjeg daha pustolov duha, i postacete kadri da preskocite svoju senku zauvek". Jer, kako drugacije do vaskolikom pustolovnoscu duha razumeti resenost Milivoja Mladjenovica da, u jednom trenutku, smogne snage, preskoci vlastitu senku svog novinarskog, radio i upravnickog delanja i tvorenja i odluci da - uz aforizme, sakupljene u knjizi Zarez i pozorisne putopise (Putovanja u nepoznato) - odluci, velim, da pise drame namenjene najmladjima. I to "do poslednjeg daha". Bas kao u danas vec kultnom filmu Zan Lik Godara. Knjiga koja je sada, i ovde i jos negde pred nama izbor je iz njegova dramska stvaralastva za decu i ima cast da nosi redni broj 1 Biblioteke Sigridrug Zmajevih decjih igara. Odlucujuci se da bude publikovana pod nazivom Bas Celik i druge za pozornicu udesene bajke, Mladjenovic kao da je pozajmio podnaslov od svog negdasnjeg sugradjanina Jovana Djordjevica, koji je gorljivo pre veka i po zeleo da utemelji prvo profesionalno pozoriste u Srba bas u Somboru, a sto mu je, uz svesnu pomoc Svetozara Miletica, poslo za rukom nesto kasnije, u Novom Sadu, osnivanjem Srpskog narodnog pozorista 1861. godine. Onog, dakle, istog Jovana Djordjevica, koji je brojna dela evropskih dramskoh autora posrbljavao i za pozornicu udesavao, bas kao sto je u Sterijin San Kraljevica Marka inkorporirao reci kasnije svecane pesme Boze pravde. Pored Bas Celika u knjugu su uslistane i sledece dramske bajke: Slavuj, Ivica i Marica, Crvenkapa i, valjda, prva kod nas publikovana ekoloska drama, Smrdja Zlopogrdja, koja je u sebe spretno asimilovala i jedno od danas najradje citanih i izvodjenih stiva o Dobrom drvetu. Pisuci ih Mladjenovic kao da je stalno imao na umu onu glasovitu recenicu Stanislavskog: "Za decu je potrebno isto tako dobro igrati (citaj: pisati) kao i za odrasle, samo malo bolje". Jednostavno, on je svoje zamisljene i zamisljane likove znao i umeo da "vidi" na sceni. Lako prepoznatljije naslove i motive Mladjenovic preuzima iz narodnog pesnistva i pripovedastva, od Andersena i brace Grim, reci ce neko nazlobrzo i, uostalom, netacno, i time pokazati svoje kolosalno neznanje. Jer u Bas Celiku je i Cardak ni na nebu, ni na zemlji, a nazivi drama su, tek, asocijativni. Njegov Bas Celik (Kascej Besmrtni, u ruskoj literaturi) "cetvrtast je covek, skoro kompjuter, iskljucen i bezivotan". Car iz Slavuja mocnik je koji dvorjane kaznjava skakanjem po stomaku, i to posle jela, Vuk iz Crvenkape pati od zubobolje i nevest je "u gramatiki", zlocesti Zec, s govornom manom, uz to, progoni Lovca, a ovaj, opet, veli: "Jutros rano krenem ja kao obicno u pricu o Crvekapi", da bi u Slavuju, u ciglo nekoliko recenica, formulisao citavu svoju literarno-scensku poetiku: "SLAVUJ: (...) Ne mogu u dvoru gnezdo sviti i tu ziveti. Ali mi dopusti da dolazim kad sam to pozelim. Sedecu uvece na grani pod tvojim prozorom i pevacu ti da se radujes, ali i da razmisljas.
Vise volim, vasa svetlosti, vase srce nego vasu krunu! Dolazicu i pevacu, vase visocanstvo, ali mi jedno morate obecati. CAR: Sve, sve, sve! SLAVUJ: Nemojte sve. Samo jedno molim: nikom ne recite da imate pticicu koja vam sve kazuje, pa ce sve biti dobro. Kad prestanem da pevam, prestacu da zivim". - Eto! Cini se zanimljivim, jer u bajkama to bas i nije obicaj, da se Mladjenovic, ponekad, odluci za datovanje desavanja i scenskog zbivanja bajke, kao u Bas Celiku, na primer, godina je to, po njemu, 343! Profesor knjizevnosti po obrazovanju i jedan od najuspesnijih upravnika Pozorista somborskog, na cijem je celu jos od 1988., i, uz malobrojne, dobitnik Nagrade Nikola Peca Petrovic, on i te kako postuje znacaj jezika u dramskom delu. Otuda je govor njegovih scenskih lica (prividno) lak, leprsav, tacan i tecan, sto znaci prijemciv za decje usi. Stoga se ne treba cuditi ako pojedine sintagme ovih za pozornicu udesenih bajki cujete u skolskoj kolokvijalnoj konverzaciji. Buduci covek pozorista Mladjenovic ne preboravlja vaznost tempo/ritma u svojim teatarskim basmama, kazama i skaskama, cak i kada mu masta na trenutak posustane. Zbog toga, cesto, u njihovim stihovanim delovima sesterac spretno smenjuje osmerac, a ovog pomalo epski i svecano deseterac. Recju, stihovi koji se lako i dobro mogu uglazbiti, a to, istovremeno, znaci - oni koji odmah prelaze rampu i koje ubrzo pocinje da peva citavo gledaliste. Da nije tako, a jeste, zar bi njegove bajkovne scenske mastarije bile igrane na pozornicama Nista, Sombora, Krusevca ili Uzica, a rezirali ih David Tasic, Nebojsa Bradic, Lilijana Ivanovic, Dusan Petrovic... Jos pre skoro dva veka, znameniti engleski pesnik i slikar, k tome, Viljem Blejk napisao je: "Onaj iz koga ne zraci svetlost, nikada nece postati zvezda". Duboko verujem da zvezda Milivoja Mladjenovica sija cisto i sija jasno u jednoj od najlepsih galaksija - onoj u kojoj stoluju najmladji, i da neretko sleti, zajedno sa snom, na njihove jastuke. Miroslav RADONJIC |
design by: INternetClub
