br. 1-2/2001


KNJIŽEVNOISTORIJSKI PROCESI I RAZVOJNE ETAPE U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZA DECU XX VEKA


Miomir MILINKOVIĆ:
REFLEKSI AVANGARDE I DRUGIH ŠKOLA I POKRETA
NA KNJIŽEVNOST ZA DECU IZMEĐU DVA RATA


Istorijski hronotop srpske književnosti za decu mogao bi se definisati u četiri razvojne etape. Prva je do Luke Milovanova i Zmaja, a obuhvata uglavnom produkte usmene tradicije. Druga započinje delom pomenutih pesnika i traje do Prvog svetskog rata, treća između dva svetska rata, a četvrta od Drugog svetskog rata, naovamo. Ideja evropske književne avangarde imala je snažnijeg odjeka u srpskoj književnosti uglavnom između dva svetska rata, naročito u trećoj deceniji dvadesetog veka, kada su se na književnoj sceni pojedini pokreti i škole smenjivali neverovatnom brzinom. Predstavnici srpske avangarde izražavali su svoje ideje u iskazima manifestnog karaktera i književnim strujanjima kao što su dadaizam, sumatraizam, zenitizam, hipnizam, a nešto docnije i pokret socijalne literature. Pomenute škole, šire gledano, ne izlaze iz okvira ekspresionizma i nadrealizma, ključnih pokreta u srpskoj književnosti između dva svetska rata. Predstavnici srpske avangarde bili su eksplicitni u poricanju vrednosti prethodnih škola i pokreta, što se naročito vidi iz njihovih programa, književnih proglasa i književnih dela koja su razarala obrasce klasične poetike. U njihovom stvaralaštvu dominirala je težnja antiestetizma i demijurškog aktiviteta modernih književnih tendencija.

Dinamika književnih zbivanja u okvirima ekspresionizma i nadrealizma, nije bila tako burna i snažna u stvaralaštvu za najmlađe čitaoce. Nakon smrti Jovana Jovanovića Zmaja nastao je period izvesnog zatišja, jer među dečjim spisateljima nije bilo individualne ni kolektivne stvaralačke snage, koja bi pospešivala razvojne tokove, započete, ili samo anticipirane plodnim delom ovoga velikog pesnika. Sa aspekta književne istorije i vremenske distance, neophodne da se o piscima sudi sa stanovišta objektivnog kritičkog prosuđivanja, moglo bi se zaključiti da je posle Zmajeve smrti nastao period stagnacije kvaliteta u produkciji literature za mlade. Taj zastoj je naročito vidan ako se posmatra estetska vrednost tekuće pesničke produkcije. Većina pesnika, koji su nastojali da u svojim stihovima što više liče na Zmaja, ostaće zatočeni vremenom u kome su živeli, zajedno sa neinventivnim stihovima svoje didaktične poezije.

Novi kvalitet življenja i drugačiji odnos prema duhovnim disciplinama između dva svetska rata, imao je naročitog odjeka u kulturnim i društvenim institucijama, koje će štampanjem knjiga i pokretanjem listova i časopisa, na najbolji način popularisati stvaralaštvo za mlade. Tako su Politika, Pravda i Vreme otvorile posebne rubrike u kojima su objavljivani prilozi za decu i mlade. Među novopokrenutim publikacijama isticali su se Zorica, Budućnost, Naš list, Plamičak, Zavičaj, Srpsko Kosovo i drugi, čija je sadržina bila ispunjena ideološkim, pedagoškim ili zabavnim sadržajima. Poznati izdavači i knjižari Geca Kon, Cvijanović, Rajković i drugi, takođe štampaju knjige namenjene deci, a otvaraju se i posebne biblioteke kao što su Kadok, Omladinska knjiga i Dečji klasici. Za decu pišu pesnici-učitelji, među kojima se ističu Milorad Petrović Seljančica, Jovan Miodragović, Dimitrije Gligorić, Danica Bandić i Živojin Karić. njihova poezija je poučitelna, ali umetnički bleda i neinventivna. Doduše, bilo je u tom periodu ostvarenja koja i danas zaslužuju pažnju, kao što su Čika Andrine pesme Andre Franičevića, Branine priče Branislava Cvetkovića, U gradu radosti Stevana Beševića i drugih stvaralaca, koji su se u širokom krugu pesnika-didaktičara, Zmajevih epigona, isticali stihovima originalnije pesničke retorike.

Književnih proglasa i manifesta koji su podsticali i usmeravali burna previranja u srpskoj međuratnoj književnosti, u stvaralaštvu za najmlađe nema. Sve što se u ovoj sferi umetnosti događalo bili su samo refleksi opšte duhovne klime i razvojnih tendencija koje insistiraju na novim modelima i novoj formi umetničkog oblikovanja. Teorijska misao, koja je naporedo sa književnim programima i školama imala radikalne stavove o pitanju umetničkog stvaranja, u književnosti za decu je dobijala tek prve crte fizionomije koju je nagovestio Marko Ristić u članku O modernoj dečjoj poeziji, napisanom povodom Vučove poeme Podvizi družine „Pet petlića“. Poznati istoričari književnosti bave se stvaralaštvom za decu uglavnom uzgredno, dok je veoma malo onih koji su se u potpunosti posvećivali ovom vidu književne umetnosti. Ipak, pažnju zaslužuje nekoliko poznatih naslova iz tog perioda: Dečja književnost (1927) Milivoja Kneževića, Dečja i omladinska knjiga (1933) Darinke Stojanović, Naša dečja književnost (1937) Sime Cucića i Dečja književnost (1940) Gvida Tartalje. Među stvaraocima međuratne srpske književnosti, samo je Tartalja uspeo da se uzdigne iznad prosečnosti Zmajevih epigona. Iako svojim zbirkama Začarani krug (1924), Srmena u gradu ptica (1927), Carstvo male Srmene (1929), Čarobna frula (1933), Veseli drugari (1934), nije uneo mnogo novina u već poznate pesničke klišee, on je ostvario prirodnu vezu na liniji tradicionalnog i modernog, na izvestan način reinkarnirao posustalu dečju poeziju, i dao značajan doprinos na stvaranju njenog konačnog identiteta.

U razvoju novog poetskog govora značajno mesto pripada i Desanki Maksimović, koja se pesničkom zbirkom Vrt detinjstva (1927) deklarisala za ljubav, prirodu i dete, kao trajno opredeljenje svoje poezije. U svome stvaralačkom opusu, pa i delima za decu, ona nikada nije bila u potpunom saglasju sa zahtevima novih pesničkih škola i programa, ali nije ostajala ni izvan njih. Poetska vizija prirode i osećanje ljubavi za sve oblike života, trajna su opredeljenja i kvaliteti njene poezije. Nakon Braninih priča (1930), Desanka Maksimović će zbirkama pripovedaka Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931), i Raspevane priče (1938), dati značajan doprinos evoluciji narativnih modela. U sferi proze ipak valja izdvojiti Branislava Nušića koji će romanom Hajduci (1933) utemeljiti početke romaneskno-pripovednog modela, iz koga će se docnije razvijati žanrovska raznovrsnost jedne od dominantnih formi književnosti za mlade. U strukturu Nušićevog romana utkana je i didaktično-zabavna, narativno-scenska i na momente groteskna slika života. Iako u nekim elementima strukture nosi odlike romana s tezom, ne može se osporiti književnoistorijski značaj ovog dela, od koga započinje ekspanzivniji razvoj jednog popularnog književnog žanra koji sadrži naglašenu notu izvornog humora. U sferi proze, oglasio se neposredno pred rat i Branko ]opić (U svetu leptirova i medveda, 1940), koji će iskazati neobičan smisao za umetničko oblikovanje vedrih sadržaja, i nagovestiti raznovrsnost pripovednih modela, od realistične priče do širih formi humoristično-avanturističnih konstrukcija nonsensnog ili animalističnog tipa.

Pesničko delo Aleksandra Vuča zauzima posebno mesto u evoluciji međuratne književnosti za decu. Po stvaralačkom opredeljenju i umetničkoj vokaciji Vučo pripada nadrealizmu koji je u srpskoj književnosti ozvaničio Marko Ristić, člankom Nadrealizam, u prvom broju časopisa Svedočanstva, 1924. godine. Međutim, suštinska promocija nadrealizma dogodila se 1930, u almanahu Nemoguće, izjavom grupe umetnika da prihvataju jedan „disciplinovaniji kolektivni aktivitet, radi koga svaki od njih pristaje da žrtvuje psihološku stranu svoga ja”.1

Nadrealizam je u srpskoj književnosti, kako umetničkim ostvarenjima, tako i proklamovanim načelima, postao autentični izraz avangarde, više u književnoestetskom nego u ideološkom smislu. Otuda, sasvim prirodno deluje Vučova izjava da je prišao nadrealizmu „koji je bio prevashodno nekonformizam” i što je, pored ostalog, taj pokret pružao veće mogućnosti književnim stvaraocima. Na idejama ovog pokreta vaspostaviće se moderne književne forme postnadrealističke epohe. Socijalna literatura, za koju se može reći da je bila samo jedno shvatanje književnosti, nije na umetničkoj ravni donela ništa novo, ali je imala određen značaj na ideološkom planu, u večnoj borbi ljudi za bolje i pravednije društvo.

Vučova poema Podvizi družine „Pet petlića“,2 može se posmatrati kao pesnički model koji u svim elementima strukture nosi ideju srpske književne avangarde. Većina Vučovih kritičara registrovala je poneku oznaku na kojoj se ostvaruje avangardni radikalizam ove autentične poeme. Marko Ristić je zapazio da Vučova „dečja poezija predstavlja jednu homogenu celinu sa njegovom poezijom za odrasle, koja mu je omogućila da shvati, da se dovoljno oslobodi od predrasuda moralističke i racionalističke cenzure da bi shvatio da je načelo poezije i načelo detinjstva u suštini isto, da je to načelo želje, koje je u opreci sa represivnim ustrojstvom društvene današnjice.” 3 Slikajući družinu petlića, Vučo je interpoliranjem iracionalnog i realnog, ostvario autentičan model dečje poezije, naročito na planu stila i jezika i umetničkog oblikovanja. U središtu njegove pažnje je dečja družina iz siromašnog gradskog predgrađa, bez predrasuda i respekta prema „uparađenim” konvencijama građanskog morala. Ovi detalji ukazuju na socijalne elemente poetskog tkiva, koji još uvek nisu prešli u moralističku pragmatičnost utilitarizma, iako se ne možemo oteti utisku da poema na više mesta sadrži jasna obeležja angažovane i socijalne literature. Šire gledano, Vučo je samo na momente ostajao u domenu tog manira, jer kompozicija dela, tok radnje, portreti glavnih junaka i posve nov poetski izraz daju poemi preimućstva moderne i originalne poezije. Uvodeći groteskno i zabavno u ozbiljne sadržaje, on se ipak opredelio za umetnički pristup u kome se objektivno i imaginarno dograđuju i dopunjuju u igri dečje družine, čije podvižništvo i iluzivne zanose vešto pretače u parodičnu sliku realnog života. Na taj način pesnik ne ostvaruje samo novu formu i novi poetski govor, već i novi stav prema detetu, posve drugačiji u odnosu na pevanje svojih savremenika.

Podvizi družine „Pet petlića“ izlazili su u nastavcima, 1931, u dodatku Politike, a štampani kao zasebna knjiga 1933. Ako se ima u vidu da su poznate poeme Humor zaspalo, Nemenikuće i ]irilo i Metodije, štampane 1932, jasno je da su i Petlići nastali u vreme Vučove nadrealističke inspiracije. Nadrealistički metod umetničkog oblikovanja u ovoj poemi za decu najpotpunije se prepoznaje i identifikuje u sferi humora. Vučo smešno crpi iz pomerenog, neobičnog, izokrenutog, karikiranog – do iracionalnog, koje se stilskom ornamentikom lako pretače u nadrealističku poeziju. Generacijska distanca između dece i odraslih, dobar je povod za smeh, naročito u momentima kada se doživljava kao antagonizam, oslikan neobičnim sintagmama, uspelim poređenjima, ili imenima i nadimcima nonsensnog tipa. Onomastička igra imenima sestara, a naročito maniri sestre Kalavestre, fiksirana je duhovitim dosetkama i slikama iz kojih se kristališu biseri nadrealističkog smeha. Naročito su snažne i u nadrealističkom maniru dobro iznijansirane stilske konstrukcije kojima se oblikuje portret zloćudne Kalavestre. Ona je „zbrčkana ko stara pluta”, „meka kao gnjilo voće”, „kao avet od papira”, „mršava kao trola”, izgleda kao „truli modri patlixan” ili „kao fleka pod crknutom mačkom”, „slična svraci”, „sa očima vodnjikavim ko da celog dana plače”; ona samo na momente deluje beznadežno, da bi u pogodnom momentu, neočekivano, „kada migne, ko da zvizne ljuta strela”, pokazala svu nastranost izopačenog ljudskog bića. Refren njene omiljene pesme „Još mi katkad drhti duša”, koju zapeva kad joj se učini da je niko ne sluša, transformiše se u svojevrsnu, nadrealističku ironiju: „I postadoh oskoruša”, koja uz dobro odabrane primere gradskog, nonsensnog žargona, u skladnom ritmu stihova, otkriva estetske i zvučne vrednosti običnog govora.

Sa književnoistorijskog aspekta gledano, Vučo je poemom Podvizi družine „Pet petlića“, napravio radikalan zaokret u razvojnim tokovima književnosti za decu i mlade. Opredeljujući se za motive iz gradskog života, i dečake iz zapuštenih gradskih četvrti, on je proširio tematski krug poezije i utemeljio, na stilskoj i estetskoj ravni umetničkog oblikovanja, čvorna polazišta modernih književnih tendencija i anticipirao poeziju nekih savremenih dečjih pesnika. I najzad, on je književnost za decu, koja se u trećoj deceniji XX veka razvijala na margini burnih književnih previranja, svojom poemom Podvizi družine „Pet petlića“, uveo u samo središte modernih književnih zbivanja.


1) Nemoguće, Beograd, 1930.
2) Aleksandar Vučo (Askerland): Podvizi družine „Pet petlića“, Nadrealistička izdanja, Beograd, 1933. Autor naslovne strane, kolaža i objašnjenja bio je Dušan Matić. U članku O modernoj dečjoj poeziji, Marko Ristić kaže: „Pod pseudonimom Askerland (u samom početku Čika Aca), objavio je Aleksandar Vučo, između 1929. i 1932. u dečjem dodatku Politike, pored izvesnih kraćih pesama i jednog malog romana u prozi i tri veće poeme: Putovanja i avanture hrabrog Koče, Poludeli biciklet i Podvizi družine ‘Pet petlića’.” (Marko Ristić: Književna politika, Prosveta, Beograd, 1952, str. 189.)
3) Marko Ristić, Nav. delo, str. 191.





DETINJSTVO 1-2/2000

design by: INternetClub