br. 1
| IZ NOVIH RUKOPISA Dragutin OGNJANOVIC Tesko onom ko uvredi decu. U svetu spoznaje detinjstvo je period sa najintezivnijim dozivljajima i najvecim brojem tajni, a decja dusa najosetljiviji instrument ljudske prirode. I kad ponesu prosjaje radosti, u malo je detinjstava i dece bez elemenata strepnji, strahova i trauma. Od Puskina, preko Tolstoja, Cehova, Dostojevskog, Gorkog do Solohova svi veliki ruski pisci su, manje-vise, posvetili izvesne stranice deci, a vecina su, izuzev Dostojevskog i Solohova, pisali za decu. Medjutim, za razumevanje decje prirode i osetljivosti na nepravde i patnje, tesko je u svetskoj knjizevnosti naci pisca koji je tako svestrano i duboko shvatio decu i razloge njihovih nesreca i patnji i pronikao u svet detinjstva i njihove bolove i tajne. Sagledavajuci zivot u ukupnosti ljudskih odnosa, Dostojevski je deci i detinjstvima posvetio paznju i svoje male junake obasjao svetlostima posmatranja i secanja. Kako ni jedno od detinjstava opisanih u njegovim delima nije bez odredjenih frustracija, inhibiranosti i patnji, sva su ona bogat materijal slike decjeg ponasanja na razlicitim uzrastima i razlicitim porodicnim i drustvenim okolnostima. San o projekciji u porodu je najuzvisenija ideja i najosetljivija ljudska rana. Jednom takvom snu - bolje zelji - govori se u Zlim dusima kroz dijalog Marije Timofejevne i Satova. Kad Satov Mariju, koja "sve vise" place za svojim "detencetom", upita zar ga je bilo, ona odgovara: "- Nego sta: majusno pa ruzicasto, sa sicusnim nokticima, ali opet, sva je moja tuga jedino zato sto ne pamtim bese li decak ili devojcica. (...) A cim sam ga rodila, ja sam ga onaj cas u batist i u cipku uvila i povezala ruzicastima tracicama, cveticima pokrila, naredila ga i ukrasila, molitvu ocitala i nekrstena ponela, pa ga kroz sumu nosim, i plasiom se sume, strasno mi je a najvise placem zato sto sam ga rodila a muza ne znam."1 A kad Satov primeti sta ce ako je ta njena prica samo buncanje, ona odgovori: "- Sto se toga tice, necu da ti kazem; mozda ga i nije bilo; a ja mislim da je to samo tvoja radoznalost; ali svejedno, ja cu uvek plakati za njim i nikad necu prestati; zar ga nisam u snu videla? - Krupne suze zasvetlise joj u ocima."2 Dostojevski je zavirio i u podrucje decje naivnosti ispoljene kroz poimanje dolaska bebe na svet. Prepirka malisana na tu temu u Braci Karamazovima privuce Kolju Krasotkina koji pridje da odsluskuje: " - Nikad, nikad necu poverovati - vatreno je brbljala Nastja - da malu decu babice nalaze u basti medju lejama kupusa. Sad je vec zima, i nikakvih leja nema, i babica nije mogla doneti Katarini kcer."3 A kad joj Kostja oponira primedbom kako Katarina moze imati dete kad nije udata, devojcicin odgovor bljesne iskrom crnog humora: " - Ti nista ne razumes! - ljutito ga prekide ona - mozda je imala muza, ali joj muz lezi u hapsu, a ona eto rodila. - Pa zar njen muz lezi u hapsu? - vazno se zaprepasti Kostja. - Ili evo sta - naglo ga prekide Nastja, sasvim odbacivsi svoju prvu pretpostavku - ona nema muza, to pravo kazes, ali ona hoce da se uda, i jednako je mislila, mislila, i sve je mislila dok ga eto nije i dobila, ne muza nego detence. - No mozda je tako - slozi se potpuno pobedjeni Kostja - a pre nisi to kazala, pa kako sam onda mogao znati? - E decurlijo - rece Kolja koraknuvsi u sobu - vidim da ste opasan narod!"4 Decje predstave i naivno misljenje imaju odredjenu psiholosku, socijalnu i humornu vrednost. Koljina ocena da su malisani "opasan narod" pokazuje koliko mnoge istine o svetu dolaze preko dece i da znatan broj tajni ona nacnu. Ukljucivanjem detinjstva kao teme u svoje delo, Dostojevski je dosegao dno stradanja i patnji, ne samo zato sto su deca najosetljiviji i najneviniji stradalnici u ljudskoj zajednici. Psihoanaliticarsko ukazivanje da sve sto se kasnije zbiva sa ljudskom individuom ima korene u detinjstvu, nije bez osnova. Kada je rec o slici detinjstva u delima Dostojevskog, u tom kljucu su upravo ona dala materijalne dokaze Frojdovim tezama. Svestan cinjenice da su prvi zakoracaji u svet najtezi i najbolniji, Dostojevski je iz njih - kao iz licne spoznaje - izneo dragocen materijal za svoje knjizevne slike. Dostojevski u Bednim ljudima iznosi Varjina secanja i prosjaje radosnih uzbudjenja pred fenomenima prirode i drugim oblicima zivotnih spoznaja. Taj zanos i ushicenje imaju sjaj romanticarskog otvaranja duse: "Boze moj, kako sam volela jesen na selu!" - seca se ona. "Bila sam jos dete, ali sam i tada mnogo osecala. Jesenje vece sam jos vise volela nego jutro."5 Varja se iskrade od kuce da udise svezinu prirode i ostri vazduh jezera, da razgleda vegetaciju i posmatra ribare kraj vatre cija svetlost "razliva u nedogled."6 Priroda je svojevrstan misterij i u ravni fenomena pojava. pa svaki susret sa nepoznatim prostorima - udubljenjima, supljinama drveta, sumovima, prvi put vidjenim rastinjem i slicno, u decju osecajnost uvode osecanje strepnje, straha i ugrozenosti. Uprkos tome, dete oseca potrebu da se, u samoispitivanju i suocavanju sa nepoznatim svetom i njegovim tajnama, usami: "Zakasnim ponekad, setajuci se, zaostanem za ostalima, idem sama i zurim - pa me neka jeza hvata! Drhtim kao prut; sad ce, mislim, neko strasan da izviri iz te duplje." (...) Bude mi strasno i izgleda mi kao da cujem nekoga; neciji glas kao da mi sapuce: bezi, bezi, dete, ne zadrzavaj se; strasno ce sad ovde biti, bezi dete! - uzas me spopadne i ja bezim, dok se sva ne zaduvam. Kao bez duse poletim kuci. Tu opet sve zivo, veselo; dadu svoj deci posla: da komisamo grah ili mak."7 A kad se kod kuce nastavi sa misterioznim pricama, bajkama o vesticama, vampirima i mrtvacima; radoznala deca se tiskaju jedno uz drugo i, ozarena, najednom ucute: cuju sum kao da neko kuca, ali prepoznaju zvrj vretena stare Florove, zakikocu se, ali potom dugo ne zaspu, a kad zadremaju pocnu da ih uznemiravaju "neki strasni snovi".8 Govoreci o gazdarici, starici koja je imala unucicu Masu i Makar Djevuskin u Bednim ljudima govori o decjoj recepciji. Veselu, nestasnu i nemirnu Masu starica smiruje kazivanjem prica. Posmatrajuci je kako zaneseno prati bakino kazivanje, Djevuskin kaze kao se vragolanka Masa zamisli, nasloni obrascic na rucicu, otvori ustasca, pa "cim bude kakva strasna prica, a ona se odmah sva pripije uz stranu".9 Dirljiva scena u Zlocinu i kazni o porodici Marmeladovih, u trenutku kad, u osecanju bespomocnosti, Katarina Ivanovna izvede na ulicu decu da igraju i pevaju, da bi za njima skupljala milostinju prolaznika, odvevsi pod generalov prozor, da bi izmamila saosecanje prema deci plemica dospeloj do prosjacenja. Ovaj samar drustvenoj stvarnosti tece kroz sliku u kojoj Katarina tuce decu, a ona kroz plac i strah je dovode do rastrojstva: Lonju uci da peva "mali salas", decaka i Polinu da igraju, oblaceci ih za tu priliku "kao sto se oblace ulicni pevaci i pevacice", a decacic je "imao calmu od neke crvene materije sa belim da bi predstavljao Turcina".10 Majcin revolt provali kad dozivi ljudski cinizam i - bezosecajnost: "O, podlaci, podlac! Najzad, pljujem ja na njih! Sad cu ja sama decu hraniti, nikom necu da se klanjam! Dosta smo nju mucili! - Ona pokaza na Sonju. - Poljusa koliko ste skupili, pokazi! Sta zar samo dve kopejke? Ah odvratna sveta! Nista ne daju, samo trce za nama i zevaju."11 Tema decjeg prosjacenja se, takodje, takla osetljivog Dostojevskovog srca. Susrevsi na ulici prozeblu, zgoljavu devojcicu svu u ritama i ispruzenih ruku, narator prati zbunjenost svoga sagovornika i reagovanja prema deci koju nesrecni roditelji upucuju u prosnju.12 Govoreci o izvesnim licnim dozivljajima, Dostojevski je ostavio i zapis o sestogodisnjoj devojcici izgubljenoj u grupi prostitutki koje nude cak i svoje dvanaestopgodisnje kceri. "Niko nije obracao paznju na nju. Ali najvise me je zaprepastilo to sto je isla s izrazom takve gorcine, takvog bezizlaznog ocajanja na licu, da je videti to malo bice, koje u sebi nosi toliko prokletstva i ocajanja, bilo cak nekako neprirodno i uzasno bolno."13 Kao posledica bede i gladi, na udaru je i decji zivot. Takva je, na izvesnim mestima, atmosfera decje smrti i decje postavljanje pred licem smrti. Na motiv decje smrti nailazimo u dva maha u Mladicu: u epizodi u kojoj narativni subjekat prihvati da izdrzava podmetnuto nahoce koje, uprkos lekarevoj intervenciji premine, i tako postane remetilacki cinilac na putu samoostavrivanja i u kazivanju o dvema devojcicama penzionisanog generala koje poumiru od sarlaha, nakon cega im, od prevelike tuge, premine i otac. U nemogucnosti da ishrani porodicu, sirotinja postaje zrtva sopstevene nemoci i ugrozenosti. Stanujuci cela samo u jednoj sobi sa nekom fiktivnom pregradom, takva jedna porodica je u nekoliko redaka odslikana u Bednim ljudima. Cercica stoji naslonjena na mrtvacki sanduk, tuzna, zamisljena: "Nekakva lutka od krpe lezi pored nje na podu; u ustima prstic drzi; stoji tako, ni da se pomakne. Gazdarica joj bombonu dala; ona ju je uzela, ali nije jela."14 Na takvu jednu epizodu nailazimo u romanu Ponizeni i uvredjeni o devojcici kojoj je umro deda. Zatekavsi u svojoj sobi nepoznato dete, preplaseno od njegovog nailaska u sobu, iznenadjeni narator kaze: "Bila je to devojcica od dvanaest-trinaest godina, omalena, mrsava, bleda, kao da je nedavno prebolela tesku bolest. (...) Levom rukom pridrzavala je na grudima staru iscepanu maramu pokrivajuci njome grudi, koje su drhtale od vecernje hladnoce".15 U trenutku kad, na raspitivanje, o dedi devojcica sazna da je umro, dobije zivcani napad. Kad cuje da je deda njene knjige ostavio kod naratora, ona vrisne od straha, strci niz stepenice i u osecanju nesigurnosti i bojazan od ugrozenosti i u nepoverenju, potrazi ishod u bekstvu. Kod Dostojevskog je u oblikovanju karakternih crta od bitnog znacaja stanje lika koje se racva u dva rukavca - u stanje duse i stanje svesti. Stanje duse je karakteristicnije za decje likove, a stanje svesti za likove odraslih. Stepen opterecenja zivotnim iskusenjima odredjuje intezitet aktivnosti i ispoljavanja tih stanja. Dva su markantna decja lika u delu Dostojevskog: Njetocka Njezvanova i Iljusa Djevuskin. Njetockinu sudbinu prati i posle detinjstva, ali nezavrsenost romana ne dopusta da se sagleda ishod, pricu o Iljusi je zgusnuo u jednu godinu - od trenutka saznanja za ocevo unizenje, do bliske smrti. Kao narativni lik, Njetocka se seca izvesnih dogadjaja koji su se zbili tek od njene devete godine. Taj zastoj je tesko objasniti, jer se ljudsko secanje proteze do trece godine zivota individue. Moze se pretpostaviti da se Njetocki do devete godine nije dogodilo nista znacajnije sto bi se registrovalo u njenom pamcenju, ili da su dogadjaji od njene devete godine svojom snagom potisli i prekrili prethodne. Anetino, ili Njetockino secanje ima dve etape - zivot sa majkom i ocuhom i zivot kod staratelja posle njihove smrti. Poniruci u suptilnost decje duse i culnost sa elementima edipalnog Dostojevski u ovom delu resava jedan od najdelikatnijih oblika decje osecajnosti gradjene na pogresnim, naivnim predstavama. Vezujuci se za "oca" (za koga nije znala da je ocuh) ona se prema majci okrece sa osecanjem mrznje koja, u roditeljskim sukobima, izgleda gruba i nepravedna. "Mozda sam ga zavolela bas zbog toga sto je bio tako cudnovat, cak i na izgled, i ne tako ozbiljan i turoban kao majka, sto je bio gotovo lud, sto je iz njega cesto izbijalo neko lakrdijastvo, neke decje osobine, i sto sam ga se najzad, manje plasila i cak manje ga postovala nego majku."16 Propali muzicar i pijanac, ocuh zloupotrebljava njenu naivnost i privrzenost (uzima joj novac i izvesnim postupcima otkriva necasne namere). "Tuzan i izmucena izgleda, osvrcuci se na sve strane, upitao me je: znam li gde je majka ostavila onih pet rubalja koje je juce ujutro donela? Kad sam cula takvo pitanje obamrla sam od straha. (...) - Njetocka! - poce drhtavim glasom. - Draga moja! Cuj me: daj mi taj novac, a sutra cu ... - Tatice! Tatice! - povikah, bacajuci se na kolena i preklinjuci ga. - Tatice! Ne mogu! Ne smej se! Mama treba da pije caj..."17 Opsednuta njegovom laznom neznoscu i paznjom, Njetocka sanjari o "kuci sa crvenim zavesama"18 u koju ce iz jednosobnog potkrovlja pobeci sa njim. Radovanje majcinoj smrti i fantazija o otisnucu u neki bolji i srecniji svet je njen najranjiviji i najosetljiviji deo secanja. Saznanje da je Ocuha u bekstvu sustiglo ludilo i da je izvrsio samoubistvo, ucini da se otrezni fantazija i njena osecajnost. Dolazak pod okrilje staratelja dovodi je u kontakt sa Katjom, cerkom njenih dobrotvora. Lepa, simpaticna, nestasna, sujetna i ponosna Katja u njoj povredjuje dusu siroceta koje je uzeto pod zastitu. Ne mogavsi da izdrzi u kapricima, hirovima, izazovnim igrama i samovolji, ona oseti samocu, krizu i grizu savesti, dozivi preobrazaj i ispolji neznost i plemenitost.19 To se desava upravo kad Njetocka u osecanju povredjenosti pokaze svoj ponos. Njihovo zblizavanje kroz Katjino popustanje i pokazivanje znakova solidarisanja, paznje, razumevanja i neznosti dovodi do prijateljstva, druzenja i radosti koja ih ispunjava osecanjem zanosa, blazenstva i srece.20 Prateci tok svesti svoje junakinje, Dostojevski ju je proveo kroz opasne oblike provere njene licnosti. Grubost zivota koje njeno detinjstvo vodi u samoanalizi i tok svesti koja dobija i samokriticku dimenziju. Prosavsi opasnim stazama iskusenja, Njetocka u priklanjanju umetnosti, kao obliku duhovnosti, nadje utehu i spas za dusu. Njen senzibilitet je poneo odbranbene mehanizme koji su je zastitili od grubih sila zivota koje dokidaju radosti i razaraju snove. Potresne slike uvredjenosti deteta najupecatljivije su u epizodi o Iljusi u Braci Karamazovima. Podsmeh i omalaovazavanje u tim epizodama i reagovanje na njih deluju kao kobna psihodrama uvredjenog decjeg ponosa i motivisu na sukob sa drugovima, nepoverenje i otpor Aljosi kao bratu coveka koji mu je omalovazio oca. Iz Iljusine narogusenosti i revolta se otkriva dubina duseevne rane sa osecanjem povrede oceve i licne casti. Naizgled divljacan i agresivan, Iljusa je licnost koja se ispravila da svetu saopsti nepravdu koja mu je nanesena povredom moralne strane oceve licnosti i, sve dok se ne saznaju razlozi njegove pobune i odbojnosti, moze se upasti u gresku da je rec o urodjenoj agresivnosti ili vaspitnoj zapustenosti. Medjutim, kad se otkrije dibina njegove boljke, vidi se koliko je slozen mehanizam decje osetljivosti na uvrede i koliko ona mogu da razore i opustose detetov svet. Zrtvujuci se da bude izlozen i fizickim i psihickim posledicama, Aljosa se zapucuje da, po svaku cenu, istrazi razloge takvom Injusinom ponasanju. Mitja Karamazov i sam duboko pogodjen traumama ponesenim iz detinjstva i revoltiran slozenoscu materijalnih i intimnih odnosa u porodicnom krugu i u horizontalnoj i vertikalnoj ravni, u jednom trenutku obracunava se sa kapetanom javno ga izlazuci poruzi izvlacenjem na ulicu za bradu koja je izgledom podsecala na liku. I upravo ta pojedinost iz zbivanja se prenela u pricu koju su deca iskoristila da se narugaju kapetanovom sinu nazivajuci ga cesljanom likom. Prenoseci se iz fizicke u verbalne sfere, preko gesta i znaka, dogadjaj poprima fatalne posledice. Ranjivo u dubini svoga psiholoskog bica dete pocinje da se otudjuje. Dozivevsi uvredu, Iljusa atakuje na svakog ko na neposredan ili posredan nacin ima veze sa njegovom patnjom. Buduci da glavnom krivcu ne moze nista, on atakuje na drugove koji mu se podsmevaju i Aljosu koji je u srodstvu sa vinovnikom njegove nesrece. Bez obzira ko je ko i ko je sta, u naivnoj predstavi ga muci i ugrozava podozrivost, a nesporazumi postaju zabrinjavajuci jer je socijalno stae njegove porodice bedno, a zdravstveno stanje delikatno. Deca u delu Fjodora Dostojevskog ne uzmicu. Zatecena pred raspecem, ona otkrivaju nedovoljno poznato lice detinjstva u kome su neunistivi stradanje i patnja, ali i ljudska dobrota i pravednost. Zatecena pred uvredama i ponizenjima, ona ih odbacuju kao prljav ves. To je najlepsi snop svetlosti koji probija kroz tamu sto se srucila na bele noci detinjstva Dostojevskovih junaka. Zatekavsi usamljenu i tuznu Njetocku, njen staratelj, knez joj pridje sa sentimentalne strane, pokaze sazaljenje i saucesce, ali skrusenu devojcicu uspravi ponos: " - Ne, ne, nisam siroce! Ne! - Dete moje, sta ti je, moja draga, sirota, sirota Njetocka? Sta ti je? - Gde je moja mati? Gde je moja mama? - viknula sam jecajuci na sav glas, nemajuci vise snage da skrivam svoju tugu, i iznemogla padoh pred njim na kolena. - Gde je moja mama? Recite gde je moja mama?"21 Povredjenog osecanja ponosa i casti, Iljusa insistira da se otac sveti da bi sacuvao licnu i porodicnu cast, a ako to ne ucini on ce, kad poraste, da Dimitrija izazove na dvoboj da bi makar na taj nacin dobio satisfakciju. "Tatice, kako te je onda ponizio... Tatice, izazovi ga na dvoboj, u skoli me vredjaju da si kukavica i da ces primiti od njega - deset rubalja". A kad mu otac objasni zasto ga ne moze izazvati na dvoboj, Iljusa nastavi: "Tatice, ipak nemoj da se miris sa njim, kad ja porastem, izazvacu ga na dvoboj i ubicu ga..." Iljusina pobuna uzrasta na stepen univerzalne pobune ponizenih i uvredjenih kojih je u delu Dostojevskog na pretek. Zato M. Babovic s razlogom Iljusu smatra najtragicnijim likom deteta u ruskoj knjizevnosti, podvlaceci da on "ne umire toliko od bolesti koliko od neosvecene uvrede."22 Iljusina ljubav prema ocu i napor da mu vrati ugled postaju najuzvisenija pobuna u ime porodicne harmonije, dostojanstva i - casti. Snjegirjov uzalud skriva lekarevu dijagnozu, Iljusa zna sta je lekar kazao, zagrli oca i pocne da ga tesi: "- Ne placi, tata ... a kad ja umrem, uzmi nekog dobrog decaka, drugog... odaberi izmedju svih njih, nekog dobrog, nadeni mu ime Iljusa, i voli ga umesto mene... - Cuti, stari, ozdravices ti! - viknu Krasotkin kao da se razljutio. - A mene, tata, mene nemoj nikad zaboraviti - nastavi Iljusa. - Dolazi mi na grob... i znas sta, tata, sahrani me kod naseg velikog kamena, do koga smo ja i ti isli u setnju, i dodji mi tako neki put sa Krasotkrinom... i Perezvonom... A ja cu vas cekati..."23 A u poglavlju Iljusin pogreb Aljosa od Snjegirjova sazna i Iljusinu zelju: "Tatice kad zaspu moj grob, izmrvi i prospi nad njim koricu hleba, da vrapci dolecu; ja cu cuti da su doleteli i meni ce prijatno biti sto ne lezim sam."24 Iljusina agonicna raznezenost i dobrota kontrastiraju onoj njegovoj agresivnosti u vreme zestoke pobune protiv drugova koji su ga nazivali "cesljanom likom". S druge strane, ocevo pracenje njegovog moralnog i psihickog razvitka, rezultiraju u ljubav koja je dosegla stepen tragike i bola. Kad se sa pogreba vrati kuci i ugleda Iljusine cipelice pored njegovog kreveta on ih uzme, pritisne na usne i bespomocno zacvili: " - Bacuska, Iljusenka, mili bacuska, a nozice gde su?"25 Na ovakve potresne scene roditeljske i decje ljubavi, razvijene u okolnostima izuzetne ugrozenosti, stradanja i - patnje, Dostojevski je slikao snagu ljubavi prosle kroz cistiliste svekolih bolova, stradanja i iskusenja. Scena decje zalosti i sapatnje sa Iljusinim ocem u trenutku Iljusine sahrane ima neceg od tragicnog idealizma, decje dobrote i bola koji potire nesporazume i nanesene uvrede. Jedna vrsta decjeg izbavljenja u vezi sa Iljusom manifestuje se kroz tu saosecajnost. Tako dolazi sled gradacionog niza cinjenica - patnja, bolest i smrt, kroz sta Dostojevski ostvaruje svoju humanisticku misiju osvecenja i oljudjenja. O cemu god da pripoveda Dostojevski dokazuje odredjenu tezu. Nesporazumi koji proisticu iz sumnjicavosti, egoizma, materijalne ili fizicke nemoci, prepereke su razumevanju i postignucu sklada. Uprkos tome, osnovni ljudski zadatak je, narocito kad je rec o deci, da se nesporazumi premoste, prepreke uklone, sukobi izbegnu i zagonetke razrese. Na putu ka tom cilju on zaostrava socijalnu, psiholosku i moralnu dramu, a zlo koje vitla svetom i dovodi u pitanje ljudske vrednosti dospeva do nivoa apsurda i samo sebe pocinje da razara. Epizoda o deci u Braci Karamazovima su tvorene na podlozi takvih stanja. Na pocetku sve je u znaku zagonetke decje prirode, ali se postepenim upoznavanjem razloga detetovog otudjenja i revolta, odmotava klupko, razotkriva pozadina i na cistac razlaze. Ulogu misionarstva u razresenju nesporazuma Dostojevski je poverio bozjem izaslaniku, Aljosi, licnosti snazne volje, iskrenih pobuda i ciste duse. Zato i preobrazaj do kojeg dolazi ima snagu vaspitnog cina, spoznaje o delikatnosti ljudske prirode, i covekovom zadatku da da svoj prilog solidarisanju i oljudjenju. I sama Aljosina beseda deci posle Iljusine sahrane proistice iz tog Dostojevskovog svatanja i razumevanja ljudske nesrece u vezi sa decom. Razvijena na podlozi te nesrece ona ukazuje na decakovu dobrotu i osecanja gorke uvrede nanesene njegovom ocu. Prateci razvitak tragedije porodice Snjegirjov, Aljosa deci skrece paznju da su svi postali bolji u vreme ljubavi prema bolesnom i nesrecnom decaku i njegove ljubavi prema ocu. Zato, insistirajuci na toj uspomeni, on filozofski uopstava: "Znajte da nema nicega viseg, i jaceg, i zdravijeg, i korisnijeg za buduci zivot nego kakva lepa uspomena, a narocito koja je ponesena jos iz detinjstva, iz roditeljske kuce. Vama se mnogo govori o vasem vaspitanju, a jedna tako divna, sveta uspomena, ocuvana iz detinjstva, mozda je bas samo vaspitanje."26 Aljosinom teolosko-pedagoskom humanizmu Dostojevski pridaje poseban znacaj. Ocigledno, iza besede mladog teologa stoji stav samog pisca. Dostojevski dva posebna poglavlja posvecuje Kolji Krastokinu. Spustajuci akcenat na porodicno vaspitanje ovoga decaka, rano ostalog bez oca i prepustenog majcinom vaspitanju, osvetljava roditeljstvo koje preterano bdi nad decakovim ucenjem, zbog cega mu se drugovi podsmevaju, ali osetljiv i ponosan, Kolja upornoscu odbrani ugled. "Sto je glavno - kaze pisac - bio je veoma samoljubiv. Cak je i svoju mamu umeo da dovede u potcinjen polozaj, postupajuci s njom gotovo despotski."27 Koljina samovolja, tvrdoglavost i nastranost je za roditelje i njegove drugare zabrinjavajuca. Opkladivsi se sa decurlijom da ce u toku noci kad naidje voz, leci izmedju sina, izazove njihov podsmeh, ali kad im i delom pokaze svoju doslednost, dovede ih do izludjivanja. Voz protutnji iznad njega, on ustaje kao da se nista nije dogodilo i ucvrsti ugled medju njima. Odlucan i samoljubiv, Kolja u decjoj bratiji neprekidno pokazuje samostalnost i originalnost. Dva njegova nestasluka su u vezi sa zivotinjama. Iz pakosti prema Iljusi koji ima lepu kuju, on joj priredi zlobu. Baci da proguta parce hleba sa ciodom, a na vasaru prosutim ovsem ispod kola primami gusku koju, ispruzene sije, na njegov mig pokret kola ostavi bez glave. Dostojevski nije odslikao samo decju agresivnost i sklonost grubim igrama. U vezi sa decom on je ukazao i na slucajeve brutalnosti i bezosecajnosti odraslih. O izvesnom obliku sadisticke naslade govori Ivan u razgovoru sa Aljosom u prici o intelektualcu koji sedmogodisnju cercicu, sladostrasno vaspitava brezovim prutom. Upravo sa tom vrstom sadistickog izivljavanja Ivan rezonuje da se u svakom coveku krije zver srdzbe i sladostrasnog raspaljivanja od vriske i mucenja. Najdrasticniji primer okrutnosti je epizoda o decaku koji je kamenicom pogodio u nogu generalovog kera, a ovaj izrsi presudu: Dete zatvori, a sutradan, sa svitom pratnje na konju i lovackim psima, povede malisana i, u prisustvu svetine i decakove majke, zapovedi da ga svuku, pa da trci pred coporom napujdanih pasa koji ga sustignu i - rastrgnu. Uz sve oblike surovosti zivota koji se svaljuje na neduzna decja stvorenja, ovaj oblik okrutnosti pokazuje koliki su ljudska bezosecajnost i sujeta i samozivost. Otkrivajuci drustvene korene zla, Dostojevski se dozivljava kao angazovani humanist koji u nesreci i stradanju dece vidi najbeskrupulozniji oblik ljudske sramote i bezosecajnosti. Isprovociravsi Aljosu kakvu bi presudu izrekao generalu, ovaj bez dvoumljenja odgovori da se strelja, Ivan klikne, ali nadje da i u Aljosinom "srdascu" obitava zao duh Karamazovih. Sve je to besmisleno, ali su besmislice zbog kojih je zemlja natopljena suzama, pretpostavka vise harmonije. Ivan se te harmonije odrice u ime ljudske sapatnje i ljubavi: "Dok jos ima vremena, zurim da se ogradim, i stoga se te najvise harmonije odricem. Ona ne vredi jedne decje suzice ni samo onog jednog izmucenog deteta, sto je tuklo sebe sacicom u grudi i molilo se "bogi" u svojoj smrdljivoj jazbini neiskupljenim suzicama svojim! Ne vredi jer su suzice njegove ostale neiskupljene. One moraju biti iskupljene, inace ne moze biti harmonije."28 Sama detinjstva Fjodorovih sinova, izlozenih mnogim neprijatnostima, razlog su kasnijim nezadovoljstvima i znacima edipovog kompleksa. Razvijajuci se bez roditeljske ljubavi, svi su oni poneli traume dece kojima je nesto zakinuto. Dat drugome na vaspitanje posle majcine smrti, Dimitrije nije doziveo roditeljsku neznost, ljubav i zastitu, a vanbracni Smerdjakov, nepriznat i postavljen u polozaj sluzinceta, iz detinjstva je poneo ranu nepriznatog clana porodice. Koristeci kasnije Ivanovu filozofiju ("Ako boga nema - sve je dozvoljeno"29), on pretekne Dimitrija u nameri da ubije oca. Ovaj paralelizam, ponesen iz ranjenih detinjstava i pravih suocavanja sa surovostima zivota i sveta, rezultira u istovetnu zelju - obracun sa ocem. Na uskracenje radosti detinjstva i nedostatak roditeljske brige, nege i ljubavi, podseca i Mitjin branilac, isticuci da je njegov sticenik citave dvadeset tri godine ostao blagodaran coveku koji ga je pomilovao i koji mu je dao funtu lesnika. Podsecajuci da je njegov klijent kod oca trcao bos "medju slugama bez cipelica", upucujuci protest roditeljima i vaspitacima, on se pita: "Je li ga ko ucio dobru, je li prosvecen u naukama, je li ga ko makar i najmanje voleo u detinjstvu? Moj klijent je rastao pod pokroviteljstvom bozjim, to jest kao divlja zver." Decje osecanje nevinosti, pravde i ugrozenosti vodi odljudjivanju i upucuje na sapatnju i ljubav koja se granici sa svetloscu i principom andjeoske iskrenosti. Ispoljena upravo kroz decju osecajnost ta se strana ljudske prirode najneposrednije odslikava kroz kazivanje kneza Miskina u epizodi o Katarini Ivanovnoj i njenoj deci u Idiotu i u poglavlju o Iljusi u Braci Karamazovima u epizodi u kojoj presudnu ulogu odigra Aljosina ortodoksna strpljivost i napor da se dete shvati i da mu se pomogne. Spustajuci sondu humanosti do dna socijalnih nesreca i psiholoskih virova ljudske patnje, Dostojevski je u deci otkrio najsvetlije strane i najdirljivije tonove zivotnih nesreca. U odnosu prema tudjoj deci knez Miskin i Aljosa otkrivaju svoju plemenitost pa i Raskoljnikov, nesto izdalje, saosecanjem prema nesrecnoj porodici Marmeladovih, cija su deca dovedena u polozaj da sa bolesnom majkom na ulici glume, igraju i pevaju. U sva tri slucaja je na delu Dostojevskova poetika eticke angazovanosti, njegov licni stav prema patnji i deci zatecenoj u njenim raljama. U Idiotu dolazi do promena decjeg odnosa prema Miskinu i prokazenoj i nesrecnoj devojci Mari. Pokazujuci kako se, nenametljivim otvaranjem i istinom koja se od njih ne skriva, zadobijaju decje poverenje i ljubav, Dostojevski kroz Miskinovu infantilnost otvara put verovanju da deca mogu ne samo priustiti trenutke radosti, zadovoljstva i srece, vec da okorele duse odraslih mogu omeksati oplemenjeni decjom saosecajnoscu. "Detetu se moze sve kazati, sve; mene je uvek porazavala misao kako odrasli uopste slabo poznaju decu, ocevi i matere cak ni svoju rodjenu decu. Od deteta ne treba nista kriti pod izgovorom da su mala i da je za njih rano da to znaju. Kakva zalosna i nesrecna misao!" Toj svojoj filozofiji i deci Miskin dodaje i misao: "Veliki ne znaju da dete i u najtezoj prilici moze dati neobicno vazan savet." "Deca lece dusu covekovu".30 Na primeru odnosa sredine prema prokazenoj Mari Miskin pokazuje kako deca, kada im se pridje iskreno i ukaze na razloge necije nesrece, kako menjaju odnos prema nekom ciju sudbinu nisu razumevala. Podsmevanje Miskinu i njegovoj zatecenosti sa nesrecnicom, poljubac kojim je ispoljio saosecanje u stradanju, deca najpre proprate podsmehom, zvizdukom, a kad htedne da im objasni zasto je to ucinio, ona ga zaspu kamenjem. Od zadirkivanja, podsmeha i gadjanja blatom - uprkos sredini i njenim nazorima - njihova osecajnost se okrece u pravcu licnog osvescenja, preporoda i prosvetljenja duse nevoljnice kojoj je njihova podrska bila najdragocenija. Dostojevski prolazi od decjeg oponasanja odraslih. Praveci zaokret ka osecajnosti i razumevanju, pristupanjem deci sa poverenjem kroz pricu o nesrecnoj i bolesnoj devojci, malisani ispolje solidarisanje, na pocetku ispoljeno sazaljenjem, pa ljubavlju i ukazivanjem pomoci. Zadobijanjem dece Miskin protiv sebe izazove ucitelja, pastora i decje roditelje, ali to decu ne spreci da u saosecanju prema devojci Mari. Okrivljenje Miskina da "kvari decu" asocira na Sokratov slucaj i optuzbu da kvari grcku omladinu. Njihovo reagovanje dobija oblik cudovicnog reagovanja: "Zatim si saznase da deca vole Mari i strasno se poplasise; no Mari je vec bila srecna. Deci zabranise cak i da se vidjaju s njom, ali ona krisom trcahu k njoj u stado, prilicno daleko, skoro pola vrste od sela; nosila su joj kolace, a neka su joj trcala prosto zato da je zagrle, poljube i reknu: Je vous aime, Marie! pa da posle bezobzirce bezi kuci."31 Decje prihvatanje i razumevanje njihove ljubavi prerasta u ljubav prema njima, pa bedno odevenoj devojci deca "odmah nabave kompletnu odecu, obucu i rublje". I, dok se ranije na njihov odnos prema njoj gledalo sa cudjenjem i podsmehom, u tom trenutku pocinju da cuvaju njihove tajne, a kad se Mari razboli, deca je, sa zadovoljstvom i uzivanjem dva dna jedno za drugim posecuju ukazujuci joj usluge. Decja ljubav postepeno aktivira saucesce odraslih, a dirljivo velicanstveni decji oblik zalosti u trenutku kad Mari umre ogleda se u njihovom ponasanju: "Sad vec decu niko ne mogade zadrzati: ona joj sanduk istesase i metnuse joj venac na glavu. (...) Ali kad dodje da se ponese sanduk, deca navalise sva najedared da ona nose."32 Ova scena je slicna sceni decje angazovanosti i pracenja u Iljusinom slucaju u Braci Karamazovima. Pracena, najpre, kroz promenu odnosa prema patnici, a potom kroz sve izrazenije narastanje ljubavi i razumevanja siroticine nesrece, geneza decje dusevnosti otkriva koliko je dostojevski u decjim dusama, kroz promene odnosa, otkrio decju dusevnost na delu. Cinom, a ne ubedjivanjem i apodiktikom i deca se privode cinu. Dostojevski udara po skoli i crkvi kao institucijama koje bi po svojoj prirodi i svrsi valjalo da imaju najhumaniji odnos prema deci, jer zataje u razumevanju njihovog ponasanja u trenutku kad se u Evropi desava ono o cemu pripoveda Miskin. Shvatiti i prihvatiti coveka, razumeti ga i pomoci mu u nevolji - pretpostavka je dobitka njegove naklonosti i mogucnosti da mu se pomogne. Konacan ishod nije bitan (i devojka Mari i Katarina umiru), vec pristupi prozracenje jevadjeoskom verom u ljudsku ljubav, dobrotu i - pokajanje. Time se, makar na trenutak, postize da bolesni i nesrecni na onaj svet odlaze sa osecanjem da nisu potpuno napusteni, zaboravljeni i neshvaceni. Tom osecanju u Dostojvskovom delu deca daju uzoran prilog. Dostojevskom nije promakao ni decji smeh, ali je, s obzirom na njegovu integralnu sliku sveta, ova strana njegovog vidjenja uzgredna i - marginalna. Promisljajuci kroz govor svoga junaka u Mladicu, on poetiku smeha vezuje za decji smeh kao refleks radosti, zadovoljstva i emotivnog reagovanja na spoljne izazove zivota koji se manifestuju u smesnom vidu. Kao "najsigurnija proba duse"33 smeh odredjuje karakteroloske crte individue; iskustvo u smehu nista ne znaci. Kao emotivna kategorija on je, izuzev u glumi, nezavisan od nase volje. Svestan te okolnosti Dostojevski kaze: "Pogledajte dete: jedino deca umeju da se smeju do savrsenstva i zbog toga i jesu privlacna. Za mene je odvratno dete koje place, a dete koje se smeje i koje je veselo rajska je svetlost, otkrivanje buducnosti, u kojoj ce najzad postati isto tako cist i prostodusan kao sto je dete."34 Privlacnost na kojoj Dostojevski insistira proistice iz prirode prostodusnosti, bezazlenosti i ljupkosti duse koja se raduje. Za razliku od takvog bezazlenog, naivnog i cistog smeha, smeh jednog coveka moze biti i zarazan i ruzan jer je priroda toga coveka "ruzna i prosta".35 * * Dostojevski je i iz perspektive secanja na svoje detinjstvo, i kao otac odslikao poneko opazanje o deci. Ta opazanja se uklapaju u mozaik njegovog odnosa prema obnovi sveta kroz porod i promisljanje o brigama koje prate tu obnovu. Osim toga i ponasanja odraslih on uporedjuje s decjim. Jedno od takvih poredjenja glasi: "Ta ja sam raspusteno, samovoljno dete, sa svom sebicnoscu detet - samo bez detinje nevinosti"36, kaze jedan lik u Zlim dusima. Nota autobiografskih iskusenja cesta u tim delima, u Mladicu sluti se u idealima koje je "u svojoj masti stvorila ponosna mlada dusa, sumorna, usamljena, ozledjena i uvredjena jos u detinjstvu".37 Kao trpioci uvreda i ponizenja, deca su u Dostojevskovom delu veliki mucenici i patnici. U Mladicu se otkriva detalj koji baca svetlost na autorovo detinjstvo provedeno u okrutnim porodicnim uslovima: "Ima dece koja od detinjstva razmisljaju o svojoj porodici, od detinjstva uvredjenih neprilicnoscu svojih oceva, oceva i svoje sredine, i sto je glavno - koja vec od detinjstva pocinju da shvataju nepristojnost i slucajnost osnova celog njihovog zivota, nepostojanja cvrstih formi i porodicnih predanja."38 Na Iljusinom i na slucajevima druge dece koja zapadaju u delikatne zivotne situacije, Dostojevski je pronikao u virove i lavirinte decje duse, kao niko pre ni posle njega. U tom smislu u svetskoj knjizevnosti nema dela koje je dobilo na integralnosti slike porodicnog zivota kao Braca Karamazovi, roman kroz koji se, kao kauzalna nit, provlaci piscev odnos prema deci, kroz postupak njegovog vezivnog junaka, Aljose Karamazova. Kada se ima u vidu ova dimenzija piscevog dela postaje jasnija i Dostojevskova hriscanska filozofija koja trasira put humanitetu na podlozi pravednosti i ljudske patnje. Ako na svetu nema nicega sto bi se smelo uporediti sa prolivenom decjom suzom, ta suza se dozivljava kao simbolican vid najcistije odbrane svekolikog pacenickog covecanstva na koje nasrcu sile zla. Uvreda i ponizenje, kao dva moralna represivna akta, srucuju se na decju dusu kao nepogoda koja razara i pustosi svet lepote, dobrote i razumevanja. Buduci da niko nije lisen izvesnog stepena nerazumevanja slozenosti zivotnih odnosa, sila i nesreca koje ih prate, bitka za odbranu od ugrozenosti, prenosenjem izvesnih emocija i posledica sa drustvenih na porodicne, a sa ovih na pojedinacne sudbine, odvija se ulancano medjuzavisnoscu svega sa svim. Poniruci do dna ljudske patnje Dostojevski je u decjim dusama video ogledalo ljudske prirode, opomenu nad nanesenim uvredama i bolovima najnevinijem delu covecanstva. On je, na konkretnom ljudskom materijalu, pokazao kako se dete uspravlja i kako njegov ponos postaje simbol opiranja zlu koje ne bira zrtve. 1 ) Zli dusi I, Rad, Beograd, 1970. str. 159-160 2 ) Isto, str. 160 3 ) Braca Karamazovi II, Rad, Beograd, 1970. str. 249-250 4 ) Isto 5 ) Ponizeni i uvredjeni, Bedni ljudi, Rad, Beograd, 1970. str. 519 6 ) Isto 7 ) Isto, str. 520 8 ) Isto 9 ) Isto, str. 432 10 ) Zlocin i kazna, Rad, Beograd, 1970. str. 463 11 ) Isto, str. 465 12 ) Grosman: E. M. Dostojevski, SKZ, Beograd, str. 248 13 ) Isto 14 ) Bedni ljudi, str. 473 15 ) Ponizeni i uvredjeni, Bedni ljudi, Rad, Beograd, 1970. str. 68 16 ) Njetocka Njezvanova, Rad, Beograd, 1970, str. 48 17 ) Isto, str. 53-54 18 ) Isto, str. 39 19 ) Isto, str. 109 20 ) Isto, str. 78 21 ) Isto, str. 77 22 ) dr Miroslav Babovic: Dostojevski, predgovor Braci Karamazovima, str.XLV 23 ) Braca Karamazovi II, str. 299 24 ) Isto, str. 562 25 ) Isto, str. 565 26 ) Isto, str. 567 27 ) Isto, str. 242 28 ) Isto, I, str. 312 29 ) Isto, II, str. 389 30 ) Idiot I, Rad, 1970, str. 86 31 ) Isto, str. 92 32 ) Isto, str. 94 33 ) Mladic, Rad, Beograd, 1970, str. 408 34 ) Isto, 35 ) Isto, 36 ) Zli dusi I, Rad, Beograd, 1970, str. 133 37 ) Grosman, E. M. Dostojevski, SKZ, Beograd, str. 33 38 ) Isto, str. 38 |
design by: INternetClub
