br. 1-2/2001


KNJIŽEVNOISTORIJSKI PROCESI I RAZVOJNE ETAPE U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZA DECU XX VEKA


Radomir ŽIVOTIĆ:
UTICAJ KRITIKE
NA PROMENE U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZA DECU
U DRUGOJ POLOVINI XX VEKA


Srpska književnost za decu ima svoje utemeljenje u narodnoj književnosti (pesme, priče, bajke, anegdote, uspavanke, zagonetke...), a značajnije praćenje, proučavanje i kritičko vrednovanje počinje tek s pojavom Dositeja Obradovića, koji se i smatra prvim pravim srpskim književnikom. Od tog vremena pa sve do pedesetih godina XX veka srpska književnost za decu je u stalnom usponu. Racionalizam, romantizam i realizam ostavili su duboke tragove i u srpskoj književnosti za decu, a za njenu punu afirmaciju svakako je najzaslužniji Jovan Jovanović Zmaj, ali ne samo svojom poezijom nego i pokretanjem književnih listova za decu. Međutim, pravi procvat srpske književnosti za decu, njeno teorijsko osmišljavanje i stalno kritičko prosuđivanje pada u drugu polovinu XX veka. Istorija srpske književnosti za decu, mada se njen razvitak utapao u jugoslovensku zajednicu u trajanju od 70 godina, teorijsko uobličavanje (poetika), studijsko proučavanje i praćenje na univerzitetskom nivou, kao i konstantni uticaj kritike na književne promene i usmerenja – vezuju se upravo za ovaj period (druga polovina XX veka) i to je upravo razlog što ga posebno izdvajamo.

Osobena kritika književnosti za decu, ističući načelo da književnost za decu pripada velikoj porodici književnosti uopšte, usvojila je opšta kritička merila i time se po vrednosti izjednačila sa književnošću za odrasle, ali i uspela da teorijski definiše njenu autonomnost (differentia specifica): humanizam i didaktičnost, način oblikovanja dečjeg sveta i života, njegovo poimanje i doživljavanje (recepcija), značaj igre i smeha, a naročito dečja spontanost i sklonost da na maštovit i čudesan način taj svet dograđuje, ulepšava i oplemenjuje (osobena poetizacija realnosti). Uticaj književne kritike na književno stvaranje za decu, naravno, kvantitetom i kvalitetom nije istovetan i srazmeran je žanrovskoj raznovrsnosti: novinska kritika, studije i monografije, esejistika koja uključuje i kroki-esej, ogled, polemika, studijski članak, prigodna kritika i „kritičari-antologičari”. Iako je anotacija ili beleška prva (a ponekad i jedina) informacija o književnom delu za decu, bez obzira što se objavljuje u časopisima i na dečjim stranama u dnevnim novinama – ona ima više karakter „vesti” i nema atribute književne kritike.

Novinska kritika, najčešće u formi prikaza ili recenzije, objavljuje se u novinama, časopisima i knjigama, presudno je uticala na tokove razvitka naše književnosti za decu. Obaveštenjima o novim knjigama za decu, propagiranjem novih estetičkih načela, posredujući između pisca i čitaoca svojim ukusom i znanjem – kreativna novinska kritika, a ne ona „površinska”, najviše je uticala na formiranje javnog mnenja, na stvaranje za decu prihvatanjem nove poetike. Iako ograničena prostorno i vremenski, nesistematska, kao rezultat trenutnog nadahnuća – novinska kritika, često sudbonosna za pisca, jeste svojevrsna selekcija zasnovana na iskustvu, znanju i ukusu. njena preventivna uloga je u tome što blagovremeno, odmah po štampanju knjige, trenutno reaguje i utiče na ukus i mišljenje čitalaca, ali svojim kritičkim ocenama utiče i na pisce. Novinska kritika je najviše zastupljena, redovno se objavljuje u kulturnim rubrikama listova, ali i u stručnim i naučnim časopisima, pa iako i sama podleže korekciji – upravo zbog velike medijske moći je uvažavana i od istoričara književnosti za decu.

Autori novinske kritike su brojni: dr Voja Marjanović, dr Slobodan Ž. Marković, dr Dragutin Ognjanović, dr Zorica Turjačanin, dr Radomir Životić, dr Dragoljub Jeknić, dr Tihomir Petrović, Dušan Radović, Sima Cucić, dr Živan Živković, dr Dragoljub Gajić, dr Novo Vuković, dr Tode Čolak, Grozdana Olujić, Milan Bogdanović, Čedomir Mirković, dr Vuk Milatović, Milan Pražić, Radojica Tautović, Dragiša Vitošević, Dragoljub Đurić, Ivan Šop, Jovan Dunđin, Branko Jovanović, Vladimir Milarić, dr Hristo Georgijevski, Milutin Đuričković... Kao što se može zaključiti, novinski kritičari se grupišu oko tri kulturna centra: Beograd, Novi Sad i Sarajevo (odnosno, Banja Luka). Ovom nepotpunom spisku, ono što je zanimljivo, treba dodati još duži spisak pisaca za decu koji novinsku kritiku (preporuke, predgovori, pogovori...) pišu jedni o drugima. Ta kritika je uglavnom pohvalna i kada to dela objektivno ne zaslužuju. Ona je naglašeno subjektivna, jer pisci pišu „u krajnjoj liniji sami o sebi”, a jedini kvalitet joj je informacija. Poneka kritika sadrži i utiske, obrazložene konstatacije, ali retko koja nosi i elemente interpretacije, dublje analize, obrazloženu ocenu o umetničkoj vrednosti. Kritičari pisci jedni o drugima više deluju snagom umetničkog autoriteta, nego visprenom kritičkom rečju. Kada je reč o osobenostima kritike književnosti za decu, najzad, treba uneti i nužnu korekciju. Povodeći se za člankom Slobodana Ž. Markovića (O kritici književnosti za decu, u Kritika književnosti za decu, Tribina Zmajevih dečjih igara, Novi Sad, 1970), koji tvrdi da kritika književnosti za decu nije neposredni posrednik između pisca i čitaoca, kao što je to slučaj, na primer, u književnosti za odrasle, jer je „retko čitaju deca, a više roditelji, učitelji, vaspitači, bibliotekari, pedagozi uopšte” – neki dobri poznavaoci ove kritike određuju je pretežno po ovoj osobenosti (V. Marjanović: Kritika književnosti za decu i mlade, u Književnost za decu i mlade, Beograd, 2000) „kome se obraća kritika i kritičar književnosti namenjene deci i mladima?”

„Valja odmah reći da književna kritika dečje književnosti nije namenjena mladom čitaocu. Intelektualno i emocionalno nezreo, on nije dorastao do ozbiljnog kritičarskog teksta. Stoga ova kritika prvenstveno računa na odraslog čitaoca: roditelje, vaspitače, učitelje, nastavnike, profesore, bibliotekare i sve druge saradnike dečjeg čitaoca koji će kritičku misao razumeti i preneti mu na njemu dostupan način. Cilj ove kritike je da odraslog čitaoca obavesti kako bi on mogao svom vaspitaniku da objasni smisao književnog dela: njegovu sadržinu, formu i poruku” (str. 36. i 37).

Smisao korekcije je u činjenici da ovu kritiku čitaju i „odraslija deca”, te zato Slobodan Ž. Marković tačno određuje „retko čitaju”, a još značajnija dopuna je da ovu kritiku obavezno čitaju autori književnih dela za decu na koje se kritika odnosi, kao i drugi pisci o svojim kolegama piscima. Kad novinsku kritiku o književnom delu za decu ne bi pre svega čitali pisci na koje se ona odnosi, bez obzira što to može biti preterana hvala ili neobrazložena pokuda, izgubio bi se smisao kritike. Logičku zasnovanost ove teze ne treba i empirijski proveravati. Ko je taj pisac koji nije zainteresovan da pročita kritiku o svom delu?! Tvrdim da su upravo pisci najčešće i prvi čitaoci kritika o svom delu i da novinska kritika snažno deluje na njihova etička i estetička usmerenja (O ovoj temi zanimljivo je pročitati i shvatanje D. Ognjanovića i još nekih kritičara književnosti za decu kod kojih se sadrži samo „prva polovina istine”).

I novinska kritika je složena duhovna aktivnost koja podrazumeva znanje, ukus i iskustvo, te se ne može prihvatiti tvrdnja „da je svaki čitalac pomalo i kritičar”, jer se time obezvređuje kritika kao društveno odgovorna delatnost. Sudovi čitalaca, osim na osnovu „čitanosti”, pošto nisu javno izrečeni – ne utiču na formiranje ni društvenog ukusa, ni društvenog mišljenja.

Studijska kritika o književnim delima za decu naučnom metodom presudno deluje trajnim vrednosnim sudovima na promene, a vezuje se za drugu polovinu XX veka. Tu spadaju magistarski radovi, doktorske disertacije, monografije, zbirke studija i ogleda, tj. ono što se značajnijim delom može nazvati naučna ili univerzitetska kritika. Ova kritika može biti opšteg teorijskog karaktera (T. Petrović: Dete i književnost, 1991; dela Nova Vukovića, Slobodana Ž. Markovića itd.) ili se može vezivati za jednog pisca i njegovo delo u celini, ili samo za deo piščevog stvaralaštva. Do sada su objavljene brojne naučne studije (V. Bošković U vedrim prostorima detinjstva; 1973. o poeziji D. Maksimović; R. Životić: Poezija Dragana Lukića, 1974; V. Marjanović o pripovedačkom radu B. ]opića; D. Ognjanović Stvaraoci i deca, 1988; S. Jovanović o književnom delu D. Radovića; Novo Vuković: Iza granica mogućeg, 1979; D. Gajić: Svet književnosti za decu, 1995; M. Danojlić: Onde potok, onde cvet, eseji, 1973; D. Đurić: Naivna pesma, Knjiga o M. Tešiću, 1977; B. Kovačević: Poetska slika i igra u poeziji za decu M. Danojlića, Z. Turjačanin: Roman za djecu, 1978; Dječje književnosti naroda i narodnosti BiH, 1980; Ključevi zlatnih vrata, 1978; V. Milarić: Vreme kao igračka, 1967, Dečje jezičko stvaralaštvo, 1969, Interpretacija dečje pesme, 1976; itd.

Studijska kritika izriče vrednosne sudove na osnovu analize (lingvističke, lingvostilističke, tematske, motivske...), primenjuje naučne metode (impresionistička, biografska, tradicionalistička, psihološka, interpretativna, tj. metode estetičke kritike), drži se opštih teorijskih zahteva i ima veliki značaj za književnu istoriju. Interesovanje za studijsku kritiku, po mom saznanju, u stalnom je usponu. Koliki je značaj ove kritike svedoči činjenica da bi mnogi afirmisani pisci za decu rado poželeli da dobiju odgovarajuću studiju o svom stvaranju. To je zato što studijska kritika ima posebnu težinu na „utemeljenje” književnika u istoriji književnosti.

Esej i kroki-esej su forme kritike koje se objavljuju pretežno u časopisima, a kroki-esej i kao radio-žanr. Eseje su objavljivali Ognjanović, Marjanović, Milarić, Pražić... a kroki-esej je bio specijalnost dr Toda Čolaka, ali se to odnosi uglavnom na književnost za odrasle. Ove vrste kritike su imale od dnevne do višemesečne aktuelnosti, a čitanost je zavisila od autoriteta kritičara. Ogled, polemika i studijski članak su neravnomerno zastupljeni u kritici književnosti za decu. Ogled su pisali V. Marjanović, D. Ognjanović, S. Cucić... Polemika kao žanr kritike kad je reč o književnosti za decu danas gotovo da ne postoji. Studijski članak je vrlo redak, u središtu razmatranja ima analizu i uopštavanje (sintezu), a upražnjavali su ga uglavnom naučnici (mnogi članci Slobodana Ž. Markovića upravo su studijski) i kasnije su „uklapani” u zbirke. Njihov uticaj na promene u književnosti za decu ravan je utvrđenim programskim načelima.

Prigodna kritika je novinska ili časopisna. Nastaje kad predmet kritike nije konkretno delo. Umesto informacije o delu, njegovom kvalitetu, o estetičkim i etičkim vrednostima njegovim – ponekad se u formi kritike pruža celovita informacija o pesničkom delu u celini, tj. nudi sintetično mišljenje o umetnikovom stvaranju i to sa izvesne vremenske distance. Povodi za takvu vrstu kritike su obeležavanja značajnih godišnjica, ili izdavanje celokupnih dela, ili neka izuzetna kulturna akcija vezana za piščevo ime. Takva kritika je obično prigodna, pohvalna, ali ponekad sadrži i nova saznanja o piscu ili o njegovom umetničkom delu. Naravno, u toj kritici poželjno je da se ne ponavlja poznata argumentacija, a ako se već mora ponavljati – iste činjenice se mogu posmatrati iz novih uglova, s gledišta sadašnjosti ili s perspektivom u budućnost.

Prigodna kritika sleduje ozbiljnim istraživačima književnosti za decu, onima koji su je redovno duže pratili i izučavali. Na Zmajevim dečjim igrama dr Voja Marjanović je podneo saopštenje Jovan Jovanović Zmaj, koje je kasnije objavljeno u knjizi Portreti srpskih pisaca za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1998. Zoran Gluščević je u Borbi (10–11. XII 1983) takođe objavio prigodnu kritiku Dete je otac čoveka – Zmaj za sva vremena. Tipična prigodna kritika je Milutina Srećkovića (Borba, 23. XII 1978), nastala povodom knjige Milorada R. Blečića Desanka Maksimović, koja je upravo slavila 80 godina života.

U prigodnoj književnoj kritici pruža se „sinteza” bez naročitog dokazivanja, govori pohvalno, s pijetetom. U njoj imamo i elemente obaveštenja, i elemente komentara, i citate s pozivom na autoritete u književnoj kritici. Pošto je „sinteza” o celovitom stvaralaštvu, tu se mogu naći stručni izrazi, neologizmi, filozofska promišljanja o umetnosti i životu, mišljenja u estetskim slikama, pesnički stil ispunjen metaforama i alegorijama – nešto što i ovu kritiku čini poetskom. (Opširnije o vrstama prigodne kritike i analiziranim primerima videti u mojoj knjizi Novinska kritika. Studija s prilozima, Naučna knjiga, Beograd, 1988).

Antologičari-kritičari je uslovni naziv za sve sastavljače antologija koji su, u predgovorima ili pogovorima, izložili kriterije i estetička i etička shvatanja na osnovu kojih su izvršili izbor pesama, priča, pisaca... Antologičari su implicite kritičari, sudije bez milosti, ili neiskreni laskavci, ili iskreni obožavaoci odabranih književnih dela ili pisaca. Antologija podrazumeva autoritativnost, ali malo antologija ima bez zamerke. Najveći broj antologija sačinio je Voja Marjanović. Antologičar je i Dragutin Ognjanović. Činjenica je, međutim, da su najveći uticaj na promene u književnosti za decu izvršile antologije Dušana Radovića (Antologija srpske poezije za decu) i Slobodana Ž. Markovića (Antologija srpske priče za decu). Voja Marjanović je sačinio do sada najbolju antologiju Dečja književnost u književnoj kritici (prvo i drugo izdanje). Antologije sačinjavaju i sami pesnici, obično pri kraju stvaranja. Budući da sam kao kritičar već iznosio mišljenja o brojnim antologijama i njihovim sastavljačima, ovoga puta su dovoljne i ove škrte konstatacije. Uzgred bi trebalo napomenuti da su mnoge antologije „jugoslovenske”, a da su se tek devedesetih godina XX veka pojavile i antologije srpske književnosti za decu.

Težnja gotovo svakog pisca je da uđe u antologiju, jer se time sugeriše trajnije mesto u istoriji srpske književnosti za decu, ali ta čast obično pripada odabranim piscima i njihovim istinski umetničkim delima. Antologičari-kritičari zaista vrše veliki uticaj na promene u srpskoj književnosti, autoritativnije čak i od studijske kritike.

Umetnička komunikacija, poruka i funkcija kritike književnosti za decu je osobena. Pisac za decu još dok stvara računa na komunikaciju s decom konkretnog uzrasta (predškolski, školski uzrast, mladi uopšte), tj. već tada stvara iluziju svog delovanja na njihovo svesno i emocionalno biće, na „estetički sloj čitaočeve mašte”. Komunikacija se ostvaruje pomoću umetničke poruke koja je direktnija u poeziji, a u prozi se uglavnom ostvaruje pomoću likova, njihovih shvatanja i postupaka. Kada je poruka poznata, umetnička komunikacija je ravna nuli. Deca-recipijenti se spretno brane od takvih pisaca i izveštačenih kritičara, i upinjućih preporuka roditelja i nastavnika. Nije dobro ni kad je umetnička poruka „zamršena”, teško odgonetljiva. I tada deca čitaoci iskazuju otpor. Samo kad je umetničko delo primereno detetu, i kad prava kritika padne na pravo delo – koristi imaju čitaoci i kritičari čije će sudove uvažiti književni istoričari. Naravno, ne treba posebno isticati da misaona i čulna sposobnost čitaoca predstavlja osnovu za uspešnu umetničku komunikaciju. S tim u vezi kritičar književnosti za decu je u višestrukoj ulozi: on je pravedan sudija u odnosu na pisca, posrednik između pisca i čitaoca, jer svojim znanjem i iskustvom čini komunikaciju primerenijom senzibilitetu čitaoca, ali je i sam, ostvarujući umetničku interpretaciju dela, svojevrsni umetnik. Time što kao kritičar nastoji da čitaocu omogući lakšu recepciju dela, što sugeriše izvesna značenja, kritičar ne uskraćuje čitaocu slobodu samostalnog i originalnog doživljavanja, jer i čitalac ne mora da se saglasi s ukusom i iskustvom kritičara. Kritičar samo pomaže u pronalaženju „prave poruke” čijeg značenja ne mora da bude svestan ni sam stvaralac za decu. Dakle, kritika književnosti za decu ima brojne funkcije: da utiče na književne promene, da sudi o konkretnim piscima i njihovim delima, da posreduje između pisaca i recipijenata (čitalaca), da tumači umetničko delo i njegova značenja, da propagira nove etičke i estetičke vrednosti izdižući kritiku na nivo umetnosti i nauke. Kritika književnosti za decu treba da bude dobronamerna i iskrena i prema piscu i čitaocu i da bude motivisana plemenitim pobudama.

Doprinos kritike srpskoj književnosti za decu ogleda se u kontinuiranom delovanju i afirmaciji pravih i originalnih umetničkih vrednosti: uvažavanje tradicionalnog, ali i negovanje modernog pesničkog izraza, isticanje autonomnosti i osobenosti književnosti za decu, definisanje poetike, propagiranje igre, mašte i smeha i zalaganje za slobodno detinjstvo, usklađivanje korisnog i prijatnog, ukazivanje na humanizam i patriotizam, na dobrotu i optimizam, iskreni lirski doživljaj prirode sela i grada, novi odnosi dece prema roditeljima, drugovima i školi... sve to je gotovo od nesamerljive vrednosti ne samo za razvitak književnosti za decu nego i za razvitak srpske kulture uopšte.




DETINJSTVO 1-2/2000

design by: INternetClub