br. 1-2/2001


KNJIŽEVNOISTORIJSKI PROCESI I RAZVOJNE ETAPE U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZA DECU XX VEKA


Aniko UTAŠI:
FERENC MOLNAR:
Dečaci Pavlove ulice
– impulsi u mađarskom i srpskom romanu za decu


Jedan od najznačajnijih romana za omladinu u svetskoj književnosti, Dečaci Pavlove ulice Ferenca Molnara, prvi put se pojavio u knjižarama još daleke 1907. godine. Pisac je od svih svojih knjiga najviše voleo baš ovaj roman, naglašavao je da su Dečaci... „najviše prirasli uz njegovo srce”. I posle gotovo sto godina od izlaženja, ovaj družinski roman nije ništa izgubio od svog značaja i popularnosti.

Naravno, možemo se, s Kalmanom Vargom, pitati u čemu je tajna ove knjige. Ovaj autor smatra da je Molnarovo delo prvi roman na mađarskom jeziku u kome se, na autentičan način, oživljava život đaka jednog velegrada. U svojoj studiji Otkriće i oproštaj (Na marginama romana „Dečaci Pavlove ulice”) Varga navodi i reči novelistkinje Mariške Pap, po kojima rad Ferenca Molnara treba da cenimo i zbog toga što je postavio temelje moderne književnosti za decu. Znači, za njegov roman možemo kazati da je kamen međaš u mađarskoj dečjoj literaturi. On donosi niz novina, počev od samog piščevog pristupa detetu (Molnar tako raskida s dotadašnjim šablonizovanim krajnostima „dobro ili loše”, njegovi junaci nisu isključivo crno-belo obojeni), pa sve do specifične leksike, peštanskog đačkog žargona na međi dvaju stoleća. Pisac ne poštuje ni tabue omladinske književnosti, kao što je smrt deteta (Šandor Borbelj). Nemeček, kao pravi heroj, po logici događaja, gine na kraju romana. Međutim, i pored toga što je Molnar takoreći obnovio dečji roman, njegov uticaj u mađarskoj literaturi javlja se dosta kasno. Naime, sve do pedesetih godina ne možemo navesti nijedno značajnije delo slične tematike. Prva knjiga tetralogije Ivana Mandija (Čutak stupa na scenu, 1957) nije samo pravi družinski roman, nego je, istovremeno, pun analogija i asocijacija na Dečake...

I kod Mandija ćemo naći dve dečje „bande”, zapravo radi se o rivalstvu dečaka – a nađe se i poneka devojčica – dveju peštanskih ulica. Dakle i kod njega se radnja odigrava u velegradu, samo su zbivanja smeštena u Ferencvaroš, dok dečaci kod Molnara doživljavaju svoje avanture u budimpeštanskom kvartu Jožefvaroš. Naravno, Mandijevi junaci žive u drugačijem vremenskom periodu, fascinirani su filmom, bioskopom i glumom uopšte, a služe se i drukčijim žargonom od dece sa kraja pretprošlog veka. Kao što se da naslutiti iz Mandijevog teksta, radnja se verovatno odvija posle revolucije iz 1956. godine (na primer vođa dečaka iz ulice Adama Vajia, Velikosvetska Glavnacev, svoj „generalštab” je smestio u jednu „izrešetanu” telefonsku govornicu!). Kod Ferenca Molnara, naprotiv, možemo naći pravi austro-ugarski štimung, muzika iz vergle svira „na bečki način”, na ulicama trube kočijaši konjskih tramvaja, deca kupuju kod uličnog poslastičara crni šećer i alvu, u školi pišu olovkom broja dva marke „Hardmut”, a tu i tamo u njihovom vokabularu pojavljuje se i poneka „ružna nemačka reč”.

U oba romana (a naročito kod Molnara) deca se organizuju po nekim njima svojstvenim pravilima. U Dečacima... njihovi „zakoni”, međutim, važe samo na njihovom igralištu, u njihovom carstvu, van njega „svi su jednaki”. I crvenokošuljaši, inače realci, i dečaci Pavlove ulice, koji idu u gimnaziju, imaju svoje zastave, lozinke, svoja „oružja”, svoju „vojničku” hijerarhiju, od generala pa sve do redova. Kod Ivana Mandija (Čutak stupa na scenu) ovo dečje ustrojavanje je labavije, nije toliko važno ni u samoj njihovoj igri, mada su tu i „generalštab” i „momčad”, pa „poslanstvo”, „objava rata”, pa čak i sam „rat” (doduše u obliku takmičenja, deca će da organizuju „Olimpijadu u rodlanju”). Recimo ni Čutkovu „izdaju” njegovi drugari ne primaju naročito tragično. Naime, jadnog Čutka, koji bi ispred skladišta trebalo da čuva sanke, „neprijatelj”, Glavnacevova banda, namamiće sa straže u bioskop, ne bi li u međuvremenu oštetili rodle. Ali, umesto filma Kapetan Nemo „u dvadeset i četiri čina”, daje se film o divokozama. njegovi prijatelji će posle kratkog brundanja i negodovanja „slučaj Čutak” rešiti obećanjem da će sledeći put oni njega voditi u bioskop.

Verovatno te razlike u organizaciji junaka kod Mandija i kod Molnara proističu iz različitosti same dece i vremena u kome ona žive. Deca pedesetih (u drugoj knjizi tetralogije o Čutku), na svom tajnom „ostrvu”, gde se između drveća nalazi jedan „neizrecivo otrcan, izbledeo železnički kupe” igraju se „putovanja”. To su „filmske” igre, dok su igre dece sa kraja XIX veka, pored toga što se igraju „mete” i „lopova i žandara”, prvenstveno „medijske”. Crvenokošuljaši u svom skladištu za oružje čuvaju „tomahavke”, dečaci Pavlove ulice zamišljaju da je njihov „mili grund” prerija, a Čonakoš prisluškuje „neprijatelja” „na indijanski način”, prislanjajući uvo na tlo.

Ali ovi dečji junaci, pored svih tih različitosti, ipak su srodni po tome kako preživljavaju samu igru. Ne samo što je shvataju smrtno ozbiljno, nego je igra za njih identična sa samim životom. Za dečake iz Pavlove ulice to parče zemlje, njihovo igralište, oličenje je slobode i beskonačnosti. Isto tako, za Čutka i njegovu družinu tajno „ostrvo” je nešto što pripada samo njima, ono je, u stvari, celo njihovo detinjstvo.

Zato se nikako ne bismo mogli složiti s Peterom Nađom, koji tvrdi da nam pisac u romanu Dečaci Pavlove ulice u dečjem držanju prikazuje budućeg odraslog, a u instinktivnoj dečijoj organizaciji neku embrionalnu predsliku društva odraslih. Po njemu je i „Udruženje za skupljanje kita” prava „muška igra”, kojoj je istinski cilj samo udruživanje, dok je kit samo izgovor. Nađ pri tome zaboravlja dečje gledište, smeće s uma veoma važnu stvar: ako se kit ne žvaće svaki dan, on će se isušiti. Zbog toga treba organizovati ovo udruženje, kome pripada većina dece iz Pavlove ulice.

Ako tražimo analogije između spomenutih romana, tu je, prvenstveno, i lik Mandijevog Čutka, koji „malo liči na Nemečeka, malo na Mišija njilaša”, za kojeg ostala deca iz ulice Potočića smatraju da „ima dve leve ruke”, da je „buđava faca”. On je taj koga njegovi prijatelji uvek ućutkuju („Pustimo sad to, moj Čutko!”), devojčice ga oslovljavaju sa „mamlazu jedan” i „blesavko”. njegov stav nas pomalo podseća i na raspoloženje Milnovog Iara iz Vini Pua (na primer u drugoj priči o Čutku, kad deca tragaju za svojim tajnovitim mestom, prvo se zavuku u napušteno dvorište, gde će im, neko vreme, biti prava atrakcija krš automobila, ali Čutku (njegovo se staro društvo iz prve knjige tetralogije raspalo, pa sad pokušava da stekne nove prijatelje) Micu Pazar zabranjuje da se tamo igra. Čutak tada žvrlja na zid: „Ovo je to mesto, gde nisu pustili dečaka zvanog Čutak.” On je, dakle, pomalo autsajder, mada ga njegova družina u biti prihvata onakvog kakav jeste („Čutak je već takav”), pomalo šeprtlja, ali je i veliki sanjar s ogromnim srcem. Ova Čutkova osobina dolazi do izražaja naročito u drugom delu priče (Čutak i sivac, 1959), kada deca spašavaju jednog sivog konja od klanice. Čutak se s istim žarom zalaže za spasenje ove životinje, kao što se Nemeček borio za odbranu „otadžbine” u Pavlovoj ulici.

Čutak, ovaj žgoljavko plave kose nije, dakle, samo fizički sličan Nemečeku, nego je, isto tako, preosetljivo biće, s puno ljubavi u sebi i s jednako izrazitim osećajem za pravdu odnosno nepravdu. Uz to, Mandijev junak ima i jako bujnu maštu. On ume da priča sa starom ogradom, pa čak i sa sivim konjem. Ova životinja u njegovom srcu zauzima posebno mesto, dok je za ostale samo običan prestareli konj. Jer ovaj sivac ne nosi rolšue, ne zna ni da se karta, a ne čita ni Šilera poput Kestnerovog Negra Kabala (35 maj).

Međutim, nisu samo mađarski pisci bili inspirisani Nemečekovom figurom. Novo Vuković tvrdi da „likovi potisnutih, nejakih i iskompleksiranih dječaka, karakterističnih za skoro sve dječje družine iz romana” dečjih pisaca, sada već bivših, jugoslovenskih prostora „reklo bi se da dosta duguju” između ostalog i „Molnarovom Nemečeku”.

Zanimljivo je da su Dečaci Pavlove ulice prevedeni na srpski jezik tek 1951. godine. Ali, verovatno, ovaj roman ni pre toga nije bio sasvim nepoznat čitaocima južnoslovenskih prostora. Makar su, iz hrvatskog prevoda, znali za njega. Molnarov uticaj možemo prepoznati i kod Stevana Bulajića, neki motivi iz Dečaka... pojavljuju se u njegovom družinskom romanu njih šezdeset. I tu je prisutno ono „indijansko”, čak i naglašenije nego u delu Ferenca Molnara. Grupa dece iz Doma za ratnu siročad sebe naziva crnokopitašima i daje sebi razna indijanska imena: Poglavica, Lovac jaguara, Grizlijeva šapa itd. Nose „ratničko pero”, imaju čak i „strijele otrovnice”, od kojih ranjena mečka crkava u roku od pola sekunde”. njihovi protivnici su „gagavci”, „teksaški kauboji”, zapravo „gradski dječaci”. Zatim obe dečje družine imaju svoj znak prepoznavanja, indijanski poklič, odnosno kaubojski povik, baš kao što su ih imali i junaci iz Pavlove ulice, te crvenokošuljaši iz Botaničke bašte. I u Bulajićevom delu je u centru pažnje „rat”, bitka se vodi između „domorodaca” i „gaga” za Vještičin otok, za plažu, dakle za sopstveni prostor, za sopstveno igralište. A tu je i epizoda kad „slabašni Ratko ovjenča svoje čelo blistavom pobjedom”: dohvatiće jednog gagu znatno jačeg od sebe, i pobediće ga, baš kao što je učinio Nemeček u rvanju sa strašnim Ferijem Ačem.

No, i pored svih ovih sličnosti ipak možemo konstatovati da su Bulajićevi likovi iz romana njih šezdeset mnogo bliži svetu dečjih junaka Ivana Mandija, koji, opet, svoj roman družine Čutak stupa na scenu, zapravo piše kao neku vrstu pastiša Dečaka...

I Čutak sa svojim drugarima i ratnici plemena „Crno kopito” žive u pedesetim godinama prošlog veka. Ovi Bulajićevi i Mandijevi junaci su već „filmska deca”. U romanu njih šezdeset dečaci čitaju strip, Mića, veliki Poglavica, želeo bi da liči na svoje ljubimce s velikog ekrana, pošto „svi glumci u filmovima su ljepotani”, a Kaća svoju frizuru bira iz „Filmske revije”, češljajući kosu poput Sofije Loren, a nikako kao \ina Lolobriđida.

Naravno, pošto su, nasuprot Molnarovom čisto muškom društvu, prisutne i devojčice, naziru se ovde i prve đačke ljubavi. Iscrtava se i „ljubavni trougao”: vođa dece iz ulice Potočića, Geza Sineš bacio je oko na Žužu, koja baš ne mari za njega, a opet Agi ljubomorno, ali ushićenim pogledima prati ovog visokog i pametnog momka (Čutak stupa na scenu). I Mića je skroz izgubio glavu zbog Lene: „Propada čovjek, ako baš hoćete da znate! – tužno veli Lovac jaguara natičući na udicu bubašvabu – najbolji mamac za skobalje” (njih šezdeset).

Mustang je, baš kao i Čutkov sivac, „jedno slabačko kljuse, malo veće od magareta, bangavo u sve četiri i ćoravo”, ali je „ratnički konj”, i crnokopitaši će sve uraditi da ga spasu iz kandži Cigana. Ovaj stvor je za njih isto toliko važan, a naročito Boci („Mustangiću mali, konjiću moj vjerni” – tepa mu), kao i Čutku sivi konj.

„U celokupnom književnom opusu Stevana Bulajića vidno mesto zauzima roman njih šestorica” – piše Voja Marjanović, misleći pritom, verovatno, na delo njih šezdeset. Prema njemu: „Ovaj roman Bulajić je gradio na akcionosti, koja je odraz ratobornosti i upornosti dečjeg bića”. To je tačno, njegovi dečji junaci, poput Mandijevih, u stalnom su pokretu, on je srž njihovog življenja, stalno su u stanju izvesne emocionalne pregrejanosti. Biti u akciji, za njih znači biti u igri. A njihova igra je zapravo jednaka sa samim njihovim bitisanjem, kao i kod dečjih likova spomenutih mađarskih pisaca. Zato ne mislimo da je Bulajić u svom romanu opisao „kompletan život jednog doma za siročad” (gagavci recimo nisu stanovnici ovog Doma, doduše za njih ćemo jedino saznati da stanuju u gradu i ništa više, dok devojčice iz ove ustanove ostaju nekako u senci, njihovo prisustvo je jedva uočljivo), već, naprotiv, smatramo da prebivalište ovih junaka, uprkos svemu, ostaje u pozadini, baš kao i škola u delima Ferenca Molnara i Ivana Mandija.

Svi ovi dečji likovi, prema tome, žive u svom posebnom svetu igre i mašte, u zavičaju detinjstva. Zapravo, ove knjige će ga sačuvati za sva vremena, kao što će večito odzvanjati i pesma Mama Huanita, „čovjek bi rekao da će se ta melodija održati ne jedan dan života, nego sve dokle na ovoj našoj planeti ima života!” (njih šezdeset).

Imre Bori je Molnarovo delo takođe nazvao romanom „večite dece”. On misli da: „Ovaj roman nije pisao odrastao čovek, niti čovek koji se spušta na nivo dece. Ferenc Molnar je u ovom svom remek- -delu pisac koji priča sa osećanjem dečaka, koji je i sam dušom i telom bio na gradilištu, gotovo poistovećen s junacima u razredu.” I stvarno, kad pogledamo tekst Dečaka..., ne možemo a da ne primetimo da se narator na nekoliko mesta zarekao. U onoj epizodi kad dečaci Pavlove ulice treba da izaberu svog predsednika, pripovedač kaže: „Dakle, mene su izabrali za predsednika.” I kod uzbudljivog opisa borbe pisac se namah zaboravlja: „Naši za trenutak izađoše pred njih da prihvate borbu ...”, „Naši su trčali...”, „Naši, naime, odjednom iščezoše iza parne testere.” Naravno, ovi „naši” su dečaci Pavlove ulice, samo oni nisu pripovedači događaja u romanu, nego je reč o Molnarovim uspomenama, o njegovim sećanjima koja prosto nesvesno izbijaju na površinu teksta.

Na početku rada postavili smo pitanje u čemu je tajna Dečaka... i uspešnost ovog, prvenstveno dramskog pisca, koji posle ovog svog dela neće više ništa napisati za decu. Pored toga što je dao „model” romana družine vredan podražavanja, što je „pravi i istinski – moderan pisac” (Mihalj Babič), Molnar svojom knjigom ima šta da kaže i detetu današnjice. Ono možda više ne smatra „domovinom” komad zemljišta, jer igra drugačije, kompjuterske igre, međutim može se podsetiti starih moralnih vrednosti, kakve su prijateljstvo, poštenje, odanost, požrtvovanje. I svakako, današnji, i ne samo dečiji čitalac romana Dečaci Pavlove ulice oseća piščev „čist pogled”, jer kako reče veliki Pražanin: „Život je tako neizmerno velik i dubok kao zvezdani bezdan nad nama. U njega se može proviriti jedino kroz malo magično oko na vratima svoje lične egzistencije. I kroz to oko se oseća više nego što se vidi. Zato se ono mora, pre svega, održavati čistim.”

Upravo to radi Ferenc Molnar kad piše ovaj svoj mit o detinjstvu.




DETINJSTVO 1-2/2000

design by: INternetClub