br. 1-2/2001


STVARAOCI I POJAVE


Zorana OPAČIĆ-NIKOLIĆ:
IGRA NAUKE I FIKCIJE
(Milutin Milanković, Kroz vasionu i vekove)


Među naučnopopularnim delima u srpskoj kulturi posebno mesto zauzima delo iz oblasti astronomije čuvenog naučnika Milutina Milankovića1 (1879–1958) Kroz vasionu i vekove. Milanković je takođe pisac nekoliko najlepših naučnopopularnih dela u našoj kulturi, među kojima su Istorija astronomske nauke, Kroz carstvo nauka, Tehnika u toku davnih vremena, Nauka i tehnika tokom vekova, pri čemu treba izdvojiti izvanredne memoare u dva toma Uspomene, doživljaji i saznanja. Svakako najpopularnija među Milankovićevim knjigama ovog tipa je Kroz vasionu i vekove – „roman koji je postao njegov zaštitni znak”, koji će biti predmet izučavanja u ovom članku.

Kroz vasionu i vekove je delo naučnopopularnog karaktera koje pisac od početka određuje podnaslovom Jedna astronomija za svakoga. Delo je prvo izlazilo u nastavcima u Letopisu Matice srpske od 1925–1928. Zatim je objavljeno prvo zasebno izdanje 1928. g. koje je imalo podnaslov Pisma jednog astronoma. Usledilo je drugo, prošireno i prerađeno izdanje na nemačkom jeziku, štampano 1936. godine u Lajpcigu, a prema tom drugom, nemačkom, dopunjeno je i uobličeno u čvršću celinu i drugo srpsko izdanje koje se pojavilo u Beogradu 1943. godine. Do danas delo je podjednako dobro primljeno u zemlji i inostranstvu, o čemu svedoče njegova brojna izdanja (poslednje u Sabranim delima Milutina Milankovića iz 1999. godine).

To je epistolarno delo, svojevrsna astronomska prepiska sastavljena od trideset i sedam pisama (u konačnoj verziji). Pisma su upućena prijateljici koja u tekstu nije imenovana. Pisma su prostorno i vremenski datovana, a prepiska traje punih šest godina. U predgovoru i prvom pismu pripovedač objašnjava problematiku svoje zamisli. On odbacuje predlog svoje prijateljice da kroz pisma radoznalom i željnom znanja adresantu sastavi instant verziju jedne od najtežih nauka kako bi je svako, uz malo truda, mogao razumeti. Takav pristup, po mišljenju pripovedača, bio bi jalov, podjednako dosadan i nenaučan. Umesto toga on dolazi na mnogo zanimljiviju ideju: predlaže putovanje na krilima mašte kroz vasionu i vekove ljudske civilizacije. Ovu svoju neobičnu ideju on u predgovoru objašnjava:

Učinio sam prvi, a dotle nepreduzeti pokušaj da razvitak astronomije, njene velike ljude i njihova otkrića pretstavim u vidu ličnih doživljaja, opisanih u pismima. Očekivao sam da će se takvom saradnjom znanja i uobrazilje postići da velike tekovine nauke danu dahom života.

Osnovni princip po kom se ova duhovna putovanja realizuju jeste, kako to autor sam kaže, „slobodno komponovanje autentičnih podataka“, to jest srećno udruživanje mašte, invencije i naučnih podataka.

Po zamisli, ovo delo je naučnopopularno a po svojoj realizaciji, mašti, invenciji ono izrasta iz postavljenih okvira i prerasta u književno. (U toj meri da slobodno možemo reći da u njemu preteže književnoestetski ton.) Ovakva situacija dovodi do ključnih promena u strukturi teksta od kojih je najkarakterističnija transformacija naučnika u pripovedača. Dominantnost literarnog načina postojanja dela vidljiva je na svim njegovim nivoima: u kompoziciji, načinu organizovanja građe, epistolarnoj formi, kao i u liku mlade prijateljice kojoj su pisma upućena.

Iako pripovedač naoko insistira na spontanosti „putovanja” i neobaveznom tonu („naša putovanja nemaju voznoga reda, a to je vrlo dobro, jer putovanje po stvorenom programu je dosadna stvar” ili „ne brinete se da će te pokvariti plan mojih pisama; ja ga i nemam. Zato mi neće biti krivo ako naš razgovor pođe kojim neočekivanim povodom”) pokazuje se da su ovo samo pseudotvrdnje, neka vrsta maske za čitaoca. Tekst je u dubini veoma čvrsto umrežen, a „putovanja” su vrlo pedantno složena nalik na školski uxbenik: prva etapa putovanja pripada istoriji a druga teoriji astronomije. Pisac nas vodi u najdublju tačku prošlosti da utvrdimo kako su ljudi postepeno i mukotrpno odgonetali tajne prirode. Tako nas ovaj put vodi od kolevke astronomije, Vavilona, preko klasične Grčke, Aristotela, Arhimeda, Aleksandrije, do Galileja, Keplera, njutna i današnjih dana. Kada se upoznamo sa dotadašnjim naučnim saznanjima o planeti zemlji, možemo da se otisnemo u vasionu i da sagledamo njene beskrajne dubine. Posle prošlosti i sadašnjosti sledi put u budućnost: vožnja na Mesec, izlet na Veneru i Mars, pa krstarenje udaljenim galaksijama. U vreme kad Milanković piše delo, put na Mesec i mnoga druga naučna dostignuća bila su još stvar mašte, te tako zadivljuje vizionarstvo i tačnost Milankovićevih predviđanja.

Kada polaze u ovakva istorijska putovanja, pripovedač i njegova saputnica se prikladno opremaju. Uoči putovanja, pripovedač zakazuje vreme (godinu) i mesto sastanka duboko u istoriji i daje saputnici savete za prikladnu frizuru i garderobu. Ako se, na primer, spremaju u posetu Aleksandrijskoj biblioteci onda se odevaju u toge, a njegova prijateljica prerušava se u mladog Atinjanina. Oni kucaju na vrata Arhimedove palate u Sirakuzi, a Arhimed im daje pisma preporuke za komandanta egipatske ubojne galije „Aleksandreje” i za Eratostena, koji će ih dočekati i ugostiti u Aleksandriji. Zatim pripovedač opisuje putovanje: izgled galije, blagu zvezdanu sredozemnu noć, ostrvo Faros, šetnju kroz grad i posetu Muzeumu. Na sličan način putnici prisustvuju sednici Kraljevske akademije nauka u Engleskoj na kojoj se raspravlja o njutnovim zakonima i slušaju izveštaj samog Isaka njutna.

Ono što čini ovo delo čitanim kroz vreme jeste nesumnjivi pripovedački dar i afinitet pisca. Pripovedačko umeće autora čini da imaginarne izlete prihvatimo kao žive i zanimljive storije o prohujalim vremenima i veličanstvenim ličnostima nauke i civilizacije. Autentičnom utisku koji ove priče proizvode na čitaoce doprinosi i činjenica da se pripovedač postavlja kao svedok i učesnik koji uživa u predelima oko sebe, razgovara sa istorijskim likovima, sedi i razgovara na raskošnim dvorskim banketima i svečanim sednicama, ali prisustvuje i vandalskom uništenju poslednjih „jeretičkih” – antičkih spisa koje čine razjareni hrišćani.

Geneza dela, koju nam je autor iscrpno opisao u svojim memoarima7 kazuje nam da je autor, razmišljajući o delu, intuitivno bio zaokupljen problemima koji su pre svega književnoestetske prirode. Povod za ovo delo bilo je nameravano a nenapisano delo Naš planetski sistem, naučno-popularna knjiga iz oblasti astronomije koju je trebalo da napiše na poziv Srpske akademije nauka. Boraveći sa porodicom u Kibu (Austrija) na tromesečnom odmoru leta 1925, Milanković počinje da razmišlja o najpogodnijem načinu, obliku u kojem bi predstavio svoje znanje:

„Zapitah se ne bih li mogao njihov numerički sadržaj pretstaviti u vidu ličnih doživljaja.”

Tako jedan neobičan hobi – zamišljena putovanja u vasionu, kojima je ovaj veliki um vizualizovao svoje naučne projekte, nalazi svoje mesto u ovom tekstu. Neplanirana a inspirativna publika – mlade dame iz pansiona gđe Rela koje su bile oduševljene njegovom pričom o dubinama vasione daju mu ideju o ženskom liku kome će upućivati svoja pisma. Prvo pismo autor skicira na nemačkom jeziku, u ambijentu u kome je i inače voleo da „putuje” na ovaj način – u šumi pored alpskog pansiona. On se uživljava u nekadašnje putovanje dunavskim brodom „Saturnus“:

„Ovakav početak izgledao mi je, a i pokazao se, dobar: vezan za stvarni doživljaj, i pokret, tako da se posmatrani dunavski predeli odmotavaju preda mnom kao na filmskoj traci i oživljavaju ostali sadržaj pisma kojim svoju prijateljicu pozivam na zamišljena, no duševno doživljena putovanja u tajanstvenosti vasione i vekova, na put pun doživljaja.”

Uspešnost ove zamisli potvrđuje mu i prva publika: devojke iz pansiona. Prva književna ocena stiže nešto kasnije, u Beogradu, od Veljka Petrovića, braće Kašanin i M. Maletina, sekretara SKZ, koji mu odmah traže ova prva dva pisma za štampu. Tako Milanković počinje da objavljuje Pisma jednog astronoma u Letopisu Matice srpske. Epistolarna forma se u ovom slučaju pokazuje kao veoma pogodan žanr koji pruža višestruke mogućnosti. @anrovski obrazac epistole pruža mogućnost za iskazivanje pripovedačkog dara autora, kao i za uključivanje vrlo raznorodnih segmenata: lirskih mesta, kojima ovaj tekst obiluje, zatim esejističkih pasaža, autobiografskih sećanja, koja pisac takođe u velikoj meri uključuje u tekst, a sve to potiskuje suvoparnost naučnih činjenica koju autor želi da izbegne. Podela na pisma takođe pogoduje selektovanju i raspoređivanju građe na manje tematske celine, koje se prekidaju, seku i, po potrebi, nastavljaju. Konačno, ovaj obrazac se pokazuje veoma pogodnim za komunikaciju i obraćanje čitaocu kroz ženski lik kome su pisma upućena. Tako tekst u svom celokupnom obliku poseduje višeslojnu građu: osim tematizovanja astronomije kroz vreme, dragoceno je i opisivanje naučnih dostignuća samog Milankovića. Ovo takođe pruža mogućnost da se progovori o savremenoj nauci i tadašnjim najvećim naučnicima koje Milanković poznaje i sa kojima sarađuje, te se Milanković u ovom delu pojavljuje ne samo kao istoričar nauke, već i kao savremenik i biograf tadašnjih najvećih naučnika (poglavlja o Kepenu, Vegeneru i drugima). Treći, ne manje važan i ne manje zanimljiv sloj teksta predstavlja umetanje autobiografskih sećanja. Naime, u drugom delu knjige dominira autobiografski ton. Kao i u putovanjima u daleku prošlost, pripovedač se rado vraća i oživljava dane detinjstva, seća se svojih predaka (te ova pisma sadrže i neku vrstu romansiranog rodoslova porodice Milanković, ugledne građanske i trgovačke srpske porodice iz Slavonije). Pripovedač dalje govori o svom školovanju, doktoratu i inženjerskom poslu, ali i o svom naučnom radu.

Pozicija pripovedača na početku pisma je različita. On pisma započinje iz svoje radne sobe na Univerzitetu, sa nekog putovanja ili iz svoje porodične kuće u Dalju. Promenama mesta sa kog se pripoveda (epistolira) postiže se utisak životnosti, dešavanja u životu pripovedača. Ovakav pripovedni postupak podesan je za asocijativno povezivanje vremenskih planova. Pripovedačev put u Atinu i šetnja po Akropolju neminovno bude asocijacije na antičko doba i on ga oživljava još jednim „putovanjem“. Takođe, listići pergamenata koje je dobio na poklon u Carigradu inspirišu ga da osmisli čitavu priču o njihovom istorijatu, od antičkog do današnjeg doba i tako prikaže hiljadugodišnji razvoj nauke.11 U ovoj priči sami listići preuzimaju ulogu naratora. Odmor u porodičnoj kući u Dalju takođe je odlična prilika na prisećanje na dane detinjstva, a boravak u Beču vraća ga u dane studija na bečkoj Visokoj tehničkoj školi.

Ova sećanja nam pružaju dragocenu mogućnost da pratimo šta se dešava unutar uma velikog naučnika. Pripovedač nam na konkretnom primeru predstavlja kako funkcioniše um naučnika pri rešavanju problema u onim pismima iz Carigrada kada treba da osmisli astronomski najtačnije preuređivanje Julijanskog kalendara i njegovo usklađivanje sa Gregorijanskim. Kao i uvek, on to čini slikovito i zanimljivo. Duh naučnika on upoređuje sa sprijem, lovačkim psom koji vreba svoj plen. Kada spri odjuri u lov za kakvom astronomskom divljači, dolazi do one čuvene rasejanosti naučnika u svakodnevnom životu. Ponekad, spri leži nemoćan i pored najvećeg misaonog naprezanja. U takvim slučajevima Milanković predlaže opuštanje, skretanje misli koje odgovara inkubaciji – fazi mirovanja u rešavanju naučnih problema, a koja prethodi „eureka” fazi. Nezadovoljan zbog nerešenog problema, naučnik odlučuje da se opusti uz kafu i razgledanje omiljenih suvenira. „Eureka” faza nastupa iznenada: „Meni nešto škljocnu u glavi, moj spri zalaja, skoči na plen i zgrabi ga za vrat... Problem je bio rešen.”

On ustaje, brzo skicira rešenje problema i tako nastaje astronomski proračun kalendara. Veoma zanimljivo poglavlje je i ono o Prvom svetskom ratu koji nije prekinuo naučnika u dovršavanju naučnog dela. Zatvoren u tamničku ćeliju, on nije prekidao svoje matematičke proračune, nalazeći u njima jedino utočište i duhovni spas. Pripovedač u ovakvoj situaciji zadržava dominantni šaljivo-ironični ton, te o svojim zatvorskim danima govori kao o jedinstvenoj prilici za naučni rad. Evo kako u svojim memoarima opisuje zatvoreničku ćeliju:

„Usamljeno sopče, daleko od ljudske graje, izgledaše mi kao stvoreno za naučni rad; tu mi niko neće dosađivati i uznemiravati me. Hajde da iskoristim ovakvu, zaista jedinstvenu priliku.”

Posle višemesečnog tamnovanja, u Karlovcu, pa u Nežideru, interniran je u Budimpeštu, gde nastavlja svoj rad u peštanskoj biblioteci. Po završetku rata, na brodu za Srbiju, nosi sa sobom potpuno dovršen rukopis dela Matematička teorija toplotnih pojava, prouzrokovanih Sunčevim zracima, kapitalno delo na kojem se zasniva današnja klimatologija.

Jedan od najefektivnijih i najuspešnijih postupaka koje autor upotrebljava jeste lik prijateljice sa kojom je u prepisci. Literarni kvalitet dela najvećim delom i leži u tome što pisma nisu svedena na beskrajni monolog pripovedača pasivnom fiktivnom adresantu. Naprotiv, njihova prepiska ima karakter vrlo žive komunikacije. Autor vrlo brižljivo gradi iluziju dijaloga među likovima. U tekstu se njihova prepiska veoma često naziva razgovor, ne bez razloga. Lik sagovornice je izgrađen u toj meri da dobija oznake pravog književnog lika. To je radoznala i lepa žena, puna ushićenja; ona pita, često daje opaske ili zamerke, unosi uvek poneku novu vijugu u prepisku i na takav način u izvesnom smislu kreira tok njihove prepiske. njena pisma mirišu na Kotijev parfem, ona šalje slike, razglednice, suvenire, najavljuje pa odlaže njihovo viđenje. Pripovedač se prema njoj odnosi srdačno, prijateljski, ali i negde na granici prijateljstva i flerta. U tekstu je često prisutan jedan šaljivi i blago erotični ton. Pripovedač je pokriva kad zaspi, divi se njenoj lepoti, zamišlja je na putovanjima u kupaćem kostimu:

„Priznajem da je bilo lakomisleno od mene što smo zalutali na našem putu u parno kupatilo; ali to je baš stoga što se duša nerado odvaja od tela, od svoga, a kadgod i od tuđega. Uostalom za ceo taj događaj nosite Vi, sa Vašim azurnim kostimom, glavnu odgovornost.”

Povremeno, njegov odnos podstiče pripovedača da esejizira o ženskoj prirodi. Ne bez razloga, pripovedač ističe:

„Glavni predmet mojih misli, kada sam ta pisma pisao, bili ste Vi, a ne vasiona.”

Autor veoma promišljeno insistira na važnosti njihovog dijaloga. Takođe, njen lik i pored sve izgrađenosti nije imenovan: time autor ostavlja otvoreno mesto u koje se smešta čitalac. Lik pen-prijateljice zapravo predstavlja neku vrstu idealnog čitaoca. Ona je maska za čitaoca koji uz pomoć njenog „lika” biva uvučen u ovu zanimljivu igru. njemu se, zapravo, pripovedač obraća, sa njim polemiše i njega vodi na ova imaginarna putovanja. Ovakav psihološki motivisan postupak takođe aktivira poziciju čitaoca i stvara iluziju učestvovanja u komunikaciji i, na izvestan način, njenog kreiranja.

Proces pronalaženja najpodesnijeg načina za predstavljanje neliterarne, naučne građe saglasan je procesu ili postupku beletrizacije, to jest poetizacije faktografskog u književnom tekstu koji je bio u upotrebi u doba kad je delo nastalo, a to je vreme jednog od najburnijih perioda u srpskoj književnosti, perioda avangarde. Formula koju pisac iznalazi uspešno „usisava” naučnu građu u književni tekst, „vari” je, transformiše, te preuređena naučna činjenica postaje sastavni deo celine drugačijeg ustrojstva. Zanimljivo je zapaziti kako se i u ovom delu mogu uočiti neke od postavki avangarde. Jedna od njih je drugačiji doživljaj vremena i prostora:

„Kroz vremensko-prostorni kontinuum može se u mislima divno putovati, tamo-amo, u pre i posle” – kaže Milanković.

ljudska svest kao žiža u kojoj se sabiraju trenuci prošli, sadašnji i budući, sa intenzitetom doživljaja kao jedinim kriterijumom organizacije takođe je jedna od karakteristika avangarde. Milanković je pre svega naučnik koji vreme i prostor doživljava u skladu sa teorijom relativiteta, no to mu ne smeta da se kao vizionar i vremenski putnik u mislima „prošeta” duž jedne od osa. Zanimljivo je da se pripovedačeva svest odnosi potpuno ravnoprvno prema iskustvima ovog tipa kao prema sopstvenim sećanjima. Najlepša od ovih „putovanja” pripovedač pamti sa podjednakim zadovoljstvom kao i drage doživljaje iz sopstvene prošlosti.

Među literarnim momentima u tekstu izdvaja se dosledni ironični ton koji je i inače veoma čest u književnim epistolama. To je jedan blagi šaljivo-ironični ton koji često prerasta u autoironiju. [aljivo-ironične žaoke prisutne su svuda u tekstu; upućene naučničkoj taštosti i samoljublju, srpskom mentalitetu ili ljudskoj prirodi uopšte, one imaju funkciju da unesu sumnju i podvrgnu kritičkom sudu utvrđene vrednosti, kriterijume. Neuobičajeno oštre opaske Milanković upućuje naučničkoj taštosti, naduvenosti i samoljublju jer su upravo u nauci ove osobine najopasnije:

„Kad se naučnik nađe pred novim problemom“, kaže pripovedač, „sa njime se dešava isto ono što i sa lovačkim psom kada ovaj nanjuši divljač (...) Ne samo svojim nazivom nego i celom svojom prirodom liči on na duh naučnika. Ovo moje mišljenje saopštavam samo Vama. Ne daj Bože da za njega doznaju naučnici koji veruju da im duh ima krila. Pesnicima čast i poštovanje; njihov duh sme uzjašiti na Pegaza ako se ovaj ne odritne, ali misli naučnika moraju ići peške, jer ne smeju izgubiti čvrsto tle pod nogama (...) a video sam i takve koji se klate gore-dole na drvenom konju a veruju, kao deca, da putuju daleko, daleko.”

Vrlo često ovaj postupak je uperen na sopstveni račun, te se pripovedač autoironičnim opaskama osvrće na račun svoga izgleda, naučne sposobnosti ili sopstvene sujete.

Prisetimo se za trenutak čuvene Kantove devize: „Priznajem samo zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni“. Ima li lepšeg otelotvorenja ove maksime nego u delu Kroz vasionu i vekove! Pogled iz beskonačnosti vasione čini da svi čovečanski problemi, usponi i padovi izgledaju ništavno. Zato je u delu primetan svojevrstan postupak relativizacije – posmatranja stvari sa najviših kriterijuma. Zauzimanjem takve tačke gledišta dolazi do procesa relativizovanja čitavog sistema vrednosti. Sve imperije i carstva su prolazni, tvrdi pripovedač, samo dostignućima nauke mogu se dokučiti tajne univerzuma. Delo zato pretenduje da bude svojevrsna apologija nauke (i zato nije slučajno što su ilustracije u knjizi isključivo slike nebeskih tela i velikana nauke – slike večitog).

Kao čovek koji je svoj život posvetio služenju nauci, Milanković podiže svoj glas i u njenu odbranu. U tom smislu u delu postoji snažan polemički diskurs. U ime najvišeg zakona koji priznaje, naučne istine, Milanković se smelo suprotstavlja svakoj vrsti dogme koja se nameće kao jedina prava (i dozvoljena) istina te sputava i koči razvoj ljudskog duha. Tako u delu postoji jedan dosledan ironično-polemički odnos prema hrišćanstvu. U skladu sa Kantovom maksimom Milanković veoma otvoreno polemiše sa svetinjom hrišćanstva – Biblijom. Knjizi postanja on pretpostavlja naučnu verziju nastanka sveta, Svetom pismu suprotstavlja otkrovenje svetih otaca prirodnih nauka, na citate iz Biblije odgovara citatima Laplasa, njutna i sl. Samouvereno parodiranje Svetog pisma može delovati radikalno, ali samo ako ne poznajemo Milankovićeva najdublja uverenja.

Takođe, u ovom delu Milanković pokušava da ispravi neke od vekovnih istorijskih pseudoistina, pa ne zaboravlja da spomene da su se u ime Hrista vekovima činila mnoga zlodela i zverstva. Razjareni hrišćani uz blagoslov mitropolita srušili su i spalili čuvenu Aleksandrijsku biblioteku, a ne Arabljani kako se to u školama učilo. Pritom za jedanaest vekova Vizantijsko carstvo nije dalo nauci stoti deo onoga što joj je dala Aleksandrija za dva veka. Takođe, mnoge velikane nauke pogubio je ili onemogućio u radu strašni sud inkvizicije. Stoga Milanković ironičnim spletom okolnosti smatra poziv Ministarstva vera da im, kao naučnik, pomogne u reformi i usklađivanju crkvenog kalendara. Na sledeći način pripovedač komentariše svoje prisustvo na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu:

„U oknu jednog otšrkinutog prozora spazio sam tada svoj rođeni lik, koji nije ni najmanje odgovarao svetinji prizora, naročito ne levi ćošak mojih usana, koji se, i kad treba, i ne treba smeši iz prikrajka.”

Ironični smešak iz prikrajka je osmeh trijumfa zbog (još jedne) pobede nauke nad dogmom. Za nas je ovo mesto u tekstu jedno od ključnih jer ukazuje na postojanje polemičkog podteksta, što ide u prilog tvrdnji o literarnom karakteru dela. Nije neobično što je autor, i pored svih naučnih uspeha, u više navrata izdvajao delo Kroz vasionu i vekove kao jedno od najdražih i bio posebno ponosan na njegove tiraže, čitanost i uspeh. Razlog ne leži u tome što je autor bio svestan da nije napisao samo još jedno od naučnopopularnih dela, jer ova knjiga i jeste mnogo više od toga. Tako nam ova knjiga pruža neku vrstu autorovog kreda ili naučne poetike. Zato u svojim memoarima s ponosom ističe čitanost ove knjige kao neku vrstu svog književnog uspeha.

Milanković je ovim delom pokazao kako veliki naučnik, dakle neko ko se ne bavi književnim stvaranjem, može pronaći uspešnu formulu za iskazivanje svojih pripovedačkih sklonosti. Ovo naučno delo za mlade u sebi ujedinjuje fiktivno i fikcionalno, naučno i pripovedačko, najsuptilniji rad mašte s najdubljim naučnim saznanjima. Takođe, ovo delo je odličan primer za proširenje određenja šta sve može biti lektira za decu i mlade.




DETINJSTVO 1-2/2000

design by: INternetClub