br. 1-2/2000
SUDBINA BAJKE


Aniko Utaši:
SVETKOVINA TIŠINE
(Bajke Janoša Pilinskog)


Bajka se obično definiše kao fantastično-čudesno epsko delo čija radnja se odigrava u vremenski i prostorno fiktivnim okolnostima.

Čudo je i kod narodnih priča najkarakterističnija žanrovska osobenost. Veštice, aždaje, divovi, životinje i biljke koje govore nastanjuju svet bajki. A i sama njihova radnja je neverovatna, nestvarna – fantastična.

Čudesnost i fantastičnost bajki se pokazuje u tome, prema Janošu Hontiju, što je svet bajki svet porušenih granica. U fantastičnosti bajki "nema granice između čoveka i životinje, između živog i neživog, između života i smrti" 1. Autor pravi razliku između književne i bajkovite fantastike. Prema njemu za književnu fantastiku je karakteristično užasno i jezivo, i čitaoci će se naći u gnusnom fantomskom svetu kada pročitaju dela recimo Poa, Hofmana ili pak Morgenšterna. Suprotno od ovoga – upozorava Honti – svet bajke nije svet užasnog. Ako i ima u njemu nešto strašno, to je u službi krajnjeg hepienda, u funkciji trijumfa glavnog junaka. Dakle "ako je bajka ’fantastika’ onda je samo fantastika izvesne vrste" 2 – piše Janoš Honti u svojoj studiji Svet bajke.

Nismo slučajno spominjali narodnu priču. Znamo da su se mnogi pesnici, pisci okrenuli prema narodnoj poeziji, našavši inspiraciju u baladama, narodnim pesmama i pričama. Tako su nastale i književne obrade tih bajki. I u bajkama Janoša Pilinskog možemo naići na tragove narodnih priča. Ipak, kod njega ne možemo govoriti samo o pukoj narodnoj književnosti, ni o pukom pretvaranju narodnih priča u književni tekst. Jer, čak i kad piše bajke za decu pred nama se otvara ceo njegov pesnički svet.

I naravno, ako hoćemo da analiziramo njegovih šest bajki iz knjige Rađanje sunca, ne možemo da ne uzmemo u obzir pesme Pilinskog za odrasle, njegov poetski univerzum, jer, poneka misao iz njegovih stihova iskrsne i u bajkama namenjenim deci.

Junaci bajki Pilinskog većinom se oblikuju u duhu tradicije bajke. Pesnik ne prikazuje "ni individualne figure, ni karaktere" 3, već tipove. njegovi junaci mahom nemaju ni imena: devojka, dečak, stari kralj, princeza. Ipak, ono što čini srodnim njegove likove jeste njihova usamljenost. njihova samoća rimuje se sa pesnikovim fundamentalnim doživljajem života: "Sam sam u večnoj samoći. / Kao voda. Kao majka zemlja." – glase redovi Ispod jednog portreta. U pesmi Četvororedna je reč o noćima okisnulim u "plakatsamoći. Sam si u katatonom sutonu." – glasi na drugom mestu pesnikova bolno teška činjenična konstatacija (Pustinja ljubavi).

U bajci Ptica i devojka Pilinski nas vodi na kraj sveta:

Na rubu sveta sama nekada
živela je ovde jedna devojka,
tužna, lepa i bleda
usamljena zvezda, jedna devojka.

Samoća devojke je apsolutna samoća. Nema nijednog živog druga, čak i predmeti u njenom okruženju tuguju zajedno sa njom. Ona je bila "čak i u snu sama". Tu na kraju sveta obitava "večna tišina". Ta tišina je "smrtna tišina" stiha Poluprošlost. A na rubu sveta ni lišće ne treperi, svaka mrvica prašine, svaka travka, svaka buba je mirna, "ceo svet je ćutao".

Ovo ukočeno stanje, ovu nepomičnost, narušiće jedna ptica. Dopašće joj se devojka i ona će se pojavljivati sa svakim sutonom da je zove, da je mami, da je odvede sa sobom "gore u visine". Pred devojčinim očima zablistaju sve lepote ovog života. Iz pripovedanja ptice ona upoznaje daleke svetove, šume, livade, devojčice koje vrište, veseo puk seoski, metež vašara i šarenog papirnatog zmaja. S druge strane, ptica joj govori i o prolaznosti, o nadolazećoj zimi. Međutim, devojka odbija da sluša pticu, neće da krene za njom. I kad ptica zauvek odleti, devojka opet ostane sama. Ponovo je zasipa potpuna samoća, potpuna osamljenost.

Tada devojka zaspi, i u snu kao da čuje daleke glasove. Probudivši se, otvara vrata, a napolju samo "sneg i tišina i zvezde". I stvarno, u tišini zimske noći ona čuje zov ptičji. "Ali ptice nigde nije bilo."

Bajku do kraja obuhvata neka vrsta tajanstvenosti. Ovu zagonetku pesnik neće da nam odgonetne ni na kraju priče. Ne možemo, dakle, da govorimo o katarzi, jer srećan završetak jednostavno nedostaje iz zaključka bajke. Kada pročitamo bajku Ptica i devojka, u nama više ostane jedna tiha seta prolaznosti, i čujemo samo pticu, njen daleki glasić, koji neprestano peva: "živela jednom jedna lepa devojka, / na kraju sveta jedna sirota devojka".

U bajci Rađanje sunca, koja je dala i ime celoj zbirci, pesnik proširuje ovu samoću do krajnjih granica, sve do kosmičke samoće.

Nalazimo se u prirodnoj sredini Pilinskog, u noći. Tu smo na počecima vremena. Kada samo zvezde nastanjuju nebo, i ceo svet živi u večitoj senci, noseći crninu boje srebra.

U "mraku u to doba / veoma sama lutala je zemlja". Otuđenje je potpuno, samo oni koji žive blizu jedni drugima, samo oni se druže utonuli u neki polusan, u neku tužnu samoću.

"Tuga potekne kolebljivo / iz sirotih usana mojih". – napisao je Pilinski u pesmi Pod zimskim nebom, izrazivši surovu suštinu celog samog bitisanja:

Od ovoga više ništa ne može da bude
niti jednostavnije, niti strašnije:
polako kreću prema meni
nemani iz Biblije.

A u bajci se razne životinje jedva znaju, čovek ćutke sedi ispred svoje kolibe, ni cvetovi ne vide haljinu onog drugog cveta, a snežne pahuljice stižu na zemlju kao da su kiše od pepela, jer je mrak, večita noć.

Još se sećamo monologa Noći kod Verešmartija: "Bili su tama i ništa: ja bejah / Pusta, tiha, bez ijednog bića, Noć." Samo je noć večita, ona je bila, ona jeste, i nje će uvek biti, jer je čovek tako prolazan, on je kao "sin muvlji", već ga nema, kao što ga nije ni bilo – mudruje vremešna gospođa Noć, u drami-bajci Čongor i Tinda.

Ali u bajci Pilinskog zvezde, hiljadu njih, odluče se da krenu sa ruba mraka i da u centru neba osnuju zajednički sjaj. Zvezde se utapaju jedna u drugu, i tako se rađa čudo nebesko – sunce. I može da počne "prva svetkovina svetlosti".

Hrle gosti sa svih strana i sedaju za okrugli, ogroman sto svetlosti. Prvo stiže vazduh, potom nebo u azurnom plaštu, bosonogo more (jer vode uvek idu bose, bilo da su kiše, potok ili more), pa grupa šarenih cvetova, stižu i trave, razne životinje, ptice; a zadnji su mladi par, momak i devojka. Radost praznujućih, međutim, ne traje dugo, ne mogu da uživaju duže u suncu novorođenčetu, budući da se polako ušunjavaju i nezvani gosti, senke, "psi lutalice mraka". njih bude sve više i više i donose sa sobom strah od poništavanja. Uplaši se gomila gostiju, prevrnu sto i stolice, svako beži glavom bez obzira. Gostovanje najpre napuštaju trave, zadnji su more i dostojanstveno nebo. I "Mladi ljudski par ostade sam / u sve silnijoj noći".

Mogli bismo ih nazvati Adamom i Evom, pošto je zapravo "ova bajka-pesma prepis jednog dela mita o stvaranju" 4. Ovo je prvi dan postanka, poznat iz Biblije, kada Bog razdvaja mrak od svetlosti, "i biva noć i biva jutro dan prvi".

Živa bića u bajci još se dobro sećaju prethodnog života, večnog mraka, i sada "ove prve noći" ne mogu ni oka sklopiti u iščekivanju povratka sunca, pitaju se da li će se ponovo pojaviti na nebu, kao što im je momak, sada već njihov kralj, obećao.

U jutro kada iz kristalne dvorane svoje palače krene svetlost, na zemlji biva radost mnogo veća, no prethodnog dana. Sada se već svako uverio da je "noć samo san", i da od sada uvek će je pratiti "blistava stvarnost". Da će je pratiti (mogli bismo reći) večita, stalno preporođena – nada.

Predeo u bajci Suncokosa princeza podseća na raspoloženje s početka prethodne bajke. I tu je mrkla noć, zvezde zebu, a na mesečini "pod noćnim nebom / tamno svetli mraz".

Stari kralj sa hiljadu bora na čelu sedi u svojoj prestonoj odaji, hladnoj kao jama. On ni kokošju supu ne može da pojede, jer je zima tolika da se njegova kašika zaledi u zdeli.

Ovom starom kralju, međutim, nije zima iz istih razloga kao kralju Bezimenom u bajci Cvokotavi kralj Ferenca More. Morinom kralju zebu i ruke i noge, i njegovoj drhtavici nikad kraja, zbog toga što u svom srcu nema ljubavi – stari kralj Pilinskog je primoran da se smrzava već četiri godine, zbog opake aždaje koja je otela njegovu kćer, zlatokosu princezu. I od tada pala je ponoć na zemlju, zajedno sa devojkom odletelo je i sunce, odletela je svetlost, i od tada je večna zima, sneg i mrak.

Naravno, kao što to biva i u narodnim pričama, uvek se nađe junak koji će osloboditi princezu. I tako će Aron Pilinskog krenuti na veliko putovanje, tako će početi niz njegovih avantura. Junaci fantastične literature uopšte (a bajke smo svrstali delimično u tu kategoriju) tokom svojih avantura zapravo doživljavaju jedno fantastično putovanje: setimo se samo Minhausena, Sindbada, Alisinih dogodovština, pa Nilsa Holgersona i, svakako, junaka narodnih priča. Aron, dakle, stiže na obalu mora, tu nabasa na uspavanog diva. Posle, kad pobedi diva u tuči, ovaj mu postane sluga. I div krene gazeći vodu do kolena da prenese Arona, baš kao i Petefijevog Vitez-Jovana, na drugu obalu. Aron ne veruje svojim očima: "možda ga i nema, sneva samo, / tako je neobičan taj predeo".

I krajolik biva sve čudniji i čudniji. Naši junaci stižu do jame bez dna. ("Predeo je kao dno izgužvane jame" – napisao je pesnik u Pustinji ljubavi.) Div spušta Arona u jednoj korpi u podzemlje. Tamo je tama, tišina i samoća prisutna u još većoj meri, nego u gornjem svetu, u carstvu tužnog starog kralja:

Može već polagano sam da krene,
miljama je tu nemoća,
usamljeno huje njegovi koraci
preko ćutljivih njiva.

Ukočenost donjeg sveta, kao kontrast gustoj tamnini, prelama prizor zlatne tvrđave. Prebivalište zmaja je od suvog zlata, i Aron hita preko plamenozlatnih soba, penje se zlatnim serpentinskim stepenicama, pa u toranj: da izbavi princezu. ljubomorna krilata aždaja, međutim, stiže sa svoje šetnje, ali ne stigne ni do prvog sprata, jer Aron je dokrajči veoma brzo. Pesnik se ne zaustavlja kod te epizode, kad nam opiše njihovu borbu, budući da se bajka tu ne završava. Arona još čekaju nove nedaće.

Jednim, za narodne priče karakterističnim obrtom (koji se već smatra opštim mestom u bajkama: junak ne može tako lako da postigne svoj cilj, jer uvek naiđe na još veće i veće prepreke), pred Aronom se nanovo dižu poteškoće: kada div ugleda princezu lepoticu, hoće da je zadrži za sebe, a momka pak, pošto je u korpi bilo mesta samo za jednu osobu, ostavlja u Zemlji-Jami.

Na kraju, pomoću ptice grifon, Aron se uspinje iz podzemnog sveta, i kreće da po drugi put oslobodi princezu, koja je sada zatočenik diva.

Ova bajka Janoša Pilinskog pokazuje dosad najviše srodnosti sa narodnim pričama. Čak iako njegov div, sa stanovišta bajke "nepravilno", prosto pobegne pred Aronom, plačući kao malo dete, pripovedanje se završava kako to i dolikuje. Sve se okrene nabolje, opet sija sunce, i na nebu, i na zemlji, i u srcima svih, "i neće se više rastati nikada / Aron i lepa princeza".

Zlatna ptica čini pandan prethodnoj priči. Pilinski, kao što smo već navikli kod njega, i ovde započinje noćnom slikom.

Mir, tišina je potpuna, cela priroda drema. Spava kuća, na dvorištu trag kočije, a u njemu i korov, spava i pesak u blagim humkama, i samo "Stabla jablanova srebrnoplavo / sviću na mesečini". Uljuljkuju nas ovi početni stihovi bajke, ovo nabrajanje nas podseća na Uspavanku Atile Jožefa.

Samo Mihalj ne može da spava. Stari orah ga podstrekava, kao da govori njegovo sopstveno srce, da krene u skitnju.

Gde god korača, biva tišina duboka
beskonačnom slična,
da mu i dah stade. –

Dolazi u mračnu šumu, gde caruje stogodišnja ponoć, pomračina je večita, a noć je bezvremena.

Ovu duboku tišinu opet prekida ptica, kao u bajci Ptica i devojka, a ovu gustu tamu rastera sjajno blistanje zlata, kao u Suncokosoj princezi: "Nije opsena niti snoviđenje, / zlatna ptica obleće drveće."

Iz zahvalnosti što Mihalj nije pucao na nju, ptica mu poklanja jedno zlatno pero: "Kad budeš u bilo kojoj muci, / samo ga tri puta okreni" – daje ptica odmah i uputstvo pokazavši mu put iz šume.

Posle ovoga, našeg junaka ponovo okružuje duboka tišina. On stiže u grad utonuo u žalost, gde je tišina tako tužna, "kao groblje smrti".

Stari, sedi kralj je već naš dobar poznanik iz Suncokose princeze. njegova tuga je toliko velika, da jedva može koju reč da prozbori, neprestano teku njegove gorke suze. "Star sam, na mom razorenom licu / samo zastrašujuća pustoš vode" – kao da je u stihovima pesme Pilinskog Ispod jednog portreta reč baš o ovom tužnom kralju.

Tuga se koncentrisala u ovom gradu, taj bol nas prosto guši, kao što je napisao pesnik u svojoj poemi Apokrif: "I umesto suze na licima bore / curi dole, curi prazan jendek."

Mihalj saznaje da je razlog za ovu pregolemu tugu zapravo aždaja, koja obitava ispod zemlje u svojoj mramornoj jazbini, i svake godine zahteva od grada jednu devu, koju će nemilosrdno prožderati. A ovog trenutka došao je red i na kraljevu jedinicu.

U bajci sledi epizoda, koja nije ništa drugo, kad dobro razmislimo, do legenda o Svetom Đorđu. Sa primesama narodnih priča, naravno. Mihalj pomoću zlatnog pera pozove pticu, koja pak našem junaku donosi zlatni mač. I Mihalj ubiva sedmoglavu neman, uzevši iz svake glave po jednu zlatnu jabuku.

Pisac na sličan način kao kod prethodne bajke, zadržava ispunjenje sreće glavnog junaka. Jer u žbunju se sve vreme skrivao Srebrni vitez, koji kao div u Suncokosoj princezi, hoće da se dočepa princeze i slave. Zato probode Mihalja.

Već se sprema svadba Srebrnog viteza i princeze, kad ona u nedrima pronađe zlatno pero (tokom borbe sa zmajem Mihalj ga je ispustio, a princeza ga pokupila sa zemlje), i kao što je naučila od momka devojka poziva u pomoć zlatnu pticu, koja oživi hrabrog zmajoubicu.

Bajkovito "pravosuđe" prirodno ne može da izostane. Srebrni vitez dobija zasluženu kaznu, Mihalj, pak, pokazavši zlatne jabuke kao dokaz da je on ubio aždaju, poluči princezinu ruku.

Dok je priča započela tamnim, tmurnim bojama, završetak, kraj bajke blista u zlatnim tonovima, objavivši potpunu sreću. Trećeg dana svadbe mladog para pojavi se i zlatna ptica, ona počinje da peva tamo u ružinom grmu, da otud nikada više ne odleti.

Ponovo je noć, kada mladi i lepi kralj u bajci Pesma o kralju kamenog srca kreće u lov. On je prelep, bogat i hrabar, ali većeg tiranina od njega ceo svet nije upoznao. Ovaj kralj je bio gord i razuzdan, nije mario za svoj narod, nije uopšte obratio pažnju na siroti puk, koji pada ničice pred njim u prašinu, nije video suze u prašini, suze na licima ljudi. "Sumorno je sedeo / na konju, i ćutao kralj. / Za njim boje noći / konji i konjici."

"Slepu tamu" rasteruje i ovog puta sjaj zlata, kao što je bio i slučaj u Zlatnoj ptici i Suncokosoj princezi, ovde mlaki zrak jutra prekrije svet zlatnim ruhom. Jer ovu zatamnjenost pesnikovog sveta "neprestano preseca mnoštvo sevajućih svetlosti, možda su to svetlosti milosti, možda su bleskovi ekstaze sa suprotnim predznakom, koja se pojavi iznenada u psihološki graničnim situacijama." 5

I u bajci lov može da počne. Međutim, kralj zaluta u divljini, i odjednom ga okružuje gusta, nema, ogromna noć, i grobna tišina. Sedam dana i sedam noći tumara sam u šumi, bez hrane i vode, dok ne pronađe put što će ga odvesti kući.

Ali u svojoj palači niko ga ne prepoznaje, čak ni njegova mlada supruga, ni mali sinčić, koji vrišteći beži od njega. Kralj u ogledalu ugleda jednog starog, smoždenog stranca, sa strašnim crtama lica.

Služinčad ga izbaci na ulicu, kralj pada u prašinu, njegovo lice je svo u suzama (kao prethodno lica njegovih podanika), i on ostaje sasvim sam.

Niko neće da ga primi, svugde ga čekaju zatvorene kapije. Ni divljina ga neće, ni životinje, ni ptice neće da čuju za njega. Sedam punih godina luta kralj ne našavši pomilovanje ni kod koga. Odrekle su ga se i stene, i more ga je izbacilo na kopno. On čak ni smrti nije potreban. Jeziva je njegova samoća. Tada počne divlje da leleče, počne da plače nesrećni kralj, poput kralja Lira. njegova molitva, njegova tužbalica gotovo je šekspirovske snage. On bi da bude siromašan među siromasima, da bude sluga slugama, usamljeni plamen sveće na stolu siromaha, da bude samo povetarac koji grli gnezdo ptica:

Komadić neme grude,
bio bih blato zemljino,
sama pusta zemlja,
bio bih zemlja sama!

glase ponizne reči napaćenog kralja. ("Kao zemlja, gde ću nepomično / leteti i trunuti; / kao voda, tako je blizu / svetkovina plača" – pisao je Pilinski u svojoj pesmi Kao zemlja.) I tako vaskrsava kralj u bajci, jer umire onaj kamenog srca, a rodi se kralj dobrog srca.

Sada već dolazi daleka divljina, šuma ga prekrije kao majka izgubljenog sina, ptice ga napoje i nahrane, a jelenovi kralja pokajnika, koji samo plače i plače, nose na leđima.

Sada ga već i ukućani prepoznaju, jedna tiha starica opere mu noge, kao Odiseju, sinčić radosno trči pred njega da ga zagrli, a njegova lepa, mlada supruga dočeka ga sa belom košuljom i zlatnim odelom.

Sada i u ogledalu kralj vidi jedno lepo, mlado lice. I još mnogo-mnogo godina živeo je sa svojom porodicom i vladao dugo voleći svoj narod.

Prema Šandoru Radnotiju "najveće umetničko postignuće u zbirci Pilinskog jeste Pesma o kralju kamenog srca". 6 Nadalje, ovaj esteta tvrdi da je i ova bajka lirskog karaktera, i da je pesnika odvela do jednog takvog lirskog žanra, koji može da bude blizak bajci: "do balade". Naravno, nije reč o pravoj baladi, nego – kaže Radnoti – Pilinski je istovremeno stvorio i bajku i legendu o bajci. Zato pesnik u poslednjim strofama ponavlja još jednom celo pripovedanje, kao da citira narodno sećanje. I u ovom ponavljanju on uspeva da konačno kristališe pouku prikladnu bajci.

Kad pročitamo poslednju bajku u zbirci, Lutanje u ogledalu ne možemo a da se ne setimo Alise i njenih avantura u Zemlji ogledala i, naravno, ne možemo a da i ne povučemo neke paralele.

Dečak iz bajke Pilinskog jedne večeri pomisli kako bi bilo da uđe u ogledalo. "Mislio je o tome i zaspao. / Ali ipak nije." Ne podseća nas samo tema na Kerolovu, već i problematika jave i sna prisutna u oba dela. Ni za Alisu ne znamo da li je sve samo sanjala, ni za Dečaka. Mada je kod Pilinskog verovatno reč o budnom snu, o stanju polusna, prisutnom i u celoj njegovoj poeziji:

Slika nesrećne snage.
Ima li koga?
Budan san:
bez odgovora pređem
sobe koje leže u dubini ogledala.

Dakle ovo je moje lice, to lice?
Svetlost, tišina, presuda drnda
kako moje lice, taj kamen
leti prema meni iz snežnobelog ogledala!

Ovako piše Pilinski u Pogovoru. I metafora ogledala je važna za pesnika. U bajkama ogledalo se pojavljuje čak i u atributima i poređenjima: recimo suton je "ogledalo glatko" (Ptica i devojka), a isto takav je trg u Zlatnoj ptici. U Lutanju u ogledalu Dečak sreće staricu, "U okviru snežnobele kose / njeno lice kao, uramljeno u srebrni ram, / fino skrojeno ogledalo sija."

Završetak ove poslednje bajke nije nimalo "bajkovit". 7 Dečak se zaželeo svoje kuće i ruku pod ruku sa malom princezom kreće na rub Zemlje Ogledala. Međutim, devojčica ne može da prođe kroz staklo, i zauvek ostaje u začaranoj zemlji. Deca dugo plaču pri rastanku, i Dečak primećuje da se lice devojčice polako raspada u ogledalu. I on nikada više nije mogao da dospe u tu čudesnu zemlju.

Ovu bajku možemo da shvatimo i kao priču o izgubljenom raju, priču o odrastanju. Svako dete mora jednom da doživi to iskustvo. Dečakovo lutanje, njegov život u ogledalu, zapravo je njegovo srećno, čedno detinjstvo. On je tada na neobičan način osetio da je dečak, a da je princeza devojčica.

Napustivši ogledalo on nikad više neće biti dete, a u ogledalu će videti samo sopstveni odraz.

"Bajke Pilinskog su namenjene prvenstveno deci. U plan njihovog oblikovanja višestruko se umešala mogućnost dečje recepcije. Ali ovo ne znači i višestruko uprošćavanje. U mističnom svetu Janoša Pilinskog dete je uvek imalo istaknuto mesto." 8

Janošu Pilinskom je uspelo da uzdigne bajku u sferu poezije i kad čitamo bajke u stihovima ovog "metapesnika" 9 kao da čujemo u dubokoj tišini samo tihi topot papaka tog jagnjeta, kako "kaska preko staklenog mora". 10

LITERATURA:

1. Taš, Bognar: Analize iz kruga mađarskih dečjih pesama
(Bognár Tas: Elemzések a magyar gyermekversek körébõl, Nemzeti Tankönyvkiadó, Bp., 1995)
2. Janoš, Honti: Odabrane studije
(Honti János: Válogatott tanulmányok, Akadémiai Kiadó, Bp., 1962)
3. Agneš, Nemeš Nađ: Pogled sa kestenom (eseji)
(Nemes Nagy Ágnes: Látkép gesztenyefával, Magvetõ Könyvkiadó, Bp. 1987)
4. Agneš, Nemeš Nađ: Plavokose bukve (analize pesama)
(Nemes Nagy Ágnes: Szõke bikkfák (verselemzések), Móra, Bp., 1988)
5. Janoš, Pilinski: Rađanje sunca
(Pilinszky János: A nap születése, Móra, Bp., 1974)
6. Janoš, Pilinski: Velegradske ikone, sabrane pesme 1940–1970.
(Pilinszky János: Nagyvárosi ikonok, Szépirodalmi Könyvkiadó, Bp., 1971)
7. Šandor, Radnoti: Razgovor, šta je to?, (kritike)
(Radnóti Sándor: Mi az, hogy beszélgetés?, Magvetõ Kiadó, Bp., 1988)

1) Janoš Honti: "Svet bajke", u Odabrane studije, 69.
2) Isto
3) Šandor Radnoti: "Bajke i drame Janoša Pilinskog", u Razgovor, šta je to?, 301.
4) Taš Bognar: "Janoš Pilinski: Rađanje sunca", u Analize iz kruga mađarskih dečjih pesama, 134.
5) Agneš Nemeš Nađ: "Dve pesme Janoša Pilinskog", u Plavokose bukve.
6) Šandor Radnoti: Nav. delo, str. 314.
7) Šandor Radnoti je ukazao na ovo u svojoj, već citiranoj knjizi, str. 313.
8) Šandor Radnoti: Nav. delo, str. 305.
9) Tako ga je okarakterisala Agneš Nemeš Nađ u svom eseju "Pilinski" u Pogled sa kestenom, 290.
10) Parafraza stiha iz Pilinskijeve pesme Introitus.




DETINJSTVO 1-2/2000
design by: INternetClub