br. 1
Pop D. Djurdjev, Slik kovnica, Dnevnik, Novi Sad, 1998. Pred nasom citalackom publikom nedavno se pojavila nova zbirka stihova naseg znacajnog savremenog pesnika (za mlade) Pop D. Djurdjeva, Slik kovnica (s podnaslovom Album apokrifne hrestomatije), u izdanju novosadskog Dnevnika. U obimu od devedesetak strana, zbirka, u sedam ciklusa (Stripstih, Fama o biciklistima, Let iznad kukavicjeg gnezda, Eros s onoga svijeta, Slik kovnica, Umakakazene rime, Pasme ili dog - govor kucu gradi), sadrzi sezdesetak pesama posebne sadrzine i jos ekskluzivnije forme. Izvanredno opremljena i graficki ilustrovana (pri cemu vizuelni efekti cine bitni deo Djurdjevljeve poezije - poetike), knjiga, uz autorovu bio-bibliografiju (na margini prednje korice), i autorov predgovor (Izlozba u knjizi, na str.7), sadrzi i pogovor Mirjane Stefanovic (na zadnjoj korici). Podsetimo se elemenata biografije i bibliografije Pop D. Djurdjeva, stvaraoca vec dobro zananog dela, i, formulisimo to slengom same knjige, pedigrea. "Pop D. Djurdjev, rodjen je 3. aprila 1953. god. u Novom Sadu. Pise satiru, poeziju za mlade, a bavi se i vizuelnim istrazivanjima. Do sada je objavio sledece knjige: Isecci, (model knjiga), 1981.; Vavilonski neimari, (satiricni zapisi), 1984.; Evnuh i kukavica, (satiricna poezija), 1987.; Bludilnik, (pesme za mlade), 1988.; EPPesme international, (vizuelne pesme), 1992.; (E)legije casti (satiricne pesme), 1993.; I love av av you, (pesme za mlade), 1996.; Book njar, (satiricne pesme), 1996." Analizu Djurdjevljeve poezije zapocnimo citatima reci autora, odnosno Mirjane Stefanovic, respektivno. "Ova zbirka minijatura je, pre svega, humorno stivo, iako sasvim ozbiljno traga za mogucim modelima pevanja za mlade. Slozimo li se s Vaskom Popom, da je "stvaranje humora nesto kao gradjenje rusevina", onda ovaj vid destruktivnog neimarstva poseduje sve elemente i ispunjava sve preduslove potrebne da bi se iznedrila jedna prevratnicka knjiga. Da li ce se to i desiti zavisi od niza okolnosti. Za samu knjigu to i nije toliko bitno, s obzirom da je ona apokrifna, koliko je vazna cinjenica da bi se taj puc uskoro mogao i morao desiti. U svakom slucaju, smatrajte ovo logistickom podrskom ili stvaranjem pretpostavki za pojavu novih buntovnika s razlogom, kao sto je to "bio jednom jedan laf" - Dusan Radovic". Odnosno,: "Strasno mi se svidja to sto Pop Djurdjev smislja - pise - secka - prilepljuje. Bas je homo ludens, naski receno osoba koja se budalesa. Pri tom, kao sto je red, uziva, veseli se i raduje, a njegovo dobro raspolozenje, zarazno, iz cuga se prenosi na citaoca - gledaoca. U ovoj kov/ac/nici slikova-rebusa i slika koje su propevale, meni je kao u decjoj sobi: jedno bistro gradsko dete, doduse vac bradato, razvrljeckalo je intelektualni prtljag modernog coveka , pootvaralo torbe i kofere, povadilo sto je stiglo, od opstih mesta do nacionalnih mitova. Pa se pravi da su mu to igracke, pevusi i ludo se zabavlja dok od njih gradi kule i gradove dok spaja spojivo s nespojivim i naslanja moguce na nemoguce. Oneobicava do daske. Bili dete il' matorac, pridruzite mu se, bice vam super!" Poezija Pop D. Djurdjeva predstavlja srecan, gotovo idealan spoj (neo)avangardisticke, antitradicionalisticke, s jedne, i, tradicionalisticke, klasicne poezije, s druge, komplementarne, strane. Po formi, koja ukljucuje sirok spektar koriscenja vizuelnih simbola (i implicira, cak, vokalne ili gestualne forme /neo/avangardisticke poezije) ova poezija je veoma srodna nadrealistickoj, futuristickoj, i, posebno, dadaistickoj poeziji istorijske avangarde, a, takodje, i neoavangardistickoj poeziji letrizma, signalizma, itd. U daljoj istorijskoj perspektivi ona korelira cak i sa baroknom ili srednjovekovnom kaligarfskom poezijom. Tj. kako istice sam Djurdjev: "Slik kovnica je mapa poetskih kompozicija, radjenih kolaznim postupkom od nadjenog (ready-made) materijala i leksicke gradje. Prepoznatljive ilustracije Josifova, Vlahovica, Prosenika, Haramije, Macoliceve i drugih autora, uz logotipe, ideograme i ostale aplikacije, nasle su se u takvom okruzenju da su izgubile identitet. U simbiozi sa grafemama i recima nastala je, da parafraziram Despotova, prvo - pesmina slika reci, a onda su se vec lako sklopile puzzle, tvoreci stripstihove i ostale iskrivljene poetske slike vizuelnih dastanja. Sve je izlozeno na stranicama, ove dzepne galerije, koju upravo proglasavam otvorenom". Pa ipak, za razliku od preteznog dela poezije (neo)avangarde, poezija Djurdjeva svoju vizuelnost nije gradila na razlaganju i rasplinjavanju svoje verbalnosti. Ona je ispisana slikovnim pismom koje, i pored toga sto je slikovno, nije prestalo da primarno bude pismo, ili, nije pristalo da ne bude pismo. Kompleksni fenomen poezije Djurdjeva demonstriracemo na sledecim primerima. Pesma Carevo novo odelo, sastavljena je od tri vizuelna znaka. Prvi je firma "Goldfinger", sto u bukvalnom prevodu znaci zlatni prst i sto , opet, predstavlja metaforicnu sintagmu za valjanog krojaca. Drugi je firma "Singer", koja se odnosi na poznatu fabriku sivacih masina, neophodnih alata krojaca i sivaca, tj. tekstilne industrije. Treci znak je slika prazne vesalice, ofingera. Ukratko, vizuelni simboli, verbalno se citaju kao:
sto predstavlja izvanredno duhovitu metaforicno - redukovanu sadrzinu dobro poznate Andersenove bajke Carevo novo odelo. Pesma Ojkaca, posvecena Nenadu Grujicicu, autoru istoimene zbirke zapisa narodne poezije, verbalno zvuci ovako:
Slicno je i u parodicnoj parafrazi Mama's childe poznate Zmajeve pesme za decu Materina maza. Ima dete u selu / ime mu je La(j)za / a mi hteli / da bude Mineli // Oni sto / su stajali po strani / rekli su nam / Money, money, money ... // Kako stare / decu kvare / pare / i / "Kabare". Ocigledno, Zmajeva pesma ovde je dovedena u blisku korelaciju sa poznatim filmom Kabare u kome glumica Liza (odnosno Lajza) Mineli igra glavnu ulogu kabaretske pevacice i igracice u kojoj sizofreno egzistiraju dve komplementarne prirode: priroda neodraslog, razmazenog, ali i preosetljivog, napustenog deteta (nevinost bez zastite), s jedne, i, priroda dobrano odraslog razvratnog, nezasit(ljiv)og, napaljenog eroticnog demona ( seks/ualnosti/ bez prezervativa ), s druge strane. Ukratko, moglo bi se konstatovati da Djurdjev svojim stihovima vrsi psihoanaliticku reviziju Zmajevih stihova i klasicnih (pedagoskih) svetonazora (principa) na kojima pocivaju. Poput Frojda, ili, u blizoj asocijaciji, Bore Djordjevica - Corbe, Djurdjev nam u lice baca istinu, koju kao deca saznamo (upravo saznajemo kroz skrivene tavanske igrarije doktora, mame i tate) a kao odrasli zaboravljamo (ili potiskujemo). Da neophodnost generalizacije Zmajeve poezije (i njene pedagosko - psiholoske baze) za Djurdjeva nikako ne znaci i negaciju takve poezije, vise je nego jasno i ocigledno. Tako, na primer, u pesmi Prava (Z)majstorija Djurdjev peva: Ovo najcesci kvar ti je / na zmajevima od hartije // papir doista sve trpi / ali ne moze da se krpi // Kada bi neko Zmaja uspeo usiti / tog' vise niko ne bi mogao srusiti. Na prvom planu bukvalnog citanja i tumacenja, rec je o tipicnom tehnickom problemu sa decijom igrackom, zmajem. Naravno, u domisljatijem citanju, nije se tesko dosetiti ( o cemu, uostalom, interpunkcionim znakom velikog slova svedoci i pretposlednji stih pesme) da se rec zmaj moze tretirati i kao pseudonim, nadimak, pesnika Jovana Jovanovica - cika Jove. U takvom iscitavanju Djurdjev nam, u stvari, tvrdi, da i pored pukotina na tkivu Zmajeve poezije, nema pesnika koji bi celokupnoscu svog dela mogao nadmasiti pesnika Zmaja. Uz to, takodje, ide i (implicitna) opaska, da ne treba zatvarati oci pred pukotinama na delu (telu) Zmaja, i da puki apologeti Zmajeve poezije, i jos vise, Zmajeve poetike, predstavljaju, metaforicno receno, zmajeve od hartije, minorne stvaraoce, ili, mediokritete. I to, opet, ne prolazi bez seksualnih aluzija, aluzija na defloraciju, koja se, dalje, transformise ne u puku nepoeticku vulgarnost, nego u kompleksnu filozofiju dijalektickog odnosa idealne vrednosti (virgiliteta) i "upotreb(lje)ne" vrednosti (senzualiteta), tj., filozofskije receno, (seksualnog) odnosa noumena (himena) i fenomena (koitusa). Komplementaritet idealnog i realnog, zapadnog i istocnog, istorijskog i sadasnjeg, knjizevnog i kriticko-teorijsko-knjizevnog, dat je na krajnje duhovit, ingeniozno mastovit, bezmerno inteligentan nacin u pesmi,
Ovoj pesmi, moglo bi se reci, komentar nije potreban. A, takodje, o ovoj jednoj pesmi mogle bi se ispisati citave knjige knjizevnih i svakovrsnih komentara. Poezija Pop D. Djurdjeva po mnogo cemu nas podseca na poeziju Fransoa Vijona (1431 - 1463 /?/). Krenimo od pesnickog imena, pseudonima. Jer, kako navodi Kolja Micevic: "Vijonovo rodjeno ime bilo je Fransoa de Monkorbije, a postoji i jedan dokument gde je imenovan kao Fransoa de Loz. Nema sumnje da je prezime svog odgojitelja uzeo iz zahvalnosti, ali je sigurno bio svestan i poetske vrednosti tog VILLON koje mu je daleko bolje nego MONCORBIER omogucavalo sve one akrostihove koje je ostavio u zavrsnim strofama svojih balada"(1. Slicno Vijonu, studentu teologije i nikad popu, i Dusan Djurdjev ispseudonimio se (ispizmio se) u Pop D. Djurdjeva, poetskog, a ne religioznog duhovnika. Raspop, Djurdjev, kao: "Vijon je ispevao puno bljestavih lakrdijaskih stihova, da zasmeje druzinu po krcmama i burdeljima, i nekoliko pesama o jadu smrtnog bica i zalom za zivotom i mladoscu, medju najmuzikalnijim i najpotresnijim u svetskoj lirici"(2, kako belezi Sreten Maric. Vijonova Drusna (Debela) Margo Djurdjevljeva je je La(j)za Mineli, a izgubljena deca su im zajednicka. Tj. kako bi rekao Vijon: Sa vaseg sesira uskoro da skinu. (prevod Stanislav Vinaver) Kao i Djurdjev Vijon slabo koristi interpukciju sto doprinosi viseslojnosti mogucih citanja njegove poezije, a obilato koristi readi-made materijal i leksicku gradju. On, poput Djurdjeva, koji svoje stihove gradi od imena poznatih svetskih firmi, : "Od naziva krcmi - ni malo izmisljenih - Belac, Mula, Svetiljka ... pravi ne samo dokumentarnu sliku Pariza, vec ih uzdize do cistih pesnickih simbola((3. Vijon peva prirodnim, granitnim jezikom naroda, jezikom ulice pariske, recima koje nisu samo pojmovi, vec afekti, boje, muzika, recima punim prizvuka, koje su i danas, posle pet stotina godina, tople i drhtave kao ziva tela. Kupi ih gde stigne, reci slike, reci evokacije i najprolaznijih stimunga, reci otiske celog jednog zivota i sveta. I ne samo reci: jezicke obrte, slike, poslovice, intonacije govorne"(4. A isto, identicno, cini Djurdjev. Djurdjev prepevava, parodise i satir(is)e ranije pesnike, pesme i poetike, bas kao i Vijon koji: "Jednostavno prepevava pesme koje su mu se najvise dopale. ... Ustvari taj veliki pesnik peva kao sto pevaju danas dobri autori sansona, bez pretenzija, podmladjujuci stare teme koje im leze"(5. Bas poput Djurdjevljevih stihova: "I pored sve ironije na kojoj insistiraju mnogi tumaci njegovog dela Vijonova pesma ne samo da je tragicno ozbiljna, nego predstavlja i tezu pesnicku lektiru. Zaista, nema tu mesta smehu, sali, da ponovimo reci koje pesnik izgovara u trenutku dok, kao Hamlet, meditira o smrti i ljudskim lobanjama koje se raspadaju u kosturnici na Groblju Nevinih, u Parizu"(6.A to je i zaumna slika Djurdjevljevog Erosa s onoga svijeta. "Razumljivo je da jednu takvu ideju, razvijanu postupkom koji realno pretvara u fantasticno, tj. u sustinski poetsko, nije jednostavno slediti. ...Zavestanja su puna najraznovrsnijih imena na kojima Vijon gradi svoje rime i pesnicke slike; ugradjujuci ta imena u svoje delo, Vijon davno izbledelim ljudima i licnostima, razlicitih profesija i karaktera, daje nekakav sjaj koji ih otkriva u svetlosti kakvu ni oni nisu slutili da nose u sebi. ...Vijonovo zavestanje u stvari je veliko pismo covecanstvu i sadrzava ono sto takvo pismo jedino i treba da sadrzi - pobunu i poruku nade"(7. Bas kao sto je i Djurdjevljevo delo svojeevrsni mail art savremenog covecanstva koje sadrzi apokrifnu poruku buntovnika s razlogom.
u Baladi obesenih (u prepevu Stanislava Vinavera) peva Vijon. "Osetivsi Srednji vek, kao nijedan pesnik do njega i posle njega - on se i uzasnuo od Srednjeg veka, kao od necovecnog i neljudskog, jer se Srednji vek sprda i sa zivima i sa mrtvima. Mozda je u tome Vijon nadmasio i svoje doba; i sebe sama. Vijon porucuje dolazecim ljudima: Budite bar vi ljudi, budite prava braca"(8 ! A Pop D. Djurdjev, u nasem vremenu, dvadesetom veku, koji se, od Srednjeg veka, po oceni nekih pesimista razlikuje samo vecom sofisticiranoscu i tehnickom usavrsenoscu metoda za mucenje i sprdanje, otpevava i dopevava u Rezimeu: Onima / sto napred vuku / vreme uvek / ide na ruku / i mada mnogi / tom cilju streme / na kraju sve ih / pregazi vreme. U stvari, parafrazirajmo Kolju Micevica, otkovani jezik poezije Pop D. Djurdjeva danas, bas kao Vijonov otkovani jezik u Srednjem veku, ostaje na individualnom planu, jedini moguci oblik nasilja nad nasiljem. Vladan PANKOVIC 1 ) Kolja Micevic, Vijon, otkovan jezik, u, Frnsoa Vijon, Zavetovanja, BIGZ, 1986., str.19 2 ) Sreten Maric, Fransoa Vijon, u, Fransoa Vijon, Veliko Zavestanje, SKZ, Beograd, 196)., str. 7 3 ) Kolja Micevic, isto, str. 19 4 ) Sreten Maric, isto, str. 52 5 ) Sreten Maric, isto, str. 36 i 37 6 ) Kolja Micevic, isto, str. 14 7 ) Kolja Micevic, isto, 14, 15 i 24 |
design by: INternetClub
