br. 1-2/2001


KNJIŽEVNOISTORIJSKI PROCESI I RAZVOJNE ETAPE U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZA DECU XX VEKA


Jovan LJUŠTANOVIĆ:
POJAVA IZRAZA „MODERNA DEČJA POEZIJA“ - POLEMIČKI KONTEKST


Pridev „moderna” uz „poezija za decu” uveden je u upotrebu u srpskoj književnosti naslovom teksta Marka Ristića O modernoj dečjoj poeziji objavljenog u martovskom broju časopisa Danas 1934. godine. Časopis su uređivali u Beogradu Miroslav Krleža i Milan Bogdanović i na njegovim stranicama mnogo se raspravljalo o modernizmu u književnosti. Pritom, predmet rasprave je bio „posleratni modernizam” (posle Prvog svetskog rata) i o njemu je, najčešće, govoreno oštro kritički, što se vidi već iz pojedinih naslova: na primer, Milan Bogdanović objavljuje tekst Slom posleratnog modernizma, a sam Marko Ristić piše Sada i ovde protiv modernističke književnosti. Zbog toga je zanimljivo da Ristićev napis O modernoj dečjoj poeziji, iako, svakako, spada u krug ovih rasprava, ne odriče pridevu moderno uz dečju poeziju pozitivno značenje, naprotiv, označava novu književnu pojavu, čije razlučivanje od prethodne književnosti za decu upravo vrši pridevom moderna. Reč je o delu Ristićevog sadruga iz nadrealističkog pokreta Aleksandra Vuča, čije je delo u formi knjige izašlo prethodne 1933. godine.1

Ipak, pažljivim čitanjem otkriva se da se o Vučovoj poemi govori tek u drugom delu teksta, dok je prva polovina posvećena jednoj polemici Velibora Gligorića i Stanislava Vinavera za koju sam Ristić kaže, uključujući se, ovim tekstom, naknadno u nju, da je reč „o modernizmu i socijalnom momentu u umetnosti” (Ristić, 366). Ta polemika je, neku godinu ranije, vođena na stranicama Vremena, a zahvatila je, ako ne kao svoj glavni predmet, ono, ipak, kao svoj značajan element, i pitanje savremene književnosti za decu. Ristić se u svom tekstu dotiče i glavnog predmeta ove polemike, pa, na neki način, povezuje i Podvige družine „Pet petlića” s njenom sadržinom, mada se, naravno, bavi i onim segmentom ove novinske raspre koji se neposredno tiče književnosti za decu.

Polemika je u zimu 1932. godine inicirana jednim od Gligorićevih feljtona o književnom životu koje je on redovno objavljivao u Vremenu. U spornom feljtonu najavljen je „prelom u našoj književnosti” koji Gligorić prepoznaje u slabljenju književnog aktivizma i gubljenju uticaja onog kruga pisaca koji su posle Prvog svetskog rata nazivani modernistima:

„Tako epoha našeg modernizma koja je jedno vreme stvarala burne eksplozije u našem književnom životu, može se reći da je u likvidaciji. Sav revolt protiv neživotnih estetskih normi izraženih u radu Bogdana Popovića, sav protest protiv uske i zastarele težnje inteligencije oko Srpskog književnog glasnika za zaustavljanjem književnog stvaranja u ‘slavno’ skerlićevsko i popovićevsko doba, završilo se popuštanjem, paktiranjem sa tom istom inteligencijom...” (Gligorić, 15. januar 1932, 2).

Među modernistima poimenice spomenutim u Gligorićevom tekstu, na prvom mestu se nalazio Stanislav Vinaver i on će posle nekoliko dana odgovoriti Gligoriću. Odlučno će odbaciti Gligorićevu tvrdnju „da je naš modernizam u likvidaciji, da smo se pomirili sa školom Skerlića i Popovića i da sarađujemo s onima koji su nam nekad služili za podsmeh”. Razorno, kozerski i s ironijom, on govori o Jovanu Skerliću i Bogdanu Popoviću i ceo kulturni koncept koji su oni zastupali naziva „jalovim racionalizmom”. Za svoj naraštaj tvrdi da je raskinuo s tim „racionalizmom”.

„Intuicija je došla do svog prava. Zahvata se dublje u metafizičku suštinu života (ne u površnu koru samo), u srž slutnje, sna i udesa.”

Vinaver naslućuje i sudbinu sopstvene generacije modernista:

„Posle mog naraštaja došao je jedan mnogo oštriji i žučniji. To je naraštaj g. Marka Ristića i Velibora Gligorića.”

On ironično govori da taj „oštriji i žučniji naraštaj” nema dostojnog protivnika, jer, zahvaljujući njegovoj generaciji „avaj – oni stari kumiri i nemi idoli (...) leže danas na intelektualnom poprištu polupani u paramparčad”, ali, na kraju, ipak, konstatuje:

„Sad je red na nas da mi budemo napadani od jednog kritičkog naraštaja” (Vinaver, 26. januara 1932, 2).

Tek će u sledećim brojevima Vremena polemika dostići kulminaciju i do kraja razotkriti intelektualne i idejne pozicije polemičara. Gligorić će u svom odgovoru odlučno istaći „socijalni momenat” kao kriterijum vrednosti i reći za Vinavera:

„Realna suština života potpuno mu je strana, a to je socijalni momenat naše borbe, momenat u kojem se i pored svoje kulturne diferencijacije izjednačeni i akademici i modernisti-ekspresionisti”.

Gligorić će „realnu suštinu života” uzdići u metafizičku kategoriju za koju nije bitna smena književnih naraštaja i poetika: „... Idejnost suštine realnog života ne poznaje ovo merenje kulturnog aktiviteta naraštaja”. On će reći:

„G. Vinaver nije naš dični protivnik (...), već ona metafizika duha čiji je on jedan izraz, a koja sakriva suštinu realnog života” (Gligorić, 1. februar 1932, 2). Pošto Gligorić napušta analizu književne situacije i ulazi u čvrstu artikulaciju svoje idejne pozicije, Stanislav Vinaver iza Gligorićevog insistiranja na „realnoj suštini života” jasno raspoznaje ideologiju dijalektičkog materijalizma. Otuda njegova „završna reč” u polemici se preobražava od odbrane jednog književnog naraštaja i njegovog modernizma u kritiku marksističke ideologije i njenog odnosa prema kulturi. On kaže: „Karl Jaspers prikazuje s kakvom lakoćom marksizam (isto kao i psihoanaliza i kao antropologija) podleže rukovanju. On se okreće protiv svakog ko u ma šta veruje i raskrinkava ga u svom smislu.” Ta „lakoća rukovanja” u ideološkim obračunima je, po Vinaveru, razlog zbog koga

„materijalistička dijalektika jeste prosto na prosto čudotvorni nož, koji sve seče, koji nikoga ne može da poštedi i ni na jednom tkanju da se zadrži – ako je samo onaj koji se njime služi sebi dosledan”.

Upravo, zbog takve prirode metoda Vinaver odriče kreativni element u njegovoj primeni:

„Nije potreban nikakav bolniji duševni ni stvaralački napor, ni muklo poniranje da bi se usvojio ovakav metod. On je udoban...”

Pritom, Vinaveru je apsolutno jasno koliko je na javnoj sceni snažan zahtev za socijalnim angažmanom:

„Tako zvana ‘socijalna’ nota, socijalni zvuk i prizvuk, socijalna groznica nameće se danas pesniku i umetniku jer sve ječi i odjekuje od socijalnog, kao što jelova gora ječi od pesme i otpevanja.”

Međutim, njegovo shvatanje umetnosti ne potčinjava se tom zahtevu:

„Ali to, socijalno je samo jedna od naših tema, ali ne sve naše teme. Sve pak naše teme daju se obuhvatiti jednom jedinom rečju: čovek” (Vinaver, 11. februar 1932, 2).

Glavnu liniju polemike pratila je jedna prividno sporedna koja je došla do izražaja, pre svega, u post scriptum-ima Vinaverovih tekstova, a odnosila se na književnost za decu. Vinaver, kao vrstan kozer, spominjanjem dece hteo je, svakako, da dekonstruiše ozbiljan patos Gligorićevih stavova, da promeni jezik kojim se polemika vodi, da unese šarm koji kruta odlučnost Velibora Gligorića nije imala. Otuda, Vinaver uvodi priču o svojoj deci, pa čak i, u okviru završnog teksta, koji je veoma oštra kritika marksističke ideologije, objavljuje svoju fotografiju sa sinovima. Sem toga, on koristi svaki povod, svaku asocijativnu mogućnost, da raspravu s Gligorićem uvede na područje dečjeg. Tako, na primer, Vinaver majstorski koristi Gligorićevu asocijaciju na Zmajeve Svetle grobove da bi ušao u raspravu o poeziji za decu. Naravno, za Vinavera nije bitno što Gligorić govori o Zmajevoj pesmi da bi uz pomoć nje ironizovao njegovo shvatanje o smeni književnih naraštaja, o „zadatku generacije”, da bi osporio ideju koja nije do kraja izrečena ali se jasno nagoveštava u Vinaverovim tekstovima, o zasebnoj misiji i istorijskom smislu svake generacije modernih. Gligorić hoće da istakne da „idejnost suštine realnog života ne poznaje ovo merenje kulturnog aktiviteta naraštajima”, a Vinaver se hvata za Gligorićevu dosetku: „u pogledu naraštaja od Zmaj-Jove dobili smo Zmaj--Stašu”, i odgovara:

„Gligorić me s nešto duhovite zluradosti čini naslednikom čika Jove i zove Zmaj Stašom. Ja se ne bih ljutio ni da me je nazvao i čika Stašom. Ceo moj rad na dečjoj literaturi dobio bi time najveće svoje priznanje.”

Tim obrtom Vinaver započinje svoj post scriptum u poslednjem nastavku polemike i ispisuje tekst manji od jedne stranice u kome govori o svom radu na književnosti za decu, o Jovanu Jovanoviću Zmaju, ali i, efektno promenjenim jezikom, nastavlja polemiku s Gligorićem. Pritom, zanimljivo je Vinaverovo viđenje Zmaja. Ono je potpuno izvan (i iznad) rasprave koju je nametnuo Bogdan Popović o tome koliko je Zmaj poznavao „dečju dušu”, a u kojoj je Milan Bogdanović, samo koju godinu pre ove polemike odlučno presudio u korist Zmaja. Vinaver uzdiže Zmajev učinak u promeni ukupne srpske kulture uz pomoć poezije za decu i doživljava Zmajevu delatnost na poeziji za decu kao važan doprinos modernizaciji srpske kulture:

„Zmaj Jova, učenik nemačkog građanskog morala, preko dečje knjige uneo je u našu kulturu novu etiku napora i rada i zvezdanu etiku Kantovog kategoričkog imperativa, na mesto donekle slične ali neobuzdanije i jednostrane etike krvi i osvete” (Vinaver, 11. februar 1932, 2).

Svakako ovaj Vinaverov stav donosi donekle pojednostavljenu i hiperbolisanu sliku kulturnog učinka Zmajeve poezije za decu, ali njegov je značaj u tome što glasno postavlja pitanje o tom učinku, što donosi viziju poezije za decu kao opštekulturnog činioca, i što snažno ukazuje na mogućnost da i doprinos poezije za decu može imati značaja za glavne tokove nacionalne kulture. Sve to menja položaj književnosti za decu u sistemu kulture, pomiče ovu literaturu od periferije ka centru, vezuje je za bitno i pridaje joj istorijski smisao.

Uostalom, doprinos Zmajevog rada na poeziji za decu najopštijem razvitku srpske kulture još nije sistematski procenjen. Veza Zmajeve poezije sa prosvetno-pedagoškim reformama \orđa Natoševića je utvrđena, ali nije odgovoreno na pitanje koliko je taj zajednički posao pedagoga i pesnika uticao na promenu slike sveta i odnosa u srpskoj kulturi. Uticaj nemačke poezije za decu na Zmaja opisivan je kroz utvrđivanje tekstova koje je Zmaj prepevao i raspravljano o Zmajevom kreativnom doprinosu tim prepevima, ali, takođe, nije sistematski procenjivana vrednost kulturne sadržine koju je Zmaj transponovao i njen značaj za podizanje podmlatka i, uopšte, za srpsku kulturu.

Iako Zmajev poštovalac, Vinaver postavlja svoj rad na književnosti za decu antitetično prema Zmaju i kaže:

„Ja sam pak pokušao da razvenčam za neko vreme našu dečju literaturu od pouke da bih ostvario za njih što veći integral poezije.”

Očigledna je esteticistička ideja u Vinaverovom odnosu prema dečjoj literaturi, „razvenčavanje od pouke” znači ukidanje eksplicitne socijalne funkcije ove književnosti, a za uzvrat se deci nudi povećanje „integrala poezije”. Iza sintagme integral poezije naslućuje se verovanje u sveopštu i sveobjedinjujuću moć pesničke reči, paradigmatično uverenje da je estetska funkcija poezije najviši nivo spoznaje – da je u samoj poeziji najviši smisao.

Veru u estetsku autonomiju poezije i njenu univerzalnu poziciju zagovarao je i Bogdan Popović, ali njemu je sam atribut dečji označavao niži status, suprotnu poziciju od univerzalističkih težnji poezije. Vinaver ima suprotno stanovište i zbog toga što pred očima ima književnost za decu za koju smatra da doseže „integral poezije”. Pritom, on misli, pre svega, na knjige koje je preveo, na Alisu u čarobnoj zemlji Luisa Kerola2 i Izistinskih priča Radjarda Kiplinga.

Može se naslutiti da se „Zmaj Saša”, zbog tog prevodilačkog rada, koji je značio i unošenje novih poetičkih sadržaja u srpsku književnost za decu, donekle identifikuje s Jovanom Jovanovićem Zmajem i njegovim doprinosom razvitku srpske kulture preko poezije za decu. Istovremeno, Vinaver u umetničkoj vrednosti prevedenih dela objektivizuje, istina na posredan način, jedan epohalni doživljaj detinjstva. Poetika kojoj je Vinaver blizak veruje u detinjstvo kao u počelo, a u dečjoj ekspresiji i izrazu prepoznaje jednu od „nultih tačaka kulture” od koje sve otpočinje, pa i poezija (Flaker, 45). Praktično, razlika između Bogdana Popovića i Stanislava Vinavera u odnosu prema detinjstvu je paradigmatična, jer pokazuje razliku između dva modernistička talasa, između dve poetike. I dok je, u jednom slučaju, dete biće u razvoju nedoraslo visinama prave poezije, u drugom slučaju je veliki „integral poezije” njegova mera, jer ono je u isto vreme praizvor i budućnost. Reč je o poetici avangarde u kojoj pozitivna metafizika detinjstva, najčešće oličena u poetici infantilizma (Benčić, 29–43). Vinaverov odnos prema detinjstvu može se, s dosta razloga, vezati za ovaj odnos prema detinjstvu i avangardni stilski kompleks. Vinaver pozitivnu metafiziku detinjstva majstorski koristi da bi poentirao polemiku s Gligorićem. On tvrdi da deci

„pripada ne samo njihova budućnost nego i u jednom samerljivom i konačnom vidu i naša rođena budućnost. Kao vremenski udaljeniji i tek docnije obnaženi deo naše sadašnjice” (Vinaver, 11. februar 1932, 2).

Detinjstvo se tako pokazuje kao neka vrsta anticipacije budućnosti, pa, možda, kao zaloga dosezanja „optimalne projekcije”, idealne budućnosti prema kojoj svoj odnos prema svetu uređuje avangarda (Flaker, 66). Upravo taj istorijski potencijal detinjstva transcendira i istorijsku misiju čije su oličenje mlada i žučna generacija Velibora Gligorića i Marka Ristića. Zato Vinaver kaže:

„Radujem se iskreno pojavi g. Ristića, g. Gligorića i njihove družine. Njihova oštra i neumitna kritika – produženje je naše. Ali, još više očekujem od naraštaja koji tek treba da dođe, i koji je takođe naš, a koji će sazreti pod uticajem Alise, Izistinskih priča i takve literature, jer još više verujem u – veliku poeziju” (Vinaver, 11. februar 1932, 2).

Vera u „veliku poeziju” nije ništa novo, ona pripada nasleđu devetnaestovekovnog esteticizma, ali kod Vinavera je povezana s avangardnim predosećanjem budućnosti – „velika poezija” donosi istorijski smisao koji ishodi iz detinjstva, kao anticipacije budućnosti, i pesničke lepote književnosti za decu. Tako je Stanislav Vinaver zaposeo poziciju tumača najopštijeg istorijskog smisla – glasnogovornika „subjektno centriranog uma” – i iz nje ukazao da su dete i detinjstvo važni činioci istorijskog procesa. Višestruko je zanimljiva reakcija Marka Ristića na ovaj Vinaverov ukrštaj detinjstva i istorijskih stremljenja, ne samo zato što je Ristić više puta spominjan u ovoj polemici, nego i zato što je celokupna rasprava o „posleratnom modernizmu”, istovremeno, velika rasprava o smislu istorije, pri čemu, i sam Ristić veoma rado i odlučno govori jezikom univerzalnog, tumači najopštiji smisao istorijskog procesa, i samim tim zaposeda poziciju „subjektno centriranog uma”.

Pišući o Gligorićevoj i Vinaverovoj polemici, Ristić je odlučan u svom nastupu, pri čemu je jasno da mu je Gligorićevo idejno stanovište bliže, ali od početka pokazuje izvesnu ambivalentnost prema sadržaju polemike. Tako, na primer, on vidi razliku između onoga ko zastupa „ispravniji stav” i onoga ko je uspešniji u polemici, jer se, po njemu, „onaj koji zastupa jedno ispravnije stanovište pokazao manje prepreden i suptilan od svog protivnika”. „Prepredenost” i „suptilnost”, koje se pripisuju Vinaveru, mada se on poimenice ne spominje, po Ristiću, socijalno su determinisane, jer

„zastupnicima jednog pogrešnog, ali konzervaciji današnjeg društva pogodnog, recimo idealističkog, stanovišta i stava samo to društvo omogućava, neposrednim i posrednim načinom, rukovanje izvesnim izoštrenim i izrađenim misaonim i jezičkim instrumentima i jednim usavršenim i oprobanim aparatom asocijacija i referencija, primljenih iz ogromne riznice kulturnih vrednosti kojom danas, na pet šestina sveta, upravlja i raspolaže građanski stalež.” (Ristić, 366).

Tako „izrađeni i izoštreni misaoni i jezički instrumenti”, u Ristićevoj vizuri, postaju „blago”, bivaju izjednačeni s materijalnim vrednostima koje je uzurpirao građanski stalež i koje bi valjalo eksproprisati za potrebe obespravljenih klasa i celog čovečanstva:

„... Izvesni intelektualci su se osvestili da sama istorija zahteva prelaženje te riznice iz drhtavih i sebičnih ruku jedne manjine u čvršće i sposobnije ruke ogromne većine, pa najzad i sveg ljudstva” (Ristić, 366). Očigledno, Marko Ristić u svojoj revolucionarnoj dijalektici pokušava da prevaziđe dilemu: ili socijalna, ili estetska funkcija književnosti i zalaže se za revolucionarnu „eksproprijaciju” estetskog. Naravno, reč je o analogiji, o metaforičnoj zamisli koja bi htela da sačuva i socijalni angažman i esteticistički duh književnosti. Jedna od konsekvenci takve Ristićeve dijalektike jeste i kritički stav prema pojedinim vidovima „socijalne literature” upravo zbog nedostatka stilske i, uopšte, estetske komponente:

„Tako, u čisto književnoj oblasti, na primer, rđava ‘socijalna literatura’, odričući se složenijeg i izrađenijeg, idejnog i stilskog, postupka koji je moderna građanska literatura u svojoj evoluciji izradila i učinila svojim, velikim delom odriče se i jedne produbljenije i dublje efikasnosti” (Ristić, 366).

Očigledno, pomanjkanje estetskog u „socijalnoj literaturi” onemogućuje njene utilitarne ciljeve, ne dozvoljava njeno šire prodiranje do relativno velikog broja čitalaca. Na drugoj strani, Ristić je nezadovoljan prodornošću „građanske književnosti” jer smatra da ona svojom sadržinom, svojom slikom sveta, vrši štetan uticaj:

„Građanska književnost, kojoj je već čitava društvena mašinerija omogućila i olakšala jedno jače i šire prodiranje, sa čitavom povorkom reakcionarnih pogleda i predrasuda, mračnjačkih trikova, švindleraja i namigivanja, uspeva da dopre do relativno velikog broja čitalaca – što je najgore većinom mladih – da obmanjuje i kretenizira, da u njihovom duhu ostavi sve gušći talog intelektualnih šablona, moralističkih zabluda i socijalnih laži” (Ristić, 367).

Ristić posebno naglašava štetnost „moralističkih zabluda i socijalnih laži” građanske književnosti za decu i ovako opisuje njen „reakcionarni” učinak:

„Dečja književnost dolazi da dopuni, u trenutku formacije ličnosti, uticaj porodice, religioznog i patriotskog obrazovanja, škole, vaspitanja uopšte. Ta književnost s uspehom učestvuje u formaciji detinjeg nad-ja Škurziv M. R.Ć, koje je, kao psihički sprovodnik i predstavnik naredbi i zabrana građanskog društva, glavni unutrašnji faktor deformacije i upropašćavanja ličnosti. Književnost namenjena deci, tako, radi manje-više zavijenim i hipokritskim sredstvima na izgrađivanju takozvane savesti Škurziv M. R.Ć, koja je, u samom čoveku, najdragoceniji saveznik društvene represije.” Takvoj književnosti Ristić suprotstavlja „jednu ispravnu, modernu (u najboljem, revolucionarnom smislu reči) književnost za decu” koja bi izgrađivanju savesti „imala da protivstavi izgrađivanje svesti” Škurzivi M. R.; Ristić, 367Ć.

Formulišući, tako, psihološku i socijalnu funkciju pretpostavljene „moderne književnosti za decu” naspram „građanske književnosti” on se odmah kritički obrušava i na „socijalnu literaturu” koja, takođe, ne odgovara njegovim literarnim idealima:

„U većini slučajeva, međutim, ‘socijalna književnost’ za decu razlikuje se od građanske dečje literature samo u tome što odbacuje baš ono što u toj građanskoj literaturi najviše vredi, to jest njen poetski karakter, elemente fantazije, čudesnost i neobičnost, slobodnu igru maštanja, zadržavajući njen moralistički i racionalistički karakter” (Ristić, 367).

On smatra da i u „socijalnoj literaturi”, najčešće, „podloga savesti (kurziv M. R.) i zdravog razuma (kurziv M. R.) ostaje ista” kao i u „građanskoj književnosti”, pogotovu ako se napravi puka zamena pa se govori „o malograđanskoj i o proleterskoj umesto o kneževskoj i bogataškoj deci” i smatra da, onda, i u „socijalnoj literaturi” „latentna nazadnjačka sadržina ostaje ista” (Ristić, 367). Iz svega ovoga se jasno nazire Ristićev model „moderne književnosti za decu”, model koji, pre svega, počiva na ideji psihološkog i socijalnog oslobađanja i to, oslobađanja u sferi nesvesnog. Ristić se oslanja na frojdistički model čovekovog psihičkog bića i oslobađanje vidi kao ukidanje socijalnih pretpostavki autoritarnog pritiska u samom čoveku, eliminisanje mehanizama super-ega (savesti), u ime onoga što pripada sferi ega (svesti). Ne liči li, u suštini, Ristićev zahtev na Vinaverovu težnju da „razvenča književnost za decu od pouke”, s tim što Ristić za opisivanje svoje književne težnje koristi jezik psihoanalize i socijalne revolucije? Uostalom, Vinaver oslobađa književnost za decu u ime „integrala poezije”, a Ristić u literaturi za decu kao najvišu vrednost vidi „poetski karakter, elemente fantazije, čudesnost i neobičnost, slobodnu igru maštanja”... Očigledno, kada je estetska funkcija poezije za decu u pitanju, pa i ideja o oslobađanju pedagoških/autoritarnih pritisaka, reč je o dva srodna pristupa, s tim što su im jezici kojima to artikulišu različiti i vrednosno, odnosno ideološki, radikalizovani, pogotovu, Ristićev.

Otuda je Ristićev odnos prema Vinaverovom shvatanju književnosti za decu ambivalentan. On mu istovremeno odaje i izvesna priznanja i radikalno ga poriče. Tako će reći:

„Kao prevodilac Kiplingovih Izistinskih priča, a naročito Lenjis Caroll-ove Alise u čarobnoj zemlji Vinaver svakako ima izvesna prava da tvrdi da je njegov pokušaj oslobađanja dečje literature od malograđanskog, antipoetskog racionalizma Škurziv M. R.Ć, značio jedan pozitivni napredak u evoluciji te literature, jedan doprinos koji ne treba potcenjivati, i koji bi, možda, u izvesnom smislu, mogao da bude značajniji od Vinaverovog ‘modernističkog’ stvaranja i ‘smernog otkrovenja’, kojim se toliko ponosi.”

Uprkos tom priznanju, Ristić Vinaverov poetički koncept, u osnovi, smatra nedovoljnim i neprihvatljivim:

„Poezija koja danas može, i treba da bude isticana nasuprot malograđanskom pozitivizmu i racionalističkom potiskivanju spontanosti, ne može se iscrpeti i poklopiti Vinaverovim pojmom ‘velike poezije’... Š...Ć Ta danas potrebna, iako iracionalna, ta prava poezija je revolucionarna” (Ristić, 368). Upravo, u ime zahteva za pravom, revolucionarnom poezijom Ristić pokušava da transcendira ceo Vinaverov koncept moderne poezije za decu, pokušava da ospori njegovo zaposedanje pozicije „subjektno centriranog uma”, da mu odrekne istorijski smisao. Otuda, Ristić korak po korak „razara” celu Vinaverovu viziju razvitka srpske poezije za decu, uključivši i njegovu viziju Zmajevog doprinosa razvitku srpske kulture preko poezije za decu. Ristić Zmaja ne spominje, ali koristi Vinaverove reči posvećene Zmaju kao semantički osnov za razvijanje vizije građanskog „izobličavanja i ugnjetavanje deteta”. Pri tom ni Kerolova Alisa nije dovoljna za prevladavanje dečje neslobode:

„Građanskoj etici napora i rada, dobrog vladanja i poslušnosti, etici potiskivanja želje, presađivanja roditeljskog autoriteta – predstavnika građanskih vrlina – u detinje nad-ja Škurziv M. R.Ć, etici petice iz veronauke i vladanja primernog, nije dovoljno, ako se zaista ne želi ne učestvovati u ugnjetavanju i izobličavanju deteta, protivstaviti Caroll-ovu poetičnost kao takvu Škurziv M. R.Ć. Ta poetičnost je odista jedna neporečna poezija, ona stvarno odgovara dečjoj spontanoj želji, ona je izraz slobode koje u deci današnje vaspitanje guši. Ali baš zato, iz te poezije, možda još vidljivije no iz svake druge prave poezije, nameću se izvesni realni zaključci i posledice, koji zatim postaju premise i uslovi daljeg praktikovanja poezije.”

Šta je to „dalje praktikovanje poezije” izvedeno iz Kerolovog dela kao iz premise, ali koje nadilazi tu premisu, Ristić odmah odgovara:

„Tako je Vučova poezija jedan živi protest protiv ugnjetavanja deteta. Ona implicitno zadrži saznanje da se, povodom dečje poezije, neodložno postavlja čitavo pitanje vaspitanja, pa i čitavo pitanje morala” (Ristić, 369–370).

Postavljajući, povodom Vučove poeme, „čitavo pitanje morala” Marko Ristić i sam, uz pomoć poezije za decu, zaposeda polje univerzalnog i prisvaja za sebe poziciju glasnogovornika „subjektno centriranog uma”. Zahvaljujući tome, u Ristićevoj vizuri detinjstvo postaje najopštija antropološka kategorija u kojoj se nalazi ishodište smisla:

„Pravo detinjstvo, kao predstavnik prave želje probija i kroz građansko dostojanstvo i komičnu racionalističku ‘ozbiljnost’ odraslih ljudi, i taj proboj kroz stege i rešetke psihičke cenzure uobličava se u snu, u humoru, u poeziji.”

Otuda, za Ristića je „načelo poezije i načelo detinjstva u suštini isto”, to je „načelo želje koje je u opreci s represivnim ustrojstvom društvene današnjice” (Ristić, 370). Tako, u Ristićevoj vizuri, u njegovom psihoanalitički inspirisanom viđenju ljudske slobode, detinjstvo postaje merilo i sadržina poezije uopšte. Ristić ne bi mogao ovako odlučno da razvija svoju teoriju da nema i kao neposrednu i kao posrednu potporu poeziju Aleksandra Vuča. On pokazuje da je „iracionalna spontanost” Vučove poeme u najdubljoj vezi s nadrealizmom i ukupnim Vučovim pesničkim delom, uključivši i ono „za odrasle”. Ipak on priznaje i racionalnu crtu u Podvizima družine „Pet petlića”:

„Kao intelektualno uprošćen, da bi dečjem intelektu bio pristupan, izraz želje i antinomije želje i današnjeg društva, dečja poezija Aleksandra Vuča je jedan pravilno relativiziran Škurziv M. R.Ć poetski postupak: taj minimum racionalizacije je ovde neophodan. Problem stvaranja dečje poezije uglavnom je problem intuitivnog izračunavanja srazmere i odnosa te racionalizacije i spontanog nadahnuća koje ona može efikasno da sprovede, ali i da upropasti” (Ristić, 370).

Ristić smatra da je racionalizacija, koja se pojavljuje u Vučovoj poemi,

„neophodna i u stilskom i u sintaktičkom pogledu, a i u socijalnom pogledu. Jer poezija za decu uvek vrši i jednu vaspitnu ulogu, pa je prirodno da pesnik koji je (donekle i uviđanjem socijalnog smisla svog sopstvenog pesničkog stvaranja) došao do jedne svesne socijalne orijentacije, ne može a da reakcionarno-vaspitni uticaj građanske poučne dečje poezije ne parira jednim suprotnim vaspitnim uticajem...” (Ristić, 370–371).

U ime tako shvaćene vaspitne funkcije poezije za decu Ristić se različito odnosi prema Vučovoj poeziji „za odrasle”, u kojoj daje prednost iracionalnom činiocu, i poeziji za decu, u kojoj, u izvesnoj meri, daje prednost racionalnom socijalnom angažmanu nad onim što je iracionalno (Ristić, 371). Tako, Ristić, ponovo pokazuje izvesnu ambivalentnost u vrednosnim stavovima. njegova cela pozicija je dvojne prirode, jer, pokušavajući da dijalektički sintetizuje i estetsku i socijalnu funkciju književnosti, on govori jezikom koji neprestano lavira između vrednosnih sudova o jednoj ili drugoj književnoj funkciji, bilo kroz prihvatanje i glorifikaciju, bilo kroz poricanje. Ta dvojnost je dalekosežna, i tiče se i poezije za decu, jer, očigledno, Ristić vidi, istovremeno, funkciju književnosti za decu i u oslobađanju, i u vaspitavanju, a to, potencijalno, podrazumeva dva različita shvatanja deteta, jedno koje smatra da detinjstvo ima svoje autentično biće kojem valja samo omogućiti emanaciju („načelo poezije i načelo detinjstva je u suštini isto”), i drugo po kome je dete neformirano biće kojem treba vaspitanje kao vid kreacije. Ristićevo dvojstvo, ma koliko na logičkom planu bilo očigledno, u književnoj praksi imalo je, ipak, jedinstveno delo koje bi moglo koliko-toliko opravdati ga – Podvige družine „Pet petlića”. I uistinu, u Vučovoj poemi postoje elementi jasnog socijalnog i klasnog angažmana (znači, ono što bi se moglo označiti kao vaspitno), kao što postoje i pojedini delovi pisani nadrealistički, kao niz alogičnih, iracionalnih slika, proizašlih iz neobičnog nizanja asocijacija (često po zvuku). Kako se ova dva aspekta Vučove poeme uodnošavaju i ostvaruju jedinstvenu umetnički formu, koji dominira od njih, postoje li i neki drugi bitni elementi književne strukture koji nisu ni socijalni ni pesnički na nadrealistički način, to je posebno pitanje o kome se dosta raspravljalo povodom Podviga družine „Pet petlića” i njene pesničke strukture i koje traži širu elaboraciju.

Uglavnom, niko pre Marka Ristića u srpskoj književnosti nije tako široko zahvatio najaktuelnija pitanja poetike svoga vremena i unutar njih situirao književnost za decu. To je najočigledniji dokaz (i neke druge smo pokazali u ovom radu) da je u srpskoj književnosti na početku četvrte decenije XX veka pridavan visok značaj detinjstvu i književnosti za decu i, može se slobodno reći da ova vrsta literature, zahvaljujući njima, nikada nije bila u svojoj istoriji bliža centru aktuelnih kulturno-istorijskih zbivanja. Detinjstvo, njegova značenja i simboličke mogućnosti, s lakoćom se koriste u građenju najopštijih modela istorijskog smisla i omogućuju da se zaposedne pozicija „subjektno centriranog uma”.

Pritom, vidna je i diferencijacija ne samo pojedinih apstraktnih modela već i pojedinih konkretnih pristupa književnosti za decu. Javljaju se najmanje tri modela. Jedan, koga predstavlja Vinaver, teži da oslobodi književnost za decu od pouke u korist čiste estetičnosti – za integral poezije; drugi koji je oličen u stanovištima Marka Ristića, pokušava da u književnosti za decu napravi dijalektičku sintezu estetskog i socijalnog; treći, o kome je ovde bilo dosta reči, ali više posredno, očekuje od književnosti za decu socijalni, i to, pre svega, klasni angažman. U prvom modelu težnja oslobođenju prevladava nad vaspitnošću, u drugom modelu se pokušava dijalektičko jedinstvo oslobađajućeg i vaspitnog, u trećem preteže vaspitna tendencija.

Zanimljivo je da ova tri modela umnogome izražavaju ukupnu situaciju u srpskoj književnosti toga vremena. U trenutku kada se svet primicao polako ali sigurno Drugom svetskom ratu, na svetskoj i jugoslovenskoj javnoj sceni niz opštih esteticističkih i ideoloških ideja borio se za primat u tumačenju istorijskog smisla – za prisvajanje za sebe pozicije „subjektno centriranog uma”. Ne ulazeći ovog puta u složenu terminološku raspravu oko označavanja pojedinih književnoistorijskih elemenata ove konstelacije, možemo konstatovati samo da se vodila rasprava o predominaciji estetske, odnosno socijalne funkcije u književnosti i da je bilo dela i kritičkih stanovišta koja su pokušavala da pomire i prevladaju ova stanovišta. Ono što je najbitnije u svemu tome, deca i srpska kultura dobila su i dva značajna dela, jedno prevedeno, Kerolovu Alisu u čarobnoj zemlji u prevodu Stanislava Vinavera i originalno domaće delo, Podvige družine „Pet petlića“ Aleksandra Vuča. Tako je, sem metajezika opštih modela mesta deteta i detinjstva u velikom sistemu istorijskog smisla, srpska književnost za decu dobila i živi jezik same poezije, originalan, uzbuđujući, asocijativan, složen. Poezija na tom novom jeziku s razlogom je nazvana – modernom.


Literatura:

Benčić, Živa, Infantilizam, Pojmovnik ruske avangarde, treći svezak, uredili Aleksandar Flaker i Dubravka Ugrešić, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1985, 29–45.
Vinaver, Stanislav, Povodom „likvidacije modernizma”, u Vreme, 26. januar 1932, 3616/XII, 2.
Vinaver, Stanislav, Živa umetnost i materijalisti, u Vreme, 11. februar 1932, 3623/XII, 2.
Gligorić, Velibor, Pogled na našu književnost, u Vreme, 15. januar 1932, 3605/XII, 2.
Gligorić, Velibor, Likvidacija modernizma, u Vreme, 1. februar 1932, 3621/XII, 2.
Ristić, Marko, O modernoj dečjoj poeziji. Povodom knjige: „Podvizi družine ‘Pet petlića’”, u Danas, književni časopis, 1. mart 1934, godina I, broj 3, 366–372.
Flaker Aleksandar, Poetika osporavanja. Avangarda i književna ljevica, Školska knjiga, Zagreb, 1982.





DETINJSTVO 1-2/2000

design by: INternetClub