br. 1-2/2001


KNJIŽEVNOISTORIJSKI PROCESI I RAZVOJNE ETAPE U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZA DECU XX VEKA


Stana SMILJKOVIĆ:
IMPULSI EVROPSKE AUTORSKE BAJKE
I NJIHOVO KREATIVNO KORIŠĆENJE
U BAJKAMA JUGOSLOVENSKIH I SRPSKIH PISACA


Žanr autorske bajke među savremenim kritičarima književnosti za decu izaziva veliku zainteresovanost. Problem koji se neminovno nameće – proučavanje evropske autorske bajke prisutne u nastavnim planovima i programima srpskih škola – izuzetno je delikatan i složen. Izbor autora, uočavanje uticaja, kao i recepcije njihovih dela, pokreće niz drugih pitanja koja treba objasniti. To su: koji bi evropski autori mogli biti reprezentovani, kom vremenskom periodu pripadaju, koliki je uticaj narodne bajke pretrpela autorska, šta je novo u bajkama srpskih pisaca u odnosu na bajke evropskih, a šta različito u odnosu na bajke jugoslovenskih i srpskih autora. Pitanja su kompleksna i zahtevaju određena objašnjenja naročito što i sama priroda žanra autorske bajke nije u potpunosti definisana.

S obzirom na mnoga preplitanja i uticaje, srpska i južnoslovenske bajke deo su ne samo evropske, već i svetske književnosti. Samim tim, pokazuju kakav su stav srpski književnici imali prema evropskoj književnosti: primajući određene uticaje i elemente, oni su uvek ostajali autonomni izražavajući pritom mentalitet podneblja kome pripadaju. Tako autorska bajka neminovno nosi tragove verovanja, mitova, legendi naroda kome pripada. Najstariji zapisi o bajkama, i sami tekstovi bajki pozajmljivali su motive koji se mogu sresti i u bajkama novijih vremena. Stare civilizacije i njihovi pisci negovali su bajku i čudesnost u njoj, ugrađivali je u religijske i svete knjige sa namerom da bogate i oplemenjuju detinjstvo davnih prethodnika. Kolevke mudrosti, starina, religija, pesništva i retorstva – Indija, Asirija, Vavilon, Helada stvarale su bajku, a ona je tokom istorije imala svoje preobražaje, uspone i padove. Rezultati milenijumskog stvaranja jesu brojne zbirke bajki naroda celoga sveta.

njihovim čitanjem i proučavanjem dolazi se do saznanja da duhovnih granica nema, te su tako južnoslovenske i srpske bajke primale bajkovite klice stvarajući bogate riznice narodne i autorske bajke, sopstvenu viziju sveta i čoveka u njemu, poeziju svoga jezika.

Srpska autorska bajka po mnogim svojim obeležjima bitno se razlikuje od drugih južnoslovenskih i jugoslovenskih naroda. Kriterijumi koji nam omogućavaju da uđemo u srž njene poetike, a samim tim i njenu glavnu problematiku, to u potpunosti potvrđuju. Da bi se detaljnije ušlo u njihovu suštinu, potrebno je proučiti bajke, pojave i modele prisutne u njima, poetsko-simbolične okvire, razvojni put srpske autorske bajke, kao i bajke pisaca koji čine južnoslovenski književni kontekst. Isto tako, ove bajke imaju i pedagošku dimenziju koja je u funkciji ostvarivanja i otkrivanja životnog smisla rada, energije da se dođe do dubljih značenjskih slojeva bajke, da se dosegnu tajne sakrivenih svetova junaka.

Dete kao čitalac tražilo je literaturu koja bi ga produhovila, pružila mu one lepote koje i život pruža. Zahtevalo je da mašta, putuje, sanjari, bori se i pati sa junacima. Bajka kao književna vrsta, najpre narodna, poslužila je kao uzor većem broju književnika. Sakupljajući i objavljujući folklorni materijal, mnogi su i sami počeli da pišu bajke. Namera da se već postojećim bajkama sa različitim motivima da novi duh, drugačija misao, interesantne slike, postojala je kod evropskih autora, a naročito kod Šarla Peroa, Braće Grim i drugih bajkopisaca. Bogatstvo bajkovite građe, sižei koji su se preplitali, bili su od izuzetne koristi ne samo ovim piscima, već i svima koji su, uglavnom, kreativno pozajmljivali mudrosti i saznanja narodnih stvaralaca.

Znatno kasnije, i južnoslovenski, a i srpski bajkopisci, koristeći evropske uzore narodnih bajki i autore čiji je oslonac bio folklor, počeli su stvarati bajke. Bajke koje je sakupio, preradio i objavio Vuk Karadžić predstavljale su dobru osnovu za novo stvaranje. Srpski narodni genije otkrio je svoje duhovne prostore onim stvaraocima koji će tonom i jezikom bajke tragati po nagomilanom iskustvu srpske i slovenske prošlosti.

Za razliku od većine evropskih književnika do kojih su lakše dolazili zbornici bajki naroda sveta, a naročito zbornik 1001 noć, do jugoslovenskih i srpskih književnika i čitalaca, bajke svetskoga značaja doprle su kasnije. Iako su društvene i istorijsko-kulturne prilike uticale i na razvoj bajke, originalnost pravih bajki kao vrednih književnih ostvarenja je očigledna. Bajka se osamostaljivala, narodi su sebe predstavljali u bajci, opisivali svoje junake i čudesne predele. Ali nikada se savremena bajka u potpunosti nije mogla odvojiti od narodne. Nit koja povezuje praiskonsko i savremeno čvrsto stoji poput simboličnog mosta kako bi se doprlo do istinskog mišljenja čoveka.

Autorska bajka razvila se u centralnoj Evropi kao žanr više nego kod drugih naroda, te i jugoslovenskih. Ta pisana bajka uticala je pozitivno na bajke jugoslovenskih pisaca. Ali jugoslovenska bajkovita književnost nije bukvalno trpela uticaje, te su kreativne sposobnosti većine pisaca došle do izražaja. Uočavaju se slični ili isti motivi, funkcije junaka, kompozicija opisa ili struktura bajke, no, svaki pisac, u zavisnosti od svojih sposobnosti i vremena u kome je živeo, gradio je svetove čudesnosti i stvarao simbolični jezik bajke.

Kada se govori o jeziku bajki evropskih pisaca, postavlja se i problem prevođenja. Zna se da original prevođenjem gubi onaj duh koji jedan jezički sistem ima, gubi se melodija, a istovetnih jezičkih melodija nema. Ti prevodi omogućavaju da dela dopru do čitalaca, a čitalac tom prilikom ne prima samo sadržaj, nego i celokupno duhovno bogatstvo jednog naroda. Jugoslovenskom čitaocu je drag Andersen, interesantne su bajke braće Grim, Božene Nemcove, Karela Čapeka i drugih. On ih čita, prima, oduševljava se njima i razmišlja. Čitajući te i bajke Ivane Brlić Mažuranić, Desanke Maksimović, Grozdane Olujić, Slavka Janevskog i drugih, mladi čitalac može da prepozna junake i događaje, slične postupke junaka, opise dramatičnih scena i putovanja junaka. Isto tako uočavaju se simbolične, figurativne i metaforične poruke bajki pomenutih i drugih bajkopisaca.

Evropski pisci inspirisali su mnoge naše bajkopisce, ali su se istovremeno divili neprolaznoj lepoti srpske i južnoslovenske narodne bajke. Braća Grim, proučavaoci nemačkog i evropskog narodnog blaga, sa oduševljenjem su prihvatali južnoslovenski folklorni materijal. I sami sakupljači, priređivači i pisci bajki, cenili su maštu i bogatstvo motiva u bajkama Vuka Karadžića. Na taj način srušili su uvreženu misao i pretpostavku da je Evropa umnogome uticala na književno stvaranje mnogih pisaca, čime se umanjuje njihova originalnost. Naprotiv, poneki uticaj, teme, fantastično-čudesne slike i motivi, raznovrsnost i bogatstvo jezika, znači, retroaktivna kreativna moć pisaca zadivljuje velike književnike Evrope. Pored braće Grim treba pomenuti pesnike Getea i Herdera koji su bili opčinjeni vrednošću i bogatstvom folklora. Veliki pesnik i filozof Gete, u godinama svoje sveukupne duhovne zrelosti cenio je bajku kao vrstu priče koja predstavlja osnovu budućeg života, uči životu, ma kakve sadržine bila. Ta priča koju je ispredao čudesni um iz težnje da prevaziđe postojeće stanje, svakodnevicu, sebe u krajnjoj liniji, održala je kontinuitet u razvoju jezika, istorije, uma, duha. I mnogi nama poznati svetski, evropski i srpski pisci za svoje izvore u pisanju koristili su folklorno bogatstvo naroda kome pripadaju. Navedeni podaci govore o tome da je narodna bajka jugoslovenskih naroda predstavljala zdravu podlogu, kreativnu klicu iz koje će se postupno roditi pisana bajka.

Brojna preplitanja, susretanja motiva i prilagođavanja ne znače bukvalnu transpoziciju. I pre pojave evropskog romantizma, pokušaji pisaca da postojeće bajke otrgnu od zaborava, uobliče i zapišu, pozitivan su napor. To nije bio samo napor sakupljanja i zapisivanja, to je i želja da se, osim usmenog, ovom žanru dâ i pisani oblik koji će čitanjem biti dostupan detinjstvu i na drugim kontinentima. Na primer, francuski pisac Šarl Pero, pišući svoje bajke, pozajmljivao je motive za koje se pretpostavljalo da su dosta stari i da dopiru iz vremena srednjeg veka. Živeći na francuskom dvoru, pričajući i bajkama ulepšavajući život mladim prinčevima i princezama, Pero je gradio svoje bajke. Udahnjivao im je život vremena kome je pripadao, ali i dograđivao, oduzimao ono što bi deci zagorčalo život i oneraspoložilo detinjstvo. Nemački folkloristi, braća Grim, svojom genijalnošću i stvaranjem uspeli su da deci širom pet kontinenata priušte uživanje u pričama i bajkama. Pokazuje se da je kreacija duha evropskih pisaca u stvaranju bajke veza koja će se produbljivati u drugim, pa i srpskoj književnosti. Tako su i skoriji srpski i jugoslovenski pisci bajki bili privrženiji tradiciji i vremenu u kome su stvarali. Takav je slučaj i sa drugim velikim piscima bajki, kao što je Puškin u ruskoj književnosti. On je svoje bajke u stihu bogatio motivima prisutnim u folkloru, oblikovao stihom i od toga stvarao životnu dramu koja do današnjeg dana održava pažnju dece i proučavalaca. Božena Nemcova, Karel Čapek, Hofman – svi su oni u svojim umetničkim radionicama jeziku bajki davali posebnu simboliku, produbljivali filozofsku osnovu, stvarali novi život.

Međusobni uticaji doprineli su da bajka kao vrsta dobije nove sadržine i tonove, da se osavremeni i prati zadovoljenje duha deteta. Autorske bajke južnoslovenskih i jugoslovenskih naroda sadrže dosta sličnih verovanja i religije svojstvene slovenskoj pobožnosti i mitologiji. Iako su trpele neizbežne uticaje, ipak njihove bajke čuvaju svoju originalnost, jezik, mentalitet, iskustvo, životnu mudrost stečenu mišlju i radom. To potvrđuju i reči Vuka Karadžića upućene srpskim piscima romantizma, štampane u književnom kalendaru Danica iz 1829. godine, a odnose se na korišćenje elemenata čudesnosti, lepote jezika kao tvorevine srpskog duhovnog bića. Put razvoja bajke je dugačak, i idući njime, saznajemo mnogo više o tajnama života čoveka, otkrivamo njegove preokupacije, sve želje da život učine boljim i drugačijim. Onako kako su evropski i svetski bajkopisci činili u prošlosti, tako su i južnoslovenski i jugoslovenski narodi, među njima i srpski, oslikavali svoje podneblje, opisivali patnje i radosti, divili se herojstvu i upornosti čoveka. Život na balkanskom jugu odvijao se po posebnim principima i zakonima, vekovi ropstva pod različitim zavojevačima činili su svoje, ali narodna mudrost i sva njegova pregnuća ostaće zabeležena u bajkama, izvorima života južnoslovenskih i srpskog naroda. Autonomnost u stvaranju naših bajki otkriva ne samo vrednosti, već i modele – uslovno rečeno, proizašle iz tehnike pisanja i simbola, kao i specifičnog izbora tema i motiva. Tajne stvaranja i tajne kvaliteta bajki leže ne samo u talentu književnika, nego i u prirodi srbijanskog čoveka, u zvuku njegovog jezika, u viziji njegove budućnosti. Bajke D. Maksimović, B. Ćopića, S. Raičkovića, G. Olujić, B. V. Radičevića i drugih – svedoče o tome. One kao bogati izvori duha, humora, radosti, patnji, strepnji, nadanja – jednom rečju, zvukom i patinom prošlosti, pokušavaju da otključaju riznice uma i pokažu koliko je ta višeslojnost značenja pomogla u razotkrivanju životnih zagonetki.




DETINJSTVO 1-2/2000

design by: INternetClub