br. 1-2/2000
|
FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU Sunčica Denić: Fantastično u književnosti za decu U ovim pričama radi se o jednom stepeništu pod zvezdama i o nekoj deci koja tu vole da sede. Obična deca, obično stepenište ispred jedne četvorospratnice, obične zvezde i sasvim obične priče. Pričam ih ja, Jelena Šuman, pričam ih i živim u njima. (...) Za sebe ću samo reći da vežbam odrastanje ali ne iz sve snage. Ovo su reči iz knjige priča Ja se zovem Jelena Šuman Vesne Aleksić. Fantastične priče su o običnoj deci i običnim zvezdama. Kako zvezde mogu biti obične?, reagovaće odrasli i ozbiljni, opterećeni razrešavanjem onoga što vide. Mogu – odgovoriće deca i oni koji ne gledaju samo očima i ne vide samo što je vidljivo. Ako se pravo ispred sebe gleda samo, daleko se ne stiže. Znamo: cilj literature je, kao i cilj života, da se ide dalje. Da se vežba "odrastanje". Čudesa ljudskih misli stvorila su svet u kojima žive: Pipi Duga čarapa, Petar Pan, Profesor Bistrom, Alisa, Pinokio, Doktor Dulitl, Mali princ, Čarobnjak iz Oza, Sedefna ruža, čije Svemoguće oko, poznaje Putovanja u hiljadita mesta, a Zvezdane lutalice pevaju Pesmu o Sokolu. I svi mogu stati u Beskrajnu priču obeleženi znakom "malog ludila". Fantastično, kao i čudno i čudesno, najčešće se vezuje za nemoguće i za natprirodno. To nemoguće nije isto onome "što ne može biti". Tendencija sveta iz ovakvih bajkovitih priča je da je nemoguće moguće, jer, kako kaže Jože Kajoa, "predstavlja supstancu tog sveta, njegovu zakonitost, njegovu klimu". 1) U Času anatomije Kiš piše: Svako delo je plod tvoračkih zavrzlama, pa kad su te zavrzlame otkrivene, delo gubi naprosto svoje čarolije. Ili – svu čaroliju, jer – ozračje velike prevare koja umetnost čini umetnošću, greh je sličan Adamovom. Stoga se, misao o fantastičnom i nemogućem pretapa u misao o želji i stvarnosti. Takav svet, u kojem je nemoguće moguće, ogleda se, najpre, u delima koja pripadaju klasici književnosti za decu; Malom princu, Sedefnoj ruži i Pesmi o Sokolu. U pitanju je, dakle, svet tvoračkog bića, Antoana De Sent Egziperija, Grozdane Olujić i Maksima Gorkog. Nije namera da se upoređuju po sličnosti ili razlici, onako kako bi strukturalisti parčali deo po deo, brojali i razvrstavali. Težnja je da se doživljeno ispriča, malim delom motivski, ali problemski u globalu, iskaže produženo trajanje smisla čežnji i snova, koje autor ovoga beleženja, ne jedini, nosi. Ono što spaja ove čežnje, reklo bi se jedinstvene po značenju, pre svega je let, težnja za vertikalnim, za saznanjem, za istinom za koju se veruje da postoji, a u koju mnogi sumnjaju. I Mali princ i Sedefna ruža i Soko u svojoj težnji ka tome cilju prolaze kroz nevolje, mučenja i iskušenja, i umiru za ideale. Veliki Kits peva: Ako ne možeš da se popneš ovim stepenicama, umri na mramoru na kojem si. Minut pred smrt, moje hladno stopalo dodirnu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Najniži stepenik; i kako ga dotače, kao da se život uli u prste na nogama – i popeh se. Najčešće se uspostavlja ona vertikalna nit koja ide pravo gore u nebo i iznad neba, posle pada; posle dodira sa dnom. Ako se želi gore, veruje se i voli. "Osnovni je princip u psihologiji volje", kaže Ribo, "u njenom impulsivnom obliku, (...) da svako stanje svesti uvek ima težnju da se izrazi, da pređe u pokret, u radnju." 2) Višak snage (apsolutna vera), kod junaka u bajkama i fantastičnim pričama, i uopšte u literaturi koja preobraća, potreba je za identitetom, ili za odrastanjem. Odrastanjem u svakom smislu. Potreba za putem ka novom, slobodnom, lepšem – putem prema raju. Može li se već odrediti suština jednog od segmenata sličnosti kod ovih autora ili junaka priča? Nije li to blaga, neiskazana, duboko noseća religioznost ili vera? Religioznost u onom smislu o kojoj govore mnogi psihoanalitičari: težnja za identifikacijom. Traganje za smislom, zajedničko im je. A onaj koji traga za smislom, izaziva sudbinu. Kukavice ne tragaju. Deca, čistotom idu napred. Ne pitaju da li je moguće. Ako ne razmišljamo o nemogućem, izazov je. Izazov je novo saznanje, novo rešenje, novi život. Novi život je još uvek nezavršen put. To je još uvek put u veliki život. Veliki život je onaj gde je sloboda. Do kraja idu samo odabrani. Do kraja ide mali broj malih prinčeva, sedefnih ruža, sokolova, dece. Biti dete znači znati kakav je zmijski car spolja i iznutra, znači umeti videti ovcu kroz kutiju, znači imati prijatelja koji ima takvu i takvu boju glasa, koji skuplja leptire, znači znati čežnju jednog bisera i znači razumeti pesmu sokola. A biti odabran znači želeti nešto više, imati više, imati ružu. Gde je uzrok izmeštanja kod Malog princa i Sedefne ruže? Otkuda Mali princ na planeti Zemlji? Sam je odgovorio zmiji: "Imao sam teškoća sa jednim cvetom. To je jedinstveni cvet koga nema nigde sem na mojoj planeti." Ruža Malog princa je neobična. Zbog nje se živi, zbog nje umire. Vredno je ono zbog čega može da se umre. Razmišljajući o ruži "Sedefnoj ruži se tako otkri da postoji cveće koje zovu ružama; (...) Sada tek nije mogla da čeka." I ranije je Sedefna ruža želela da izađe na svetlost dana, da vidi sunce i cveće, oseti dah vetra, let ptica, sjaj Gornjeg sveta, Ali, pomisao na ružu je tren otkada više "ne može da čeka." Saznanje o postojanju ruže je saznanje o sreći. Ovde se ruža, jedna o najrasprostranjenijih mitopoetskih predstava, pojavljuje u simboličnom značenju, u svakom slučaju kao cilj. Autori znaju i osećaju simbol ruže i njen odnos u tumačenju snova i stvarnosti. Ruža, još iz starog doba, predstavlja tajnu, tišinu i ljubav. Ona upućuje na lepotu, savršenstvo, ponos, raskoš, blaženstvo, molitvu, meditaciju, tajanstvo. "Ruža može," kako kaže Toporov, "da se pojavi i kao simbol sunca, zvezda, boginja ljubavi i lepote. U srednjem veku, u hrišćanstvu, ona simboliše nebesko blaženstvo. U Danteovoj Božanstvenoj komediji, u Raju, na najvišem planu neba, pesnik vidi ogromnu plamteću ružu, čije su latice duše pravednih." 3) Ono za čim žude ovi neobični junaci ili putnici, božanska je harmonija sveta. U nemogućnosti da promeni stanje u kojem jeste, a iz čežnje, tuge i bola, Sedefna ruža je izmestila Gornji svet u samu sebe, u svoje biće. Čežnja i "malo ludilo" stvorili su kap, zrno bisera, čarobno biće, kao nebeski plod, kao začeće bez greha. To je materijalizacija želje kojom Jung osvetljava mnoge zagonetke. Eto mogućnosti da se poveruje da granice između želja i stvarnosti nema. I mogućnosti da se misli o fantastici kao realnosti. Plod u utrobi Sedefne ruže doneo je mir i blaženstvo njenoj duši. I nije više bilo važno gde je, koji je to svet. Važno je samo to što stvara njena čežnja, i što je čežnja jača, biser je veći i svetliji. I Sedefna ruža i Mali princ su tvorci, a kako tvorac ne postoji sam za sebe, živi za ono što je stvorio, umire za to, to jest, gubi svoje telo ili se preobražava. To transformisanje oblika (zrno umire da bi iz njega iznikao plod), taj preobražaj, to raspeće i vaskrsenje kao kod velikog Tvorca, poznato je nama, ako ne dublje i dalje, ono naročito iz svetootačke literature. Mnogi će mudraci, potom, i tvorci priča, govoriti o preobražaju. Preobražaj je telesno umiranje. Ranjeni Soko gordo krikne, vine se smelo u poslednji let, znajući da je put u ponor isti kao let ka nebu. Ne znajući šta Soko vidi u beskrajnom plavetnilu, i zašto takvi i mrtvi zbunjuju dušu ljubavlju svojom za put u nebo, u želji da oproba let, vinuo se smuk, kao traka, zaboravivši da nema krila, ni želje velike, pa pade na stenje, "jer onaj koji je rođen da gmiže, leteti ne može". Zadovoljan u svome neznanju i svome telu, gord na sebe i svoje klupko, ostade da se prži na kamenu. Oni koji gamižu "rugaju" se onom koji "leteti je znao"; rugaju se svemu u čemu su nemoćni, osuđuju smele, ubijaju čiste. Soko ne razmišlja o svome telu. I pilot o Malom princu kaže: "On nikad nije bio gladan ni žedan. Dovoljno mu je malo sunca." "Digni svoje srce iznad dubokog vrča i kaljuge telesnih zadovoljstava“, poručuje Dominikanac Suzo početkom XIV veka, "ništa što ti svet pruža ne može ispuniti tvoju žudnju." I Mali princ i Sedefna ruža i Soko žude za prostranstvima čistote i slobode, tamo gde se može imati sebe sa sobom. I sebe sa drugima. To je neka vazdušna relacija koja oslobađa od težine, od tla ili dna, od sivila, od onoga što nudi stalno stanje. Taj put u visine, kao i put u daljine ili dubine, nudi neke druge mogućnosti, neku drugu stvarnost, radosniju, svemoćnu. Put u virtuelnu realnost je fantastika. njena velika prednost je ta što je često nije lako odgonetnuti. "Ono što čini lepotu, nevidljivo je, i ono što je važno, to se ne vidi," kaže Mali princ. Fantastični ili nadstvarni elementi daju i literaturi i životu žar igre duha, čija je imaginacija beskonačna. "Zlo je", kaže Moskovljević, "u razotkrivanju iluzije koja život jedino čini mogućim, koja je jedina brana vulgarnosti realizma i apsurdu". Jer, stari je nauk: od onoga što nalaziš, vrednije je ono što tražiš. Deca, kao i literatura namenjena njima, veći su tragači. Svet koji se ne poznaje, a koji se traži, svet je tihih radosti, skrivenih čežnji, potajnih poriva. Svet koji neodoljivo očarava. I u Garavom sokaku ko ne zna da sanjari, biva prognan iz dvorišta. 1) Rože Kajoa, "Od bajke do Science Fiction", u Književna kritika, 5–6, 1971. 2) Ribo, "Bolest volje", u knjizi Moderna, Beograd, 1991, str. 7. 3) Vladimir Toporov, "Iz mitopoetskih odrednica", u Delo, 1968, str. 105. |
design by: INternetClub
