br. 1
Vesna Aleksic, Ja se zovem Jelena Suman, Rad, Beograd, 1998. Savremenu srpsku prozu za decu obelezava sklonost ka podsecanjeu odraslih sto to bese detinjstvo, ko su zapravo ta silna mala deca i zasto ona tako uporno i dosledno brane svoje "pravo" da se razlikuju od nas. Iako poruka da smo mi odrasli jedno, a deca ipak nesto drugo, nije nevazna, za jednu knjigu je bitnije da na verodostojan nacin predstavi pojeve i sudare ta dva sveta, nego li da popise autorova vaspitna ubedjenja. Odlucni da u svojim delima centralno mesto posvete detetu-junaku, kako bi se ono samostalno predstavilo i ispoljilo, savremeni autori, s druge strane, svojim sopstevnim stavovima ponekad i vrlo grubo zaposedaju taj isti detetov prostor. Nedovoljno razgranicen govor autora i glavnog lika zbirku pripovedaka Vesne Aleksic Ja se zovem Jelena Suman, stavlja usred polariteta ovih dveju suprotnih teznji. Vec uvodni tekst Umesto predgovora ili mapa daje dovoljno nagovestaja da desetogodisnja Jelena Suman ima vrlo razvijen dar zapazanja. Tako u uvodu o odraslima kaze: "Odrasli su dovoljno nespretni da veruju u detinjstvo vise nego mi, a ustvari, najcesce su sasvim zaboravili kako to izgleda. Kao da nikada nisu bili u detinjstvu", a s obzirom na to da u sledecoj odrednici "mape" prvi put srecemo jedan od dva stalna motiva zbirke - urbano okruzenje, koje simbolicno predstavljaju automobilski farovi ("...pratimo svetla njihovih farova. Svi nekud putuju, prolaze i odlaze, svima se nekud zuri. Samo se nama bas ne zuri... Samo nama i zvezdama"), uvidjamo da Jelena poseduje i dar da se poetski izrazi. Nakon uvoda sledi sesnaest dnevnicki intoniranih zapisa, kratkih prica, o razlicitim, a sasvim obicnim stvarima i zgodama iz svakodnevnog zivota u velikom gradu. Narator - glavni lik (Jelena), ucesnici (Djole i Alja), mesto zbivanja radnje (stepeniste pred ulazom u jednu od beogradskih zdrada) kao i naglasena kruzna kompozicija price, povezuju zasebne tematske odlomke u jedinstvenu, ali ne i cvrstu pripovednu celinu. Dogadjaji koje opisuje Jelena poticu na razmisljanje, te price na kraju prerastaju u mala otkrica - naravoucenija o sopstevnim ili tudjim iskustvima. Iako Sumanova ume da zapazi i precizno iskaze odnose medju pojavama i stavrima. Barbikama ("Mnogo su ti razmazene te lutke i, od tolike raskosi, nikad im nece zakucati srce") pretpostavlja krpenu lutku; Djoletovom "Mekintos" kompjuteru ("E, ali taj ne ume da masta, cik ako ume da masta...") knjigu ("...kakva je na primer Hobit, otvori mi se prica, kao kad se od neke najfinije cipke kroji neka lepa haljina"); "Sega"- igricama postojece stvari ("Vise volim da zvezde i komete gledam na nebu gde im je i mesto"), cini se da je izraziti kriticki stav primereniji autorovom govoru. Buduci da svaka prica pocinje recenicom (ili varijacijom iste): "Ja se zovem Jelena Suman", nalazimo da je uloga ovog stalnog motiva zbirke da temu sticanja identiteta oznaci kao srediste kruzne organizacije zbirke. Naime, poslednja prica nosi naslov Nova i simbolizuje ulazak s Novom godinom u novi zivotni ciklus, a zavrsni pasus ove price nedvosmisleno izrazava Jelenino nestrpljenje da odraste i upozna svet izvan detinjeg ("I odjednom, sve bas izgelada kao jedno veliko, dobro obecanje"). Medjutim, sva je prilika da niz prica o tihom i neprimetnom gradskom detinjstvovanju, u nekom neuhvatljivom trenutku prerasta u pricu o odrastanju i samospoznaji. Odsustvo bilo kakvog dogadjaja koji bi uzrocno-posledicno i psiholoski motivisao ovu tematsku gradaciju, pricu o Jeleni Suman ostavlja nedopricanom. Autorske intervencije najupadljivije dolaze do izrazaja u samom govoru likova, u jeziku. Izlomljena recenice, dvosmisleni iskazi, gramaticke nepravilnosti i stilske nedoslednosti ("To mi je Djole, moj najbolji drug preko puta moje kuce, u zgradi sa stepenistem, gde se okupljamo"; "Te iste veceri pitam ja moju mamu, kako moze neki otac da je napustio svoje dete..."; "Staroj Alji tata pravi struju, i on je njoj donosio mnogo lepse paketice nego sto je meni moj tata"; "Jedan pogled je bio dovoljan da me uveri da se na dvoristu nalazi moja kuca..."; "U travi, ispod drveta, meni odjednom nepoznatog sedela je devojcica svetle kose"; "Cim vidi neki auto, potrci uporedo s njim i snazno laje"; "...jedemo semenke..."; "... pa je grdila sto bacamo ljuske od semenki pred ulazom") svakako podrazavaju govor desetogodisnjeg deteta, ali ostavljaju i nedoumicu kako smetnuti s uma izvesnu zrelost razmisljanja ove devojcice? Aleksandra KEKIC |
design by: INternetClub
