br. 1-2/2001


KNJIŽEVNOISTORIJSKI PROCESI I RAZVOJNE ETAPE U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZA DECU XX VEKA


Vasilije RADIKIĆ:
AVANGARDNE I NEOAVANGARDNE TENDENCIJE
U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZA DECU


U formulaciji teme savetovanja ovogodišnjih Zmajevih dečjih igara („Istorijski pravci i razvojne etape u srpskoj književnosti za decu XX veka”), kao i u njenom obrazloženju, implicitno je sadržano i pitanje odnosa književnosti za „odrasle” i književnosti „za decu” kao dva vida književnog stvaranja. U svetlu navedene teme moguća pitanja su – da li svaki od ova dva vida književnog stvaranja ima svoju, autonomnu razvojnu logiku, da li se u književnosti za decu pojedine etape „ozbiljne književnosti” ponavljaju kao „ontogenetska repriza” razvijenije vrste, odnosno, da li se određeni stvaralački modeli iz književnosti za odrasle kao svojevrsne homologije prenose u književnost za decu, ili je njihov razvoj relativno nezavisan i autohton?

Potpun odgovor na ova pitanja svakako bi podrazumevao svestrana istraživanja kako u dijahronijskoj, tako i u sinhronijskoj ravni problema; ovde ćemo, u nastojanju da bar donekle osvetlimo suštinu navedene relacije, pažnju koncentrisati na pitanje prisustva avangardnih i neoavangardnih tendencija u srpskoj književnosti za decu. Pri tome je od posebne metodološke važnosti činjenica da upravo avangardno i neoavangardno stvaranje kao precizno profilisan književno-stilski kompleks (istorijski, programski, poetički) omogućava da se razvojni aspekt relacije književnost za decu/književnost za odrasle sagleda u sasvim izoštrenom vidu. Osnovna odlika avangardnih književnih pravaca je izrazit opozitski odnos prema tradiciji uopšte i posebno prema etabliranim stvaralačkim postupcima i poetičkim normama. Time se avangarda oštro distancira u odnosu na tekuće književno stvaranje, s kojim prekida sve veze, konstituišući svoj stvaralački koncept kao negaciju postojećeg stvaranja. U širem smislu, kao istorijska, sociološka i kulturološka pojava, avangardna umetnost predstavlja vid snažnog opiranja vladajućem sistemu društvenih normi i vrednosti u cilju temeljnog preobražaja društva i postavljanja nove kulturne i socijalne paradigme.

U srpskoj književnosti, avangardne tendencije se značajnije ispoljavaju dvadesetih godina prošlog veka, a produžavaju se i tokom naredne decenije – da bi, nakon završetka Drugog svetskog rata, početkom pedesetih, ponovo oživele. U okviru avangarde javilo se niz tendencija, škola, pravaca i pokreta, a u sklopu srpske književnosti jedan od najznačajnijih bio je pokret nadrealizma. U ovom razmatranju, svakako, nema prostora za širu elaboraciju avangardnih stvaralačkih i poetičkih nazora, ali je, s obzirom na pitanje koje se pokreće, neophodno podvući da je raskid sa logocentrizmom pesničkog govora predstavljao jednu od bitnih stvaralačkih odlika nadrealističke poetike, čime se, nasuprot vladajućoj stvaralačkoj praksi, u pesničko stvaranje unose postupci zasnovani na spontanitetu i automatizmu stvaralačkog čina.

Već ove karakteristike upućuju na evidentnu bliskost avangardnog, a posebno, nadrealističkog stvaranja sa nekim strukturalnim odlikama dečjeg govora i dečje logike, a time i na elemente prožimanja nadrealističke poetike sa književnim stvaranjem za decu. U krilu nadrealističkog pokreta začinje se i avangardno, nadrealističko stvaranje za decu. Ključnim delima te poetičke orijentacije pripadaju poeme za decu Aleksandra Vuča, koje označavaju oštar zaokret u odnosu na dotadašnju praksu u ovoj oblasti pesničkog stvaranja. Posežući za govorom ulice i dečjim slengom, te kreiranjem jedne nove metaforike, čija se značenja zasnivaju na nesvakidašnjim asocijativnim sklopovima, sasvim apartnim u odnosu na preovlađujući govor (do)tadašnjeg pesništva za decu, Vučo unosi snažnu jezičku provokaciju u dečju pesmu.

Vučova knjiga Podvizi družine „Pet petlića“ pojavila se 1933. godine – dakle, u vreme kada je nadrealistički pokret već zadobio vidno mesto na književnoj sceni toga vremena. Značajno je da neposredno nakon pojavljivanja Vučovih „petlića”, Marko Ristić štampa svoj ogled O modernoj dečjoj poeziji, koji predstavlja jedan od najmarkantnijih tekstova u otkrivanju novog duha književnog stvaranja za decu. Ali, taj tekst je važan i zbog toga što potvrđuje avangardno načelo jedinstva poetske teorije i prakse – težnju da pesničko oglašavanje prati i formulisanje novog pogleda na književno stvaranje i uspostavljanje novog poetičkog kanona. Ta poetička samoosvešćenost u dotadašnjoj poeziji za decu bila je – sa izuzetkom Zmaja – sasvim nerazvijena. Naglašavajući da Vučova pesma za decu predstavlja „sprezanje težnje za čisto poetskim oslobađanjem sa težnjom za moralnim i socijalnim oslobađanjem”, Ristić će u ovom stvaranju istaći načelo slobode kao ključno. „Pravo dete”, piše Ristić, „uobličava se u snu, u humoru, u poeziji.” Pesništvo za decu, po njemu, pruža deci „slobodu i živu igru duha koji nije ometen teškom kontrolom starmale mudrosti” i predstavlja „homogenu celinu” s „poezijom za odrasle”, koja se takođe zasniva na postulatu da je načelo poezije i načelo detinjstva, u suštini, isto.

Primer nadrealizma pokazuje kako isto poetičko načelo i isti stvaralački kod može gotovo simultano, bez „istorijske distance” obeležiti pesništvo za decu i za odrasle. Doduše, Bora ]osić u svojoj Antologiji dečje poezije (1965) napominje da Vučovo pesništvo za decu, usled naglašenog socijalnog angažmana, gubi mnoge „dečje” atribute i samo je zaodenuto u „reklu dečjeg pesništva”. Da ne sadrže višak lascivnosti i višeznačnosti, ]osić bi u svoju antologiju radije uključio Vučovo Humor zaspalo, stranice iz Ristićeve Turpitude i „leksičke lupinge” Đorđa Kostića, dakle, fragmente iz nadrealističke poezije „za odrasle”. Takvim pristupom antologičar je, u suštini, potvrdio stanovište o nepostojanju odelitih granica između „ozbiljne” i „dečje” pesme u nadrealističkom okruženju.

]osićeva Antologija dečje poezije predstavlja neosporan dokument stvaralačke recepcije nadrealističke poezije u našem pesništvu za decu. Kada se iz današnje perspektive sagleda, ta antologija svedoči da su u posleratnoj srpskoj poeziji za decu nadrealističkim rukopisom ispisane neke od najznačajnijih stranica. U ]osićevoj antologičarskoj postavci jasno se vidi, kao u svojevrsnom ogledalu, kako se nadrealističko pismo prelomilo u poeziji za decu kada je njegovo stvaralačko dejstvo u „ozbiljnoj poeziji” bilo već prilično iscrpeno. Ona pokazuje kako se određeni modeli pesničkog stvaranja iz „ozbiljnog pesništva” prenose u poeziju za decu i tu nastavljaju svoje poetsko zračenje. Najmlađi pesnik u ]osićevoj antologiji, ljubivoje Ršumović, imao je tada manje od trideset godina; on, dakle, nije bio ni rođen kad je nadrealistički pokret dostigao svoju zenitnu tačku u srpskoj poeziji.

Nakon zamiranja takozvane istorijske avangarde iz dvadesetih godina prošlog veka, početkom šezdesetih javiće se nove tendencije u srpskom avangardnom miljeu – poznate pod imenom „neoavangarda”. Jedan od neprikosnovenih protagonista „nove avangarde” biće Miroljub Todorović, koji utemeljuje i poseban neoavangardni pravac – signalizam. Ovde se ne možemo upuštati u šira razmatranja distinktivnih obeležja neoavangarde u odnosu na istorijsku avangardu, ali je neophodno napomenuti da se i neoavangarda izrazito opozitski postavlja prema postojećim modelima pesničkog stvaranja, naročito na planu destruiranja stvaralačkih i poetičkih načela tradicionalnog pesništva. Prema načinu na koji se ispoljava momenat inovativnosti u ovom stvaranju, neoavangarda se obično razvrstava na neoavangardu „tipa znak” i „tipa krik”. Stvaraoci koji pripadaju prvom tipu neoavangarde nastoje da se ostvare u okvirima verbalnog jezika, dok druga „struja” – u skladu sa novom semiološkom situacijom koju obeležava snažan prodor vizuelnih znakova u komunikacijski prostor – nastoji da unošenjem neverbalnih znakova u stvaranje, inauguriše novi pesnički jezik. Kako se ovaj vid avangardnog stvaranja reflektuje u književnosti za decu? Očito je da neoavangardni koncept nije u srpskoj književnosti za decu još doživeo onako plodotvornu i raznovrsnu stvaralačku recepciju kakav je bio slučaj sa istorijskom avangardom, pre svega – nadrealizmom. U tom prostoru, za sada, najviše je učinio novosadski signalistički stvaralac Pop Đurđev, čiji je poetski rukopis za decu sasvim u znaku neoavangardnog eksperimentisanja. Zbirka Pop Đurđeva I love av av jou (1996) jedna je od retkih pesničkih knjiga za decu u koju su utkana i neoavangardna poetska iskustva – naročito u domenu korišćenja vizuelnog jezika. U knjizi Slik-kovnica rimovanje reči i slika je još izraženije. Postupkom kolažiranja, mnogi prepoznatljivi vizuelni simboli – iz novina, sa TV-ekrana, industrijskih proizvoda i ambalaže uključeni su u poetski artefakt. Označivši jedan segment svog stvaranja kao „vizuelno daštanje”, Đurđev će u svojim vizuelnim kolažima „reciklirati” i u jednom novom, osavremenjenom ruhu, reaktuelizovati neke od najpoznatijih Zmajevih pesama za decu.

Vezujući se u svojim poetskim eksperimentima za Zmaja, autor upućuje na još jedno izvorište antitradicionalističke poetike u savremenom srpskom pesništvu za decu. U Zmajevom opusu mogu se naći i pesme u kojima se naziru avangardni i neoavangardni postupci – razbijanje reči na slogove, šatrovački govor, zaumne kovanice, raznovrsne kombinacije verbalnog i vizuelnog jezika, čime se, još jednom, potvrđuje da Zmajevo stvaranje predstavlja osnovu modernog srpskog pesništva za decu kao njegov svojevrsni „genotekst”.

Iskustvo sa avangardnim i neoavangardnim stvaranjem pokazuje da je u XX veku srpska književnost za decu pratila avangardna kretanja i poetičke mene nastale u tom znaku. Nadrealistička poetika se 1) direktno prenosi iz „ozbiljnog” u pesništvo za decu ili se u njemu 2) recipira nakon određene vremenske distance. Ne samo da su neke od najvrednijih knjiga srpske književnosti za decu nastale u nadrealističkom znaku, nego je i jedan od najznačajnijih pravaca u tom stvaranju, čiji se vodeći protagonisti oslanjaju na ludističke postupke i „nonsensni” jezik, inspirisan tom poetikom. Krajem veka i neoavangardne (signalističke) tendencije prodiru u savremenu srpsku poeziju za decu, ali one još nisu dostigle onaj zamah koji je doneo prvi avangardni talas iako je neosporno da je njihovo značenje izuzetno u smislu destruiranja tradicionalnih i uvođenja novih postupaka u pesništvo za decu.




DETINJSTVO 1-2/2000

design by: INternetClub