br. 1-2/2001


STVARAOCI I POJAVE


Milutin Ž. PAVLOV:
ORAHOVA LJUSKA KAO SIGURNA LAĐA
FLOTE ADMIRALA POPA D. ĐURĐEVA


Ko bi mogao biti Dušan Đurđev alijas Pop? Lična karta njegovih knjiga potpisno slovi na Popa D. Đurđeva, ako ne folira da je sebe proglasio za izgubljenog mornara koji se otisnuo da izuči za admirala?! Odbacio je od sebe sve papirne lađe, seo u orahovu ljusku (lak kao Biberče) i otisnuo se da upeca pusto ostrvo sa slonovskom glavom i ribljim repom. Rešio da sebi samom bude i mamac i udica i da, eto, ima upecano pusto ostrvo. Kada priča gunđa, ali dok piše – reči rastura u slike. I umesto rečite igranke ređa rebusne slikblicklik, piše bioskop. Od kišne kapi načini potop i mrk na burne talase kao krtica do u sitne detalje trpa u svoju orahovu ljusku od lađe i točak, i pedalu, i viljušku (da tanjir ne samuje), i džepni s ručnim satom za štopanje, i kartašku damu, i čiviluk bez krave koja će iz orahove lađe blenuti u kormanske rogove sica od bicikla s nebeskim proviđenjem:

Čuvaran je kao bik koji sedi, a vidi. Deci golica maštu, smeju se i oni koji nisu škakljivi, jer on ima osetljivo uvo koje čuje šta u kutijicama, kutijetinama, trbama i džepovima zvecka.

– Niti laješ, niti mjaučeš – kažem ja njemu dok on nekakvim crnim sokovima visoke vitaminoze kamuflira tečnu rubinolu vinjaka.

– O kucama i macama je već sve rečeno. Deca traže mnogo više – vrti čašu ukrug, igra se tečnim točkovima trkačkog bicikla, žmirne i odbrusi Pop D. Đurđev meni dok mu se u očnim štopericama ubrzano okreću poštanski štambilji spremni da u proviđenju izigravaju nacifrane luftbalone. – U privatnom životu ja sam Dušan, nisam ni kopija, ni plagijat Dušana Silnog, ali sam zato u literaturi Pop... Danas se brže raste, očas deci knjige okraćaju, kao pantalone.

I o čemu dalje s njim da krekećem? Vidim jasno da je Đurđev čapljar odavno izleteo iz močvare i pretvorio se u admiralskog galeba okeanske pučine u čijoj slanoj vodi se možeš ucelo ogledati, razume se, po dubini i širini, profil, anfas, total. S te strane uzbudljivo mu je sličan Raša Popov s admiralitetom ne samo usmene naučne fantastike podmornice Mokrinus koja odgoneta iz koje je kopnene baze. On je Panonac, Panonac udiše čist prah u talogu opran i začinjen lucidno slanim i gorkim promatranjem sveta okom Vodenog proviđenja Panonskog mora, svaka udahnuta čestica prašine je Dinosaurus koji ćuti, vidi, trpi, ali ume da se kaže u rečitom slovu kad mu iz oka ljuto kane kao uveličano usijana kugla ka sapima jezičke bedevije za koju pouzdano ne znaš da li je krilata riba ili vodeni svirac za konje u mastilu nebeskog vetra ulovljenog tabakom papirne pustare.

2.

Još uvek poetski praktikum Bludilnik rasklapam kao pesničku zvrjalicu da prizovem pameti gluve i nagluve nadobudnike. Tu nema dokonih mesta, ni strofiranih splačina. Pop D. Đurđev je u ovoj knjizi duhovito panoptičan.

Noćne boje su isprane. Đurđev ne voli sumračje. U njegovom opisaniju šareno sustiže svetlo, svetlo vrti šarenilo, šarenilo je miksovano do živahnog detalja. U prvom trenutku pomisliš da belinu bojama zamajava vetropir, ali nije tako. Iza svakog pesničkog obrtaja sledi signalni semafor. Signalno upozorenje je i ispred pesme da „Vaša svetlost svoje žrtve skonta” (Dan je kao melem).

Fokusira detalj iz prividne prostorne beskonačnosti, ne pomera draperiju nebeskog zida, ali uočava oblinu Sunca „kad pred smiraj dana / lupi o horizont / lopta usijana, / prsne kao maslačak zreli / i razlije se / po nebeskoj zdeli”, (Pred smiraj dana). Plava draperija je tu kao trik veštog farbara ili tekstilnog majstora koji se nudi veštom mađioničaru spremnom da načini zvezdani moleraj. Naravno, njegovo more je mokra krpa, a kadikad i mokra čarapa u rukavcu vesele kopnene nogavice koja se očas pantalonski vešto pretvara u most da „... voda / mesto vas hoda” prividom obalske šetnje. Iako se kloni Zmaja, moram reći da tu i tamo Pop D. Đurđev ima u stihovanom poimanju stvarno nemogućeg i Zmajeve šlifoteke s one druge važne stvaralačke strane da iskušava umeće pesme. Lenji Gaša nije prizvan za svedoka, ali Pop D. Đurđev će Gašinu lenjost prisvojno krunisati svojom lebdilicom „Lezi, lebu, / sa mnom potrbuške, / ispod meke / nebeske pupuške / da ne brinem / do sledećeg jutra / da li ćeš mi / osvanuti sutra” (Ispod meke nebeske papuške). njegovi oblaci valjaju se kao medvedi i mačke pod vrelom ringlom usijanog neba. Naoblake vonjaju oblačnim goveđim krdom dok „vraćaju se ptice iz skitanja / i prostiru po granju pelene” (Još sanjiva priroda se budi). Pesnik se ne libi ni čičkovog gloga, ni sujevernih ljudi s lakoćom preživari umiveni cik zore i popišanu travu. Nema misterije koju neće stihom onjušiti, ni papirne kese bez adrese. Ne može se od njegove jezičave naravi sakriti ni stidna vaš ispod cvetno šarenih gaća. Pop D. Đurđev je žongler koji ne folira. Za istinskog žonglera folirancija može biti fatalna, jer pravi žongler igra geg koji se ne ponavlja. Ne mućka, a zna kako „zru ptičja jaja po drveću”. Mahnit vetar vrti jajoliki cilj u oblacima, nema tu lažnog moralisanja: „priroda se ljubi naveliko, / od iskona nemoralu sklona, / prirodi se ne opire niko, / sve se u njoj vole iz nagona”, lakoća s kojom se uleće u samu vihornost stiha nudi brze reflekse: „Kad osetim ljubav žarku, / uzmem pismo, ližem marku, / pa u sebi sam na miru / izljubim te na papiru.” Jesu li te prenosne slike unosna pesnička rabota? Sve tu u ustima i na jeziku. Markirana adresa malog univerzuma. Lična, skrovita, a opet svačija. Koliko su se Zmaj i Radović unakrsno susreli u pesničkom biću ljubivoja Ršumovića Ršuma toliko se i Pop D. Đurđev našao sučelice spram Ršuma kao antipod. Otuda valjda žestoko čiknut Ršumovim strofiranjem Pop D. Đurđev parodira pesmu Vuk i ovca (Pisac o sebi u knjizi Bludilnik): „Vekovima čini mi se / da vuk kozi gleda sise // kad je vidi kako brsti / vuk se levom šapom krsti // pa u senci mladih lipa / vuk za vime kozu pipa // a kad padne letnje veče / kroz meket mu koza reče // Imaš sreću što ne postim / i obrsti Evin kostim.” Ovako se časte valjani pisci s pesmom na pesmi u pesmi, fina zavrzlama, kojoj ni Stanislav Vinaver ne bi imao šta prigovoriti. Valjda odrasli bilmezi i mudraci ne misle da deca mogu umesto kišobrana oblačiti gaće, dete već u prvoj slici zna šta mu valja s gaćama i da mu stopalo meri cipelu. Dijalog u prirodi otkriva tišinu srpske poezije za decu kada su u pitanju pesničke laže i paralaže. Čemu fama erotskog i među decom posle Frojda? „Pupoljak reče pčeli / da je želi. / – Ne – reče pčela budućem cvetu – / još si u pubertetu.” Pesnik je pesmom odradio mnoge roditeljske knjige, pa i brige. To nije pesma radi pesme. Stih je ovde i razbijač i obijač lažne fame. Ako navedeni stihovi nisu famozni, oni su pesničkom kažom otmeni, galantno jasni. Petefi [andor je davno naslutio pijano nakrivljeni Mesec nad kafanskom bačvom, ali će taj isti Mesec pesnik Pop D. Đurđev fatalno nokautirati kao otkačenu protuvu da mu „šljivu ne otrese” ispod koje su u mastiljavo nebo zinule prve ljubavne „blese”, (Oblak nad šljivikom). Da li je Pop D. Đurđev sklapao Bludilnik dok je osluškivao slike dok su mu pomerale klatno pameti u bojama s leva na desno i suprotno, očigledno, valjano je osluškivao ono u šta je gledao, ako je isprva u sve to blenuo kao tele u šarena vrata, nije se dao prevariti, uporno je krenuo da čeprka po večno kružnoj mehanici prihvativši tako i cvetne latice kao fiziku opstajanja. Navodim zglobno kretanje pesme Bludilnik, to je filmovizija stiha koja je kadra i vazduh zatalasati umilnim zvukom, a pojavnim oblikom i samo srce zagolicati, obojena znatiželjom ćuli uši: „Bludi leptir / na breskovom cvetu, / cvalu dunju / posećuju bube, / nežne stvari / rade im u letu / bludne bube / dok se / s cvećem ljube. // Od faune / tako trpi flora, / flora mora / što fauna hoće, / jer fauna / flori pravi voće.” Kakva minucioza, nije kalemar, a ponaša se znalački, govori pesmom kao verni čuvar insekata u cvetalom voćnjaku, duša mu je u bliskom srodstvu sa olistalim granama botaničke bašte, to su te bludne bube bez kojih bi život bio jalov, sablasno prazan i žučno gorak u besnoj najezdi kiselih kiša. [ta bi zidna ogledala naših kuća bez cvetnih latica u ovom tesnom životu? Pop D. Đurđev stihom ukida tamne mrlje, svetlim nitima krpi rupice mraka, otkopčava strasno zvezdanu dugmad s oporukom i tebi koji ovo čitaš u plamenom krugu Lojalne sveće: „ tvoje delo sjajno samo konac krasi / na zakrpi što će ostati u mraku.” Dakle, ne šije pesmu bez svilenog konca. Precizno žmirka da u iglu udene, konac povuče i po šavu razvuče s rebusnom lakoćom za dokolicu u dokolici bez olake žurbe. Majstor ima štofa, ali i ume makazama kako bi možda uočio i moj drugar Laslo Blašković, matoriji lisac od lično mu lukave lament pesme o Đuri mornaru (Mornarska pesma koja dugo traje), a trajaće, i trajaće, jer je dušom divotna, osmehnuta.

Viđen okom karikaturiste Pop D. Đurđev ima mrku facu, trpeći je, reklo bi se, šleper čovek, ali iznutra je čak i faličan od plemenite dobrote, možeš ga mazati kao pekmez s ‘lebom dok mu oko kroz uvo ne ožuljiš, jaoj si mi onda... Zna Đurđev Kako se čuva tajna: „Ono što čuješ / nikad ne izusti, / na jedno primi / na drugo pusti, / nije priroda / čulu sluha / badava dala / oba uha”. Svaka njegova reč je podložna radoznaloj boljci, muzika olistale frule, klizi kao jesenja suza, očas stvar ispari da se ponovo vrati kao tečnost ispevana, čista i jasna spram imbecilije inih badavadžija koji siluju dečju književnost kojekakvim kerefekama kuca i maca. Pisac puritanac, pun nadmenih predrasuda nema šta da traži pred radoznalom dečjom maštarijom. Deca su zabezeknuta nad budalaštinama odraslih infantilija koji, te infantilije do poslednjeg daha igraju s kucama i macama domine i aha-šaha. I deveta rupa na svirali je važna, za onoga koji ume. „Stani malo, / razgranata frulo, / na momenat / budi barem pusta, / treba čovek / da odmori čulo / i virtuoz kome / izrastaš iz usta.” Baš to pusto, otkačeno na zakačeno jeste ono bitno, pravo, direktno u čelenku. Teško maestru pod čijim prstima violina pati, kaže Pop D. Đurđev koji se ne libi da i Dunav proglasi za čorbastog prijatelja u ćaskanju: „Der zabrboći mi nešto na nemačkom gastarbajteru i poligloto, / ti ugužvani kicošu što uzvodno pišaš...” (Dunav pešači nizvodno). Zar to nije razbijanje konvencionalnog pesništva o sopstvenu glavu? Bandoglavi Đurđev čim upadne u pesmu napravi belaj. I u prvu jeste, valcer je već davno izigran na lepom i modrom Dunavu. „Glupom Avgustu topi se šminka” i šljapkaju boje šarenilom starih razglednica koje Pop D. Đurđev znalački retušira i kovertira tako nove pesničke poteze, vrlo osobene s košavom koja trenira „izvodeći slobodne udarce” u grubom vremenu autostradanja.

Postoji zategnut luk od Jovana Jovanovića Zmaja do ljubivoja Ršumovića Ršuma sa odapetom strelom u fijuku koja se zove Pop D. Đurđev, strela ima metu. Bludilnik je pouzdani izvod iz knjige matično rođenog pisca koji će ostati omiljen i matoroj deci s pelenama u pameti.

3.

Kada bi me izgnali iz gradske betonjerke i kaktusne limarije ove džunglaste gvožđurije i osudili da živim na magarećem ostrvu okružen ovčijom vunarijom ja bih rad vremenske zabave poneo Slik kovnicu (Album apokrifne hrestomatije)2 da se vizuelno daštam, da uslikavam očima pesmine stvari, da izmestim sliku iz stiha, da izvrnem džepove za ptice, slanike i guštere, konac i krpu za Carevo novo odelo: Da bi se književno potkazao, prikazao, privukao i podvukao, stigao i prestigao, da bi imao ruku pod ruku, točak s pumpom za bez pumpe, mora se pratiti video i audio, bioskop, praktikabl, klatno, diržabl, epidijaskop, ksilofon, kalediofon, kaleidoskop, štafelaj, stetoskop, dvogled, teleskop, kompjuter, kamera koja pomera, roljače i valjci i to... Iako će Pop D. Đurđev mahnuti rukom i otvoreno predočiti Rezime:

Slik kovnica je u celini uzev rebusni pamflet. Gust, odmereno distanciran, vešto složen. Slikovno strog, ciljno precizan, pragmatično lucidan, kako već rekoh gust do sažete netrenke koja se iznova otvara i duhovno rastvara, razlaže, ali se ne odlaže. Porodično inventivan, bedeker za sfere i hemisfere gde se nemoguće pretvara u moguće. Nema točku pesme ideala bez cipela Zmajevih pedala: Zmaj će kao letač vazda imati valjane obletače sa magično lepim mačjim očima, tako da se i u tmini zna ko je kome miš, a ko koga vreba.

Kalamburski slikaju se paletarci na dizel ćilimu gde zbrku čine kometle, fijuče oblačnom kaldrmom snova nelojalna konjkurencija, „sve sam vranac do dorata... // džaba hrabrost zalud snage / cenjene i drage rage // vratite se vašoj travi / dok vam krila ne niknu u glavi”, samo smeli maštar znanju daje krila, a slobodni Pegaz ne može se ni vatrom uzjahati, smelost ima krila, hrabrost je bekstvo iz straha kao što se i snaga stampedom krda hrani:

CD rom o konju svom iskočio je iz same pesme koja u narodu kruži kao kobac nad usplahirenim pilićima, a pevuši se u vinskom štimungu pred svako krštenje, razume se, iza svadbenog venčanja. Nostalgično, ali zvuči kao herc karta na kabaretskom podijumu s tri šešira u dva štapa. Nema klinca u Zrenjaninu koji neće bez ushita prihvatiti ovo pesničko upregnuće:

Sa slike slika do pesminog lika. Kakva upesma stvari, i da li samo stvari?! I stvari su pevanija, pevljiva roba, a i garderoba za nevine i usamljene. I prazna ćeretala mogu se slikom do usklika snabdeti radoznalom dosetkom. Patent knjiga, a ti vidi šta ćeš i kuda ćeš. Ovo nisu krpljena sočinjenija već uredno složena polarna organerija sa mehanizmom pedantno uveličanih sitnica našeg mikro života. Umakažene rime mogu se igrati pitalicama uz provokaciju na animaciju, a i gatalicama s preporukom zdravog receptiranja:

Stripstihon podrazumeva doskočni muzikalno jasan slog. Reč fino miksovana slikom pomera liniju lucidnom vibracijom. S te žice se pada u ambis čim omakne delić koncentracije. Slika slikom mora imati esencijalni dosluh na eks. Đorđe Sudarski Red je pouzdani kapetan biciklističkih vetrenjača u Novom Sadu. Na momente mi se čini dok listam ciklusnu albumsku Famu o biciklistima parodiranog Basare u džepnom (i)zdanju Popa D. Đurđeva da mi ispod nosa landaravo i ždronca i tandrče istovremeno pedala niklovanog lancobrana i biciklističkog kapetana Reda sa ponudom ganc novih knjiga. Uzgredna digresija me uvlači i u ličnu biciklističku efemeriju:

Letnje podne. Oblaci u fajrontu. Sunčana kugla žari nebom. Ja na biciklu, lagano. Vozikam se lakim kačketom na glavurdi. U susret mi levo spram kormana ćućore dve vremešne gospođe ulickane kao da su sišle sa frizerske fotografije u boji, i taman – da me mimoiđu, ja ih priupitam:
– Moliću fino, da l’ mi se okreću točkovi bicikla.
Gospođe zgranuto zatečene falsetno uglas:
– Gleee, budaleee...
I tako, njima se zbilo nešto što će prepričavati usputno, a meni se, eto, dogodila šaljiva razonoda u prolazu, besplatno.
A možda je to bio i put kojim se ređe išlo:
Rebusna upesma bicikla je toliko asocijativna da od nje može nastati dovitljiva strip knjižurina.

Popu D. Đurđevu je u uhu pukla guma da rebusom Basarinu famu preseli u mit sa valjanim točkom ručnog sata, a što da ne i džepnog.

I među stvarima kao i među ljudima postoje protuve koje su vazda u dosluhu kretanja da se razaznaju brzine dovitljive pameti. Biciklisti su antologija za sebe i ne trebaju im fame počasnih krugova. Evo jedne vruće šnicle servirane escajg pesmom za odrasle koji su maštovito puni dečjeg nestašluka, a i za decu koja oponašaju matore bilmeze: Sve to vidi šao u koži Popa D. Đurđeva da duplira simbioznu igru grafema sa rečima za čitaoce bliske i drage u bukvarskoj knjizi maštovite životne azbuke. Nalazim za shodno da ukažem na fokusiranje književnog dela Popa D. Đurđeva perom Tihomira Petrovića:

„... Verbalnim igrama, perceptivnim detaljima, duhovitom indukcijom i dedukcijom, apsolutnom slobodom i rečima u njihovom višestrukom značenju; i posebno, drskom montažom reči i ikoničnih simbola iz sfere masmedija i slike; prosedeom koji nameće svoje vajanje, i koji ima svoje stroge zakone, svoju geometriju i dizajn; sadržinom čas skrivenom, čas transparentnom kao reklamna poruka, vatrometom asocijacija – Đurđev rasplamsava maštu i dovodi do eskalacije smeha. Autorova sintaksa, ‘onestvarivanje stvarnosti’, iznuđivanje novog smisla reči i polivalentno kodiranje teksta, traže aktivniju sabesedničku ulogu primaoca, njegovo domišljatije čitanje. Najozbiljnije shvativši da deca pokazuju odvratnost prema čitanju knjiga koje su specijalno napisane za njih, Đurđev u dobri čas razvija poetiku novog izraza i oglašava početak novih eksperimenata u umetnosti za mlade.

Mestimična pesnikova istrčavanja i klizanja, nefunkcionalne poruke i sintagme preuzete iz kolokvijalne (službene) konverzacije, ne asociraju na paraliterarne slike, štaviše, ostavljaju utisak smišljenog trika.”

Moram primetiti da je u rebusnim montažama zanemarljivo malo ili gotovo neznatno „ikoničnih simbola iz sfere masmedija i slike”, osim u slučajevima kada pisac ismeva kleptomaniju potrošačkog sindroma, tu je, po mom sudu, Petrovićev akcenat suvišan. Petrović ukazuje na „nefunkcionalne poruke i sintagme preuzete iz kolokvijalne (službene) konverzacije, ne asociraju na paraliterarne slike”, tu bi se delimično i mogao složiti sa Petrovićem da nije Pop D. Đurđev baš u tom domenu pokazao majstorsko umeće da trikom, kako veli i sam Petrović, kolokvijalno upesmi.

4.

Život jeste veselo obrtanje, „a jeste i ćorak kada je gorak”. Nije samo Don Kihot opsednut vetrenjačom, ima nas tu i tamo, hvala Bogu i njegovoj milosti. Pa nije samo Sizif gurao uzaludno obli kamen uz planinsku kosinu, i paradoksalne ludosti osvetljavaju moć i nemoć ljudskog uma.

Na momente mi se čini da je Pop D. Đurđev alhemičar kadar da i glinu pretvori u zlatnu ciglu. njegova pesnička radilica ne škripi, što reče Tihomir Petrović ima drskosti da se uzvine i tresne ono što hoće o kamenu reč koja večito varniči u pokretu. Nema fajronta u njegovom književnom dućanu ni kada spava. Ne okoliši ni kada olako i šeretski mudrijaši. Takav je i u I love av av you (priručnoj knjizi za lajanje na zvezde).

Zezator u Telefonskom himeniku, puče mu ženski pubertetski prsluk na razvlačenje ako treba i u samom Felinijevom filmskom kadru gde u boji kapituliraju italijanske farmerice neke Dojne iz Uzdina. Uvija on pesme uz slatko zviždukanje kao podmlađena baba štrudle s makom iliti kao mudri starac koji brkovima plaši vrane. Zna Pop D. Đurđev s koje će gole strane udenuti pesmu: „Na oba pola / Zemlja je gola / zemaljska kuglo / pokri svoje ruglo / ja tragam za lepšim polom / s ljubavnom busolom.” Moliću lepo, šta reći na ove stihove? Dobra pesma, nema šta, okreni, obrni, zavrni, možeš je deklamovati od kraja ka početku: „S ljubavnom busolom / ja tragam za lepšim polom, pokri svoje ruglo / zemaljska kuglo / Zemlja je gola / na oba pola.” Ma gde da je baciš, stoji. I da hoćeš ne možeš je razbucati, vredi i njeno višeznačje. Možeš je citirati kao zdravicu uz neki svečani obed, ali nije oskudna ni za filozofsku besedu pred politički uvrnutim mesečarima. njegova pesma je „... kao psovka nežna / oslonjena na fasadu...” Igra na čistu slučajnost kao pustolov koji nosi život na duši zablenut u nebesku kočiju koja brutalno tutnji ka Rtu dobre Nade sa psovkom koja se otima kao zrenje:

Zrela psovko pomodrela šljivo
sa peteljke usni se otkini
dosta sam te u sebi prikrivo
dalje sama o sebi se brini

jezik bludnik iz usta pobeže
sazdani smo od tuđe sramote
ko nam tako nisko pupak veže
kvaran li si do kosti živote
u trbuhu pohotna žilišta
reč podložna bezobraznoj boljci
traži psovko nova ishodišta
uzreli su ljubavni pupoljci

Pop D. Đurđev „u malo vode na dlanu” gospodari papirnom flotom i ljubavlju spasava nasukanu lađu, spreda ili otpozadi, ali baca sidra i u mislima oponaša njutna: „s godinama sazri zabranjeno voće / nekad jedra nedra sad su sklona padu / jabuka mudrosti da mi pasti hoće / dok pod tobom ležim u debelom hladu // misao mi van pameti ode / zemlja teži novoj bestidnosti / dok sam gled’o jabuke i rode / smišljao sam zakon gravidnosti.” [to bi se reklo s one vesele strane: jezik ćereta, srce lupeta. I zabranjeno voće zri kao što i džukela ima pedigre. „Zatvori usta i otvori oči” potpisuje razglednicu u boji Pop D. Đurđev s nadom da ga nadanja ne iznevere suzom ponornicom.

5.

Iz jasne namere u vremenima kada su nam gorko bubrezi na brezi, kada žučna kesa izlazi na usta da ojeziči i kozu i jarca livadom zelenom u punom konjskom galopu, predočavam Book njar Popa D. Đurđeva kalambur „udžbenik za militantno vaspitanje” kako je knjigu i autor svojeručno krstio s naznakom da su ispisane ujdurme dobrovoljni prilozi za biografiju. Kao davni osnovac najradije sam listao retke satirične knjige. Džonatan Svift se raskupusao u mojim noćnim bdenjima nad otvorenom knjigom. Smehom sam bio vezan uz Servantesa, a voleo sam i naivne burgijade ]opićevog Nikoletine, a tek [vejka... Namerno receptiram satirikonije Popa D. Đurđeva dečacima sa okraćalim nogavicama i tek ušminkanim devojčurcima. „Nema bez starca, / državnog udarca”, veli satiričar zablenut u beskrajno ustrojstvo vlasti senilne gotovo na svim nivoima, toliko senilne da nas je senilnim manirizmom sterala do uz ćoravi zid, al’ da nesrećne senke nije opalio ćorak nego nešto žešće i gadnije: „Mi u dva rata / onako iz inata / uzesmo Nemcima četir boda / i tako je došla sloboda // a posle smo u play oof–u / doživeli katastrofu.” Tek toliko da se pitamo gde su nam se to otkačili ujaci, tetke i strine u familijarnoj državnoj rasturanciji. Ne podvodi li nas Prodavačica ljubičica ili Levo, desno nigde moga Stana: „Kućica u cveću / izeš taku sreću // ljubičice i bele i plave / došle su ti glave // još se sećam tvoga lika / sa palube Titanika / ipak si u zadnji čas / izgubila dobar glas.” Živeli smo lik i delo „Podignimo uvis čelo... / Al’ je lep ovaj svet...”, izgubili rođene face pa ih tražimo po kontejnerskim udžbenicima istorije nebrojeno puta kao da su očevi zaboravno zapevali za društvo u ženskom ćošku „Ustajte prezreni na svetu...” Svaka čast – rekao bi Pop D. Đurđev – ma nije za gusku seno.

Gotovo da nema histeričnog vojnog fajronta u Evropi, a da nam se s oružanim escajgom nije obio o glavu: „Oprosti nam rodna grudo / što smo ludo / trčali pred Rudo.” Ej, kućo naša, kada ćeš u svatove bez krvavog barjaka na krovu? Sad, kako nam drago – jeste, busali se jesmo bogato i ludo u rudno blago i bratstvo uz gostinske bahanalije podmuklih bratoubica, otuda valjda ono „sačuvaj Bože, spasavaj se ko može”. Tek kada se valjano izlista Book njar5 biva ti jasno ko je tu kome sanski Kozak tucan u mozak, da parafraziram Đurđeva i sa ovoga kamena „zemlje svrbi je”. Da bi složio dasku na dasku Pop D. Đurđev bira boju, firmu, ono što se gajilo i papagajilo deci (i da li samo deci?), pevalo, sprdalo i ribalo „...to što nije grožđe / a na vrbi je / Nema nema / neke se rodi...” Hej Sloveni, KUD „Narodna vojska” prođe... Glatko i uredno otrcava Đurđev tajnu Ožalošćene porodice s finom merom parodije sa smehom bez restrikcije kada idilično liči na fantastično iz sumanute fikcije davno suvih šljiva.

Ta njegova ciklusna Homemoracija iz Book njara-a ostaće upamćena po žestoko sažetom inventarisanju naših zanosnih budalaština, hipokrizne folkloristike, silovanih i potom odbačenih pomilovanja; „... pa sad mnogi / kao Bogi // nakrive šešir / beretku il’ šlem / Zasviraj to još jednom / ujka – Sem.” A svirka da ti otpadne uvo, da se smrzneš. To satirično štucanje kao da je nastajalo u signalu Bezdušne opasnosti kako bi govorio Anđelko Erdeljanin lupajući Kolumbovo jaje za kajganu sopstvenog aforizma.

– A šta bi rekli Vuk i Grim u vezi s tim? – pita se Pop D. Đurđev i šutne praznu riblju konzervu u nebesko more da riba propliva oblakom humanitarne (pri)pomoći iz koje se cedi kisela kiša.

Epigrafički koncizan, aluzivan do žaoke koja peče i ište moždani oblog, epidaktičan s lucidnom katarzom. I u čitanju, rekao bih, kabaretski dopadljiv, čep za flaše bezočnih genija, satiričar za one van sebe da bi došli sebi, jer kako ćemo se prepoznati na sebe ne ličimo?!

Tolika smo sirotinja koja se ni glupostima namiriti ne može, jer je krcata zabludama koje idu na ruku klepetalima budalastih vođa, a vođa i vođahnih više neg’ zemlji kvadrata. Biće da je neki suludi đavo prerano proglasio renesansu čovečanstva bez valjane analize racionalizma. Kako bi i kriknuo Pop D. Đurđev: „Sm(rt) f(l)ašizmu sloboda (na)rodu!”

6.

Reč je kao i njen izgovornik vragolasti igrač koji zahteva partnera s kojim razgovara u predstavi rečenice, reč u reč rečima, ume biti zavodljiva, mađioničarski sklona dobro smišljenim trikovima, razumno i zaumno konfuzna, podvaljiva, lažljiva, smerna i licemerna, podvodljiva, tačna i ubitačno oštra, elastična i opora. Reč ima i svoju hazardersku farbu, a i karakter, sklona je nestalnosti, promenljivosti i prilagodljivosti. Pisana ili izgovorena reč svedoči i određuje izgovornika, može biti poročna, površna, pokvarena, nestašna, površna s kontrom na kontru. Na koju će kartu zaigrati rečenica zavisi od reči koja će rečima biti ključ u rečeničnoj bravi. Ako pođemo od činjenice da je vodvilj u prvobitnom obliku važio kao satirična pesma kod Francuza – onda nije slučajno da se ta rečita vragolija ponudila kao veseli pozorišni igrokaz, dakle, živahna pokretna slika puna naglo urnebesnih obrta. Umeti ući u reč znači raščiniti, a istovremeno i opčiniti već izgovorenu ili napisanu rečeničnu tajnu (svejednako bila to poezija ili proza u opštem smislu). Više no iko tu lingvalnu vragoliju umeo je razaznati Stanislav Vinaver, baš upravo s te strane, iz same utrobe reči, parodirajući stih i prozu, otkrivao je manu i vrlinu napisanog, pa i samo emotivno stanje pisca u trenutku nadahnuća nad brzopisnim stranicama istrgnute uspomene iz uzvitlano brišuće oluje. Biće velikih nedoumica oko poetike Popa D. Đurđeva koji se u samom pisanom startu suprotstavio svim mogućnim izumima. Do juče tabu teme koje bi tu i tamo prokljuvili pisci za decu i uslovno rečeno o deci Pop D. Đurđev obija smelo o sopstvenu glavu. Ušavši u reč odano se predao rečima da ga vitlaju po rečenicama, da se preigravaju sa njim u pisanju, a potom da se igraju i sa osvedočeno opasnim čitolovcima. On polazi od samog progovora reči već u popišanoj peleni, a ne preterujem ako ću i reći da lirikom uhodi i prvi plačni krik do suze. U sažetom kritičkom prikazu poetike Popa D. Đurđeva primećuje slično i Slavoljub Obradović kada kaže:

„On nas, u stvari, izaziva i budi iz dremežne ravnodušnosti i učmalosti. Osećamo kako se on slaže da je u početku bilo slovo i reč, da je i danas tako, samo osebujnije i s više polifoničnosti....” (Produhovljena enigmatika).6

Obradović ga naziva razuzdanim igračem što u pesničkoj bitnosti i jeste tako. Pop D. Đurđev se iz knjige u knjigu otima vratolomnim brzinama sa tako uvežbano složenim trikovima koji te ponovo vraćaju na njegov početak koji je, opet, više od igre. On se iz knjige u knjigu vidovito otima od sebe samog sa precizno inatnom šokantnošću. Raskošan u htenju još raskošniji i granatiji u umeću.

Kod Popa D. Đurđeva nema beznačajnih reči, svaka reč određena je da u krajnjoj sekvenci bude savršeni izvođač, reč je skalpelski racionalna, ali ne i raskalašna u izboru kako se u prvom trenutku i učini, ali to je varka koja munjevito uvlači u igru.

Pouzdano ne bih znao koju familijarnu bliskost da ponudim ovom pesniku; ako već nemam smelosti da kumujem s te familijarne strane ko bi mu mogao biti bliski srodnik – imam pravo da se tome i radujem kao što me još uvek znatiželjno obasjavaju i intrigiraju Molovi, hmodike i rodike Lasla Blaškovića, jer se svojim knjigama oteo Zmajevim krilima, Radovićevim obrtnicama, Danojlićevim pokretnim spavačima i vučje bajkovitoj kalamburiji ljubivoja Ršumovića uz čiju senku je vezan petom kao Ahilej. Čini mi se da su ljubivoje Ršumović Ršum i Pop D. Đurđev pouzdani dvobojnici sa Mošom Odalovićem kao sekundantom koji pesnički odmerava, premerava i razmerava rastojanje obojice u korist, opet, ličnog sekundiranja. Zmajev eho Ršum je vešto uobličio, a Pop D. Đurđev razobličio. To vam je kao zlatni novčić bačen u vazduh gde vispreno oko može naslutiti šta je tu kome pismo, a šta kome glava, u oba slučaja dobitna kombinacija.

Novalis (1772–1801), nemački pisac, romantičar, mistično-religiozno nastrojen, pišući o Geteovom romanu Vilhelm Majster, između ostalog, beleži piščevu pedantnost i volju

„... da neku beznačajnu stvar potpuno dovrši, da je u najvećoj meri izgladi i načini zgodnom, nego da začne svet i učini nešto o čemu se unapred može znati da se neće savršeno izvesti.”

Novalis je nazvao Majstera nepesničkim delom, opet, velikog i magičnog pesnika romantične epohe Getea „satirom na poeziju... pozadi je sve farsa”, ali naravno to štivo je „dopadljivo modulirano”. Vratilo me pisanje Popa D. Đurđeva davnom eseju Tomasa Mana i njegovom prizivu Novalisa povodom Geteovog književnog gesta u Majsteru i da li samo Majsteru? Boljima uvek pripada pravo još boljeg uzora za poljubac ne baš nežne stvarnosti. Reč ne dotiče bez razloga, ali kako i beznačajno učiniti zgodnim? Pop D. Đurđev odgovara sigurnom knjigom Izvođač besnih glista.8 Da li je pesma Još nam Ali Baba fali farsična ili sociološka spekula ili lucidna demistifikacija bajkovitih utvara? Jeste i jedno i drugo:

Između biblioteke i stana
u prošli petak
spopadne babu gomila huligana
barem njih četrdesetak

Mislili su baba je slaba
Ali baba počne da taba
četrdeset baraba

Da li bi se gospodin Žil osmehnuo da mu ispod nosa ekvilibrira Izvođač besnih glista? Verujem da bi i Žil VERN/o potpisao Na 20.000 milja do cilja:

Oko broda
plovi voda
leptir štilom
ko u sudu sa mastilom
malo silom
malo milom
bez mornara za kormilom
neće mornar da se bruka
na toj lađi od kunstdruka
i po bari da krstari
a posada bar do sada
nije mogla da se nada
da se desi da nastrada

[ta to strašno da je snađe
na lađi od takve građe
gde ni reči nisu dublje
no papirno potpalublje

Umetnost jeste čaranje, ali i čaranje jeste majstorsko umeće, umeti dočarati znači očarati, bez golemog rada nema ni svršene priče, ni pesme, ni slike... Papir sa belinom je opasna ala, pučina koja ište, ali i daruje... Ovo jeste pesma o ukletom majstoru i majstorijama najviše vrste, ako hoćete i studija o onome šta te može snaći u potrazi za smislom čaranja. Ima u ovoj pesmi lepe i plemenite utopije bez koje se, opet, ne bi moglo olako preživeti očajanje. Ipak se okreće, Galileo moj, do smeha koji se pamti i kao geometrija Kosmosa, u nebeskom kuglageru:

Doš‘o majstor Galileo
neveseo
kaže: E moj kume
pa gde su ti gume
(on bez gume ne ume)
E vidiš zato
kad padne u blato
kliker se vrlja
i u propast srlja
al’ se ne kotrlja

Stihovi Popa D. Đurđeva okrenuti su naglavačke s jasnim prekoračenjem brzine. Izvođač besnih glista stihovan je sistemom dominskih iznenađenja, čita se kao farsična poema koja se ubrzanjem utapa u vodvilj sa naglom nostalgičnom tačkom iz inata da se zamisliš dok „ležiš i posmatraš tok zvezdanog zrenja”. U igri je sve mogućno, ako jeste mogućno – onda je dopušteno, zar ne kombinuje i Kralj koji je prokockao šansu:

Gledale se obe pole
gore-dole
sve nekako izokola
i rešiše da se vole
po principu pola-pola

Pa obrni i okreni
kralj ovako i onako
a domina isto tako
te ja tebi te ti meni
probali su svakojako

Ona bi da dominira
a on bi da vlada
pa ti gledaj sada

i nije se moglo skriti
što se znalo još od starta
da tu neće ničeg biti
da tu nije pala karta

Adut je u pesnikovim rukama, on ga s lakoćom vadi iz rukava punog razmaštanih rima. Nema života Bez dlake na jeziku, a kada se „pod plaštom mraka” sučele dlaka i dlaka, zna se, tako se stigne i do venčanog braka. Dašta, ima tu reči na pretek, pa nagrne i ono sentimentalno „šmrk, šmrk / jer su jedno drugom svašta / skresali u brk.” Jeste, Pop D. Đurđev ume ekscesno pevati bez foliranja i bez prizemljene otrcajzle. Nije oduševljen basnopisom, bajke feleriše kako-tako ili tu i tamo, omiljen mu je „Plavi zekan, / al’ uflekan.” Očas i sa finom lakoćom ume „napraviti fresku / u pesku” kao vešto rečiti lelemud pred kojim titra gotovo fatamorganski Nojeva barka:

Primetim u istom času
da se upravo k nama, u kasu
s glavom u oblacima među kulama
ustremio batak na štulama
pa viknem: – Stoj
ko ide?
A noj
(Bože moj)
kad me vide
na brzinu
skine
sprinterice
za ptice
izvadi ispod krila
par espadrila
nazuje ih na bosu nogu
(hvala Bogu)
pa u laganom hodu
zakorači u vodu
i poče da izigrava rodu

Zamena okolnosti i vizuelno opštih mesta u igri je bitni pesnički princip ovoga pesnika. Time se duplira i efektira ekspozicija, otima se paradoksalijama od rutinskog i gotovo banalnog manirizma.

Svaka „ludorija” kod Popa D. Đurđeva je „već sasvim ozbiljna storija / za neku drugu knjigu!” njegov podatak nije falsifikat, on ga uzima zdravo za gotovo iz prve najmlađe ruke po obrnutom starinstvu, i kombinuje u potrazi za pojavnim spodobama i stvarima koje je „zahvatila elementarna nepogoda” (njegov odraz), ali zna da „u štali vimenu” otkrije primenu za Sok od (m)lekovitog bilja. Tačno se vidi ko za manekene „samo čistu runsku vunu” prede, pa i veze ako hoćete. Mogu li besne gliste biti i Sterijine pokondirene tikve:

– Gromova mu trista –
poče da besni glista
naravno kišna

da je neko tresne
zbog psovke neumesne
stvar je izlišna

nisu one krive
jer u kojoj zemlji žive
nisu ni svesne
neko im je rek’o
– Kalifornija je tamo daleko –
pa zato sada besne

Samo valjano oživljena reč stvara Pozorište u kući; a pozorište ne može bez glumca, reč mora da igra, mora da bude udarena pravim slovom i jasnim slogom, da tumara, ali da ne drvi u prazno, jer to „šumara umara”, može reč i da gega, kadikad i da umilno svetli vokalima; ako ne igra za život iz života, slaba vajda:

Pred zimu su par topola
nosioce glavnih rola
stavili na kola...
I u gradu isti dan
pronašli im angažman


A šta njima može zima?

Kad se obraz zarumeni
na kamernoj sceni
u starom kaminu
glumiće toplinu

A mi?

Sami u tami
gledaćemo vatru
kao u teatru

Pop D. Đurđev zna da je njegova persona majušna i gotovo nevidljiva fleka koja se vrti pisanjem na staklenom globusu, zna da će poput kišne kapi ispariti u raskošne oblake, ali on izvodi šarene cirkuske kerefeke u knjigobusu od kartona i jasno vidi:

Na ekranu vetrobranskog stakla
vrti se dokumentarac
sa prizorima iz života
još jedna pijana noć je promakla
prosto nestala kao džeparac
u ispruženoj ručici džek pota

I nije li sušta istina da „deca uglavnom sve rade iz inata”, ali dečji inat valja osluhnuti da bi se otkrila odrasla podlost koja sablasnom brzinom uskraćuje pravo na detinjstvo i sve ono što tom detinjstvu i pripada. Odrasli brzo zaboravljaju enformel detinjstva uzidani u tegle etiketirane pohlepnim novčanicama, zaboravni da će svetlost ipak doći „s kazaljkom na samostrelu / i sunčanim satom na rajsnegli”, a i u tom dečiću sićušne senke radi mrvice valjanog i časnog života treba se zamisliti koliko smo odraslo sićušni spram širokog prostranstva dečje mašte kadre da ulovi putanju tajne zvezde padalice. O suzama i smehu napisani su tomovi i tomovi knjiga, jer od svega je brži dan plača, zar ne:

Roniti suze nije sramota
deci su one rođenjem date
da ih čuvaju od svih strahota
jer deca ne mogu da pate pa vrate


zato se mnogo ne junači
doći će vreme za tako šta
a sada lepo slobodno plači
kad već ne boli šta te košta


Oplači sve prevare i sve laži
na vreme ispuni svoj bonus tuge
ta suza samo još danas važi
sutra će v(l)ažiti već neke druge

Farsična pevanija Popa D. Đurđeva jeste per saldo dece spram odraslih koji mrdaju ušima tvrdim za dečji plač po rođenju zahtevan da mu se javi reč s kojom će razgovarati maštu i graditi kule na staklenom i peskovitom Globusu u inat olujama za poljubac dostojan poštovanja, Galileo moj, jer sve se, ipak, okreće.

7.

Pop D. Đurđev potpisuje knjige koje lucidno otvaraju mnoštvo kombinacija za sklapanje i rasklapanje književnih izama. Dao je stvarima pravo na slovo, a slovima pravo na sliku stvari. Dakle, upesmio je viđeni predmet, a da nije zaobišao senzibilnu reč. Iza Stanislava Vinavera mašio se parodije da kritičkim markerom ukaže per saldom gde je kome šta u književnoj ostavštini. Inverzivno vešt u kazivanju sa versom jarko obojenog kontrasta u smislu komično-satirske katarze. Rukopisno prepoznatljiv iz prvog i pravog džepa. Svojom književnom pojavom Pop D. Đurđev je razbio famu erotskih igrarija među zekama i macama dečje književnosti; mečka našla dečka da se zvečka s otkrivenom tajnom prapočetka, da ga sveukupno parafraziram. Sumarum, šešir životnog mađioničara trikom namenskih stvari ozvučio je rečima drečavih boja, što da ne, da se jasno čuju i vide slikom u sivilu banalne i olako žurne svakosatnosti. I što je najvažnije ovaj Poletarac nije svaštarac iako bez nedoumice otvara, opet, mnoge nedoumice.

8.

Pop D. Đurđev je već, da ponovim s razlogom, svojom prvom knjigom za decu Bludilnik pojavno bio izvan tradicionalne šeme vrednosti, njegov pleomorfizam10 je dramaturški usložen gde je reč akter, a slika kadikad šaptač sa prizivom reči u predstavi rečenice, reč otkriva ono što vidi, a vidljivo se pretvara u glasnika. On je pisac brze intuicije i nagle asocijacije koja se u zaokretu ponovnog iščitavanja u izazovnim bojama kameleonski menja i prilagođava datim okolnostima raspoloženja i kružnog ambijenta samoga čitaoca; zaista, retko spisateljsko majstorstvo.







DETINJSTVO 1-2/2001

design by: INternetClub