br. 1-2/2001


OGLEDALO KRITIKE


MUDRE DETINJARIJE
ZA MLAĐE I STARIJE



(Mirjana Bulatović: Popravni dom za roditelje, Rad, Beograd, 2001)


U pravu su kritičari koji tvrde da je grehota poeziju, i književnost uopšte, deliti na onu za klince i onu za matorce. Evo zbirke koja bi se mogla nazvati: Mudre detinjarije za mlađe i starije. njen autor Mirjana Bulatović izbrisala je granicu između sebe i svog sinčića, prepuštajući mu, povremeno, bar u knjizi, glavnu ulogu. I, gle čuda, mališan se izvanredno snalazi u komandujućim situacijama. Reklo bi se da decu više ne donose rode nego se rađaju putem interneta. Umesto na klonju, misle na kloniranje. Znaju bezbroj stvari o kojima njihovi roditelji, u tom uzrastu, nisu imali pojma. Stoga je Bulatovićeva hiljadu posto u pravu kada u naslovu šalje roditelje, ni manje ni više nego – u popravni dom. Moraju se „doškolovati”, ako hoće da se druže sa malenima.

Doduše, postoji i drugi način da polože ispit životne zrelosti: neka oslušnu šta njihov porod želi, misli i predlaže. I neka sve to lepo upesme, kako je Mirjana postupila.

Ovu jubilarnu, 25. publikaciju Biblioteke „Alisa” preporučio je, svojeglavo i svojeručno, akademik Matija Bećković, što joj garantuje prohodnost, ali bi ona prohodala i bez toga, jer je, kao i njeni junaci, vedra, umna i neodoljiva. Navešćemo, ipak, Bećkovićevo zapažanje:

„Ako je svaki pesnik pomalo detinjast, a što je veći to je i detinjastiji, onda je i svaka pesma pomalo pesma za decu, a što je više za decu tim više je pesma.“

Može se ova knjiga čitati i kao svojevrsna kritika zastarelih vaspitnih metoda, i kao stroga zabrana šikane najmlađih, i kao uputstvo za druženje sa najboljim delom čovečanstva, i kao reakcija na TV besmislice, i kao zalaganje za bračne, odnosno porodične i društvene (fil)harmonije. Shvatićemo, ukoliko smo tome dorasli, da je svet mali a deca velika i da gotovo nema tabu tema u literaturi za buduće ljude. Eto, u tom pravcu, sa puno inspiracije i argumenata, zapućuje nas jedna mama, inače osvedočena poetesa, kojoj moramo verovati na reč. Zato što su njene reči dobronamerne i verodostojne. No, i njoj se može nekad prigovoriti. Sin Matija (kakva koincidencija: recenzent i potomak imenjaci) tokom ručka je zavapio:

Ne stavljaj, majko mila,
tu morsku so u jelo,
u njoj je noge pralo
celo primorsko selo!

Pa, hajde, budi roditelj, bez popravnog doma, ako je to mogućno! Jedino uz naslov Popravni dom za roditelje, nikako drugačije.

Radomir MIĆUNOVIĆ


DETINJSTVO 1-2/2001

design by: INternetClub