br. 1-2/2000
|
OD USMENE BAJKE DO KIBER-PANKA Grozdana Olujić: ILI SAN O RUŽI I LEPTIRU Fantastika u književnosti? Još određenije: fantastika u književnosti za decu? Pitanje je koje se u poslednje vreme često postavlja izbacujući u prvi plan nedoumicu: postoji li književnost bez fantastike i može li se povući granica između sna i jave kad su snovno i dnevno do te mere izukrštani da ih je gotovo nemoguće odvojiti a da se ne ugrozi ravnoteža koja čestice čovekovog duha drži na okupu, omogućujući mu da opstane u svetu koji metafizika zla nagriza sa svih strana ne samo u književnosti za odrasle već i u onoj namenjenoj dečjem uzrastu. Otuda toliko teškoća i dilema da se terminološki utemelji pojam fantastičnog, mada se elementi fantastičnog i čudesnog javljaju već u prvoj zabeleženoj bajci sveta (Anpu i Bata) zapisanoj u Egiptu pre 4000 godina, ali i u Mahabharati i Ramajani, Epu o Gilgamešu, nordijskim sagama, Kalevali u kojima se mešaju san i java, nimalo slučajno ako se zna da su to dve strane jednog te istog novčića. Tvrdnjom Dostojevskog da ima "više fantastičnog u životu nego u mašti bilo kog pisca" ovaj problem relativizuje se do krajnjih mogućih granica, a odgovora nema, kao što ga nema ni na pitanje koje je postavio kineski mudrac iz VII veka, beležeći: Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam bio leptir i da sam kao leptir bio srećan. Iznenada sam se probudio i ponovo sam bio Čuang Ce. Sada se pitam: jesam li onda bio čovek koji je sanjao da je leptir ili sam sada leptir koji sanja da je čovek? Kroz dugu istoriju čovečanstva pesnici, naučnici i filozofi ponavljaju to pitanje ne nalazeći rešenje zagonetke, baš kao što ga ni Egziperijev Mali princ ne nalazi zabrinut za sudbinu ruže, svoja tri mala vulkana i ovcu. Ili je odgonetka sadržana u misli Pjer Mabija da je "čudesno svuda"? Potrebno je samo uskladiti mehanizme mašte s čudima oko nas i u nama i čudo će se javiti onome ko ume da ga prepozna, kao što ga je Mabij prepoznao unevši ga u koordinatni sistem književnosti preko Ogledala čudesnog. Krupna, metafizička pitanja, međutim, i dalje ostaju bez odgovora, iako nauka (posebno genetika i fizika) napreduje džinovskim koracima, potvrđujući drevnu istinu bajke da je u svetu u kome smo – sve živo i sve povezano. Smrti nema. Postoji samo prelivanje iz jednog oblika u drugi kao pretvaranje vode u led, leda u vodu, vode u paru, pri čemu ništa ne nestaje sasvim i za sva vremena. To bajka dobro zna i zato je u njoj sve podjednako važno: i cvet, i leptir, i žaba, i školjka, i zvezda, i kamičak. Jer, nikada se ne zna ko će se kome naći na putu, ko koga spasti, ko koga pogubiti. Hoće li iz zmije izaći mladoženja a iz žabe začarana princeza, što i nije neko čudo ako se zna da bajka, u stvari, jezikom simbola prikazuje ekstrenalizovana junakova unutarnja psihička stanja. Konačno, putem evolucije, čovek je i fizički prošao različite životinjske oblike od punoglavca do deteta, što se u razvoju fetusa jasno zapaža. U praskozorju civilizacije bajka je to čudo jasno slutila. Pronalasci nauke poslužili su kao potvrda da slučajevi zadržavanja jedinke na psihološki nižem nivou nisu retki, iako svi mi kroz život putujemo kao kosmički, zvezdani prah. Stalno drugačiji. U ovom ili onom snu: od sna o leptiru do sna o ruži. Šta je fantastika a šta stvarnost? Šta domen razuma? Šta domen čuda? Molekularna biologija i genetika već uveliko ostvaruju čovekov san iz bajke o dugom, večnom životu, jer je samo jedna jedina ćelija ovce ili čoveka dovoljna da se stvori identična ovca, identičan čovek, čiji se život – kloniranjem – produžava do beskraja. Spada li ovo u domen nauke ili fantastike? Teško je reći, kao što je teško odrediti šta je fantastika u trenutku kad razvoj nauke i tehnologije nadilazi sve što se nekada smatralo fantastikom: od dela Žil Verna, H. G. Velsa do Stanislava Lema i Artura Klarka. Ipak, uz sva terminološka neslaganja kada je reč o bajci, fantastičnoj priči i naučnoj fantastici, moguće je ukazati na neke razlike i sličnosti uprkos svih ukrštaja i prepleta ova tri književna roda, pri čemu je neophodno razlučiti bajku od fantastične priče, a onda fantastičnu priču proisteklu iz tradicije nemačke romantičarske škole od fantastične priče (Phantasy, Nonsens story) engleskog porekla čiji je začetnik Luis Kerol s Alisom u zemlji čuda. Bajka, kao i fantastična priča naslonjena na bajku, poštuje logički sled, počinje s realnošću, ulazi u svet čudesnog i ponovo junaka vraća u stvarnost. Gotovo sve narodne i umetničke bajke zasnovane su na tom principu, kao i romani bajke (Pinokio, Čarobnjak iz Oza, Krcko Oraščić, Mali princ, Beskrajna priča itd.). Međutim, samo se u "središnjem delu trijade", po Rošianiu, ostvaruje radnja bajke u trenutku kad junak ulazi u njen začarani prostor gde počinje borba dobra sa zlom, traganje za blagom, začaranom princezom, istinom, srećom, sopstvenim identitetom, u stvari. Radnja je linearna, vreme bajke neodređeno ili prebačeno u davninu, prostor ili nezamislivo ogroman ili tako mali da bi se mogao smestiti u ljusku oraha ili žira. Ukorenjena u kolektivno nesvesno (Karl Gustav Jung), arhetip i arhetipske matrice prisutne u svakom muškarcu, ženi, detetu – bajka je nosilac sećanja čovečanstva na evoluciju duše sveta, ali i evoluciju svakog pojedinca ponaosob. Ona je čuvar nade da i u besputici postoji put, da ništa i za sva vremena nije izgubljeno, da pravda nadilazi nepravdu a ljubav očajanje, bedu, pa i samu smrt. Otuda njen značaj za duhovni razvoj deteta, njeno neprestano obnavljanje, njena trajnost. Fantastična priča i u svom zlokobnom (Ondina Fukea, Falunski rudnici E. T. Hofmana, Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda itd.) i svom nonsensnom vidu (Alisa u zemlji čuda, Petar Pan, Meri Popins, Priče iz Rutobage) proizvod je individualnog nesvesnog. Struktura joj je rastresitija, nema pomagača, nema pobede, nema trijadne gradacije u prevazilaženje prepreka kao u bajci. Uzročno-posledični odnosi, bar u nonsensnoj varijanti fantastične priče, nepostojeći su ili zanemarljivi. Bliža je igri ili snu, pri čemu je ishod kod nonsensne priče, kao i kod bajke, buđenje i ulazak u svet dnevnih prizora i obaveza, tako da ono što se zbilo više podseća na san koji je bio i prošao, ne ostavljajući ožiljke na duši ni kod junaka bajke ni kod njenoga čitaoca. ljupke, lirske digresije, igre reči, povremeno ubacivanje šaljivih pesmica, ovoj vrsti fantastične priče daju posebnu privlačnost. Otuda njihova omiljenost kod dece, bilo da je reč o medvediću Vini Puu ili devojčici Alisi, ali ne i onako snažan etičko-estetski doživljaj kakav pruža bajka i literatura zasnovana na premisama bajke (Mali princ Antoana de Sent Egziperija, Beskrajna priča Mihaila Endea itd.). S fantastičnom pričom nemačkih romantičara situacija je dijametralno drugačija, bilo da je reč o fantastičnim pričama E. T. Hofmana, Brentana, Tika, Hofmanstala ili Gotjea, kao i onih koji je kasnije nasleđuju (Edgar Alan Po, Birs, Tomas Man, Jichak Orpaz, Baševis Singer, Italo Kalvino i mnogi drugi) oživljavajući je čak i u našem vremenu s istim zlokobnim predznakom koji u čitaocu izaziva tihu jezu. Nade i igrivosti, karakteristične za englesku nonsensnu priču, kod ovih autora nema. Osećanje povezanosti junaka sa svetom bilja, životinja, zvezda na kojima počiva bajka – takođe nema. Svet onostranog – svet je smrti, a fantastično u priču ulazi kao najava dubokog unutarnjeg rascepa, tragike, ludila, smrti, neumitnog i neotklonjivog zla, jer magija fantastičnog nije tu da pomogne već uništi (G. Mejring: Biljke doktora Sindarele, Majmunska šapica V. V. džekobsa, Ondina Fukea, Falunski rudnici E. T. Hofmana, Ilska venera Merimea, Vatreni konj E. A. Poa, Preobražaj Franca Kafke, Poslednji dolazi Gavran Itala Kalvina, Crvena čahura Kobo Abea itd.). Za razliku od bajke, gde neprirodna bića ne unose nemir i ne izazivaju čuđenje, fantastična priča romantizma i postromantizma deluje zastrašujuće svojom tajnovitošću. Vila, vilenjaka i patuljaka u njima nema, ali zato su tu sablasti, vampiri i demoni kao remetilački faktor koji i u junaku priče i u čitaocu izaziva strepnju i užas. Tu "hrabrost postaje sasvim bezvredna" naglašava Rože Kajoa, jer s utvarom se čovek ne može boriti: ona "dolazi s drugog sveta, sa one strane smrti". Ali, najkrupnija razlika je, čini se, zanemarivanje ili čak odbacivanje problema etike i metafizike u fantastičnoj priči i njihovo puno prisustvo u bajci. Otuda ni uzročno-posledičnog sleda u fantastičnoj priči nema. Pojava fantastičnog označava prekid u životu junaka i nagoveštava tragičan kraj, polako i neprimetno uvodeći fantastičnu romantičarsku priču u oblast horor priče, negativne utopije, sajber panka. S fantastičnom pričom proisteklom iz engleske tradicije (phantasy) s Kerelovom Alisom u zemlji čuda kao izvorištem, razvoj je tekao u pravcu igrivosti, neobuzdane igre mašte, alogičnosti. Stroge strukturiranosti kao kod bajke u ovoj vrsti fantastične priče nema. Velika egzistencijalna i moralna pitanja ova priča (phantasy) ili izbegava ili jedva dotiče. Radnja deluje ispreturano, kroz svest junaka promiču slike kao iz sna. Priča obično i počinje snom a završava se buđenjem (Alisa u zemlji čuda, Alisa u svetu ogledala, Meri Popins, Petar Pan, Sandbergove Priče iz Rutobage). Junaci phantasy upadaju iz jedne situacije u drugu, događaji se nižu, svaki za sebe, kao da se pre njih ništa nije dogodilo, posledica nema, sve deluje kao u snu i kao da je u snu napisano, što je svakako varka ako se zna da je Alisa u zemlji čuda strukturirana na pravilima igre karata, a Alisa u svetu ogledala sledila pravila igre šaha. Privid alogičnosti i rastresite arhitekture priče očigledno je namerno smišljen, nimalo slučajan kao i mnogo toga u ovoj vedroj, zanimljivoj literaturi, naročito živoj i dejstvenoj u drugoj polovini HH veka, s velikim uticajem na razvoj mnoštva nacionalnih literatura, pa i naše književnosti za decu, gde se fantastika javlja ili kao epsko-mitska (istorijska) priča kod Tiodora Rosića (Gospodar sedam bregova, Dolina jorgovana) i Dragana Lakićevića (Mač kneza Stefana) ili kao lirska fantastika Vladimira Stojšina (Bioskop u kutiji šibica, Šampion kroz prozor), Mirjane Stefanović (Sekino seoce), Vesne Butrić-Ćorović (Ulica na ljuljašci), Vesna Vidojević-Gajević, Vesne Aleksić, Gordane Maletić, Dušana Belče itd. Zanimljivo je, pritom, da se fantastična priča i u svetu kao i kod nas grana ka epskom: Tolkin (Hobit, Gospodar prstenova), Mihael Ende (Beskrajna priča) i lirskom planu, (Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola, Meri Pipins Pamele L. Travers, Milnov Vini pu, Sandbergove Priče iz Rutobage) itd. U svet irealnog svi junaci tih priča ulaze iznenada: kroz rupu u koju je leteo Alisin Beli zec, kroz otvoren prozor kao Petar Pan ili kroz tekst u knjizi kao Endeov Bastijan Baltazar Baks, junak Beksrajne priče, koji ne samo da ulazi u priču već postaje i junak priče. Izlet u fantastično završava se bez ikakvih posledica. Čitalac fantastične priče, posebno priče nonsensnog usmerenja, iz čitalačke avanture izlazi nasmejan, obradovan, ali onakav kakav je bio. Preko sjajnih, ali nepovezanih slika čitalac nonsensnu priču doživljava kao atomiziranu javu uronjenu u irealno, neizrecivo, snovidno, ali ona ga ne tera na dublja promišljanja o životu i smrti, ne dovodi do katarze i sazrevanja kao što to čini bajka. Kazaljka nonsensne priče, jednostavno rečeno, kreće se u obrnutom smeru od kazaljke bajke. Lepršava, duhovita, vedra – ona nagoni malog čitaoca da mašta, ali ne i da se opredeljuje između dobra i zla, zbog čega iz sveta fantastične, nonsensne priče čitalac izlazi bez upitanosti i katarze, a drugačije ne bi ni moglo biti ako se zna da u Alisi, Petru Panu, Meri Popins nema problema pravde i krivde, nema drame, nema razrešenja, ali ni ljubavi čija moć nadilazi mržnju i zavist, pa čak i samu smrt. To je, verovatno, i razlog zašto se bajci stalno vraćamo i što smo, upravo, svedoci njene renesanse kod nas i u svetu. Pišu je pesnici i pripovedači (Č. Sandberg, J. B. Singer, Italo Kalvino, Mišel Turnije) ali i filozofi (Eskarpi, Kolakovski itd.). Sa televizijskog ekrana (preko video igrica, animacija, mjuzikala) vraća nam se bajka u svom izmenjenom vidu, s opasnom tendencijom da, usvajajući estetiku okrutnog i ružnog, preraste u antibajku ili horor, kao što je to slučaj i sa naučnom fantastikom, o kojoj u ovom tekstu neće biti reči, ne zato što je nemoguće povući paralelu između ova tri književna roda. Razlog je tiha slutnja da na planu menjanja čoveka i planete – nauka već prevazilazi naučnu fantastiku, pa čak i bajku, ne nudeći perspektivu srećnog kraja. |
design by: INternetClub
