br. 1-2/2000
|
FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU Božidar Pešev: POTREBE SAVREMENOG ČOVEKA I ZLOUPOTREBE AGRESIVNOG MARKETINGA Kad se danas govori o bajci i fantastici, čini se da ne postoji precizno stanovište šta je bajka, fantastika, bajkovitost, fantastično, čudesno, čudo, bajkovita priča i roman, fantastična priča i roman, naučno-fantastična priča i roman. Ti pojmovi prepliću se tako da se stiče utisak da su isti, ili veoma slični. Ako želimo da napravimo razliku između bajke i fantastike, moramo pokušati da pronađemo suštinu svega što razlikuje jednu vrstu od druge. Za bajku možemo reći da je usmena legendarna istorija sa elementima mita, verovanja, obreda i običaja davnih vremena, a fantastika umetnička imaginativna tvorevina pisca, koji instinktom i znanjem pokušava da prodre u najdublje slojeve svoje podsvesti. Pri tom, pisac stvara ono što bi moglo da bude, a ne ono što je bilo. Fantastično je ono neverovatno što se u bajci i fantastici događa prouzrokovano spoljnim faktorom. Čudo i čudesno potiču iz bajke. Čudo je ono što se dogodi samo jednom. Ono je neverovatno, ili verovatno i moguće, ali se događa kad se niko tome ne nada, za razliku od fantastičnog koje je samo neverovatno, a događa se stalno. Čudesno pripada redu lepog. Označava nešto neverovatno i divno, što čoveku toliko opčini čula, da od uzbuđenja ne može da progovori, a često ostane i bez daha. Najveća razlika postoji između bajke i naučne fantastike. Naime, na početku i kraju bajke, ne dolazi do ikakve promene prirode koja okružuje čoveka, već ostaje kakva je oduvek bila. Menja se samo odnos snaga među ljudima, a dobro pobeđuje zlo, ili ga onemogući za neko duže vreme. U naučnoj fantastici događaju se uglavnom negativne promene. Dolazi do uništenja okoline ili nekog elementa bitnog za čoveka i ljudsko društvo. Prirodno okruženje pre i posle događaja više nije isto i verovatno nikad neće ni biti. U naučnoj fantastici događaju se ireverzibilni procesi bez mogućnosti popravljanja uništenog, čak i kad se priča završi srećno, kao u bajci. Ostaju trajna oštećenja koja se odražavaju na ljudima, životinjama, biljkama i celokupnoj prirodi, sa pretećim tonovima koji upozoravaju i vode konačnom uništenju. Usmena bajka je čudesna priča u kojoj se dešavaju čuda, ali ona nije stvorena zato da budi lepa osećanja. Naprotiv. U njoj su prisutni strašni prizori i užasne smrti, koje na prvi pogled nemaju opravdanja, izuzev da izazovu strah i nelagodnost. Neko bi mogao reći da se po ovim elementima bajka približava naučnoj fantastici, ali između njih ne može se staviti znak jednakosti. Bajka se ne može uklopiti u naučnu fantastiku i pored dodirnih tačaka koje postoje. Takvi prizori u bajkama opomena su svima koji žele da prekrše zabrane, a istovremeno su i skrivene poruke davnih vremena, koje objašnjavaju način života i surove žrtve krvožednim božanstvima, ili su pak služili obavljanju mračnih kultova, koji ne pripadaju svetu bajki. Ostali su da, kao tragovi prošlosti, plaše i opominju čoveka na nešto što svesno ne poznaje, ali oseća kao iskonski strah. A taj strah otvara davno zatvorena vrata podsvesti u kojima fantastičnost, natprirodno i bajkovito čine čitaoca istovremeno srećnim i nesrećnim bićem koje pamti, razume, želi ljubav i sreću, mir i blagostanje, a pritom razara i uništava. Znači, čine ga čovekom. Jedino tu naučna fantastika ima spoj s bajkom, koji se istog trenutka raskida, jer čovek mora da sanja, da bi preživeo sebe. Zato je bajka čoveku prvo i poslednje pribežište. Kao detetu, da bi razvio maštu, učio i poželeo da dostigne nemoguće. Kad odraste, da bi lakše podneo sve što ga pritiska i muči, a na kraju života daje nadu da će, kao u bajci, ostvariti večnu težnju za slobodom i blaženstvom na nekom mestu gde je bajka stvarnost. Tako fantastičnost ili bajkovita fantastika postaju stvarnost, uporedni život čoveka, bez koje nema nade i razvitka. Jer, izmeštajući život iz realnosti, čovek stvara, gradi i utire put svom konačnom očovečenju. To je jedini način da čovek preživi, kao biće. Na putu ka zvezdama, čovek je mnogo toga uništio. Ukoliko na vreme stigne do cilja, za njega ima nade. U suprotnom, nestaće bajka a dogodiće se naučna fantastika, koja će istog trenutka nestati, sve dok neko ponovo ne izmašta novu planetu, na kojoj će sve ispočetka biti moguće. To je prvi shvatio Šarl Pero stvarajući zbirku dečjih priča Pripovesti iz vilinskog sveta, kod nas prevedene kao Bajke starih vremena. Ova zbirka označava nastanak umetničke bajke još davne 1697. Sam Pero nije se usudio da te priče svrsta u bajke, jer je shvatio da bajke nema ako ne prođu vekovi i milenijumi, neophodni da bi se dostigla slojevitost, raznovrsnost i poruke, koje bajka sadrži. I pored opravdane opreznosti, Šarl Pero najviše se približio usmenoj bajci, koju je pokušao da transformiše u priču prihvatljivu za ondašnje male čitaoce, ne menjajući ništa od svega što je narodni genije stvarao tokom dugog vremenskog perioda. Zato, njegove priče autentično oslikavaju vreme u kome su nastale. U njima je bajkovita fantastika protkana elementima mita, obreda i običaja davnih vremena, tako da često čini disharmoniju u pripovedanju, a ponekad doprinosi i nerazumevanju priče, ne zbog nelogičnosti, već zato što sadrže brojne slojeve iz raznih perioda, koji su se zadržali u svesti narodnih pripovedača. Tako fikcija sa elementima bajke, u kojoj žive moćna i čarobna stvorenja, isprepletana elementima bajkovite fantastike, bez koje te priče ne bi bile strašne, lepe, neverovatne, vešto oslikava život prekriven plaštom maštanja, lažiumom koji kroz sva vremena pomaže da se gorke trave života lakše progutaju. Svi potonji pisci bajki, čak i oni što su delimično preuzeli priče od Peroa, sve se više udaljavaju od bajke, da bi na kraju dvadesetog veka došlo do bajkovitih priča, koje samo na površini nose elemente bajkovitosti. Malobrojni su oni koji su uspeli da prodru u suštinu bajke i da svojom imaginacijom i instinktom dosegnu veće dubine ovog, svakako najtežeg žanra u književnosti. Možda samo u delima Tolkina bajka doseže one dubine koje je dosegao Šarl Pero, a u pojedinim elementima i prevazilazi svog prethodnika. Jer, Tolkin je uspeo da samog sebe unese u bajku i sa njom živi pretvarajući je u legendu koja se zaista dogodila, kao što su se nekada i bajke dogodile, ili događale u izmenjenom vidu, pa je legendarno tokom vremena preraslo u bajkovito. Zato, kad danas govorimo o bajci, morali bismo da povedemo više računa o svemu što moderne "bajke" nude. Da li su to priče sa bajkovitim elementima, koje sadrže i neke elemente bajke, ili je to samo način da se pisac približi čitaocu, a pritom u tim pričama ili romanima nema mnogo elemenata bajke zbog njenog nepoznavanja ili nerazumevanja. To je veoma važno iz prostog razloga što pogrešna ili lažna bajka može učiniti mnogo štete u duhovnom razvoju deteta. Umesto da ga uči plemenitosti sa željom da pobedi zlo u sebi i svom okruženju, takva bajka, kao opasno oružje, može usmeriti dete u suprotnom pravcu, što uostalom i rade mnogi crtani filmovi, priče, romani, stripovi ili sličice za albume, koji bajku koriste da bi decu, u periodu određenog razvoja, programirali da služe mračnim ciljevima. Taj aspekt korišćenja bajke i bajkovitosti morao bi se ozbiljno razmatrati i neophodno je pokušati da se zaustavi taj razorni virus dečjeg uma, koji sve više ulazi u naše domove na različite načine. Što se tiče naših stvaralaca bajkovite poezije i proze za decu, njihova dela su različitog kvaliteta, u zavisnosti od piščevog poznavanja i razlikovanja bajke od ostalih sličnih žanrova, kao i od talenta. Mnogi, nažalost, koriste neke elemente bajke i fantastike u nadi da će na taj način privući čitaoce. Oni u isto vreme žele da prikriju nedostatak ideja i ispraznost mašte, ali i da prevare čitaoca tom svojom kvazi bajkom i fantastikom. Takvim piscima prevare često i uspevaju, jer neretko, iza njihovih knjiga stoji dobra reklama i agresivni marketing. Ipak, najgore od svega je to što takve knjige često dobijaju nagrade kao dobra i zabavna dela, ko zna zbog čega i iz kakvih razloga. Naravno, ima i onih stvaralaca koji veoma znalački i oprezno koriste bajku i fantastiku u svojim delima i tako nastavljaju put velikana naše i svetske književnosti, koji su te žanrove uzdigli na zavidan nivo. Na kraju treba istaći da je umetnička bajka, odnosno bajkovita priča, potrebna deci koliko i odraslima, kao vid zadovoljenja bazičnih potreba koje je čovek od osvita istorije unosio u genetski kod. U podsvesti čoveka, bez obzira koje je rase, vere ili ekonomskog statusa, stvoreni su zatamnjeni prostori, koji se osvetle istog trenutka kad pravi nadražaj probudi iskonski zov zemaljskog Raja, koji svako, kao prasliku, nosi u sećanju i želi ponovo da ostvari. |
design by: INternetClub
