br. 1-2/2000
|
OD USMENE BAJKE DO KIBER-PANKA Branko S. Ristić: Pitanja kako je postao svet, ko ga je stvorio i kako je ustrojen, kada se pojavio čovek i kakvu ulogu igra, interesuju čovečanstvo od najstarijih vremena. Pokušaji da se nađe odgovor stvaranjem kosmogoničnih mitova u različitim civilizacijama, koji pokušavaju da se organizuju u jedan sistem elemenata Kosmosa, da popune prazninu u poznavanju sveta, da predstavljaju jednu sinkretičku formu sveznanja o njemu. Zajedno sa željom za objašnjenje prirodno se pojavljuje i želja za uticajem i dominacijom na prirodni svet. Čovek je stvoren i načinjen od božanstava, koja u raznim narodima nose različita imena, ali on ima mogućnost da razume i eventualno da odvrati predskazano od viših sila. Za taj cilj treba da otkrije i protumači znake koje božanstvo šalje, a koji su projektirani u prirodnom okruženju. Tako kao životno važna potrebnost rađaju se mnogobrojna gatanja, koja se smatraju praktično korisnim. Pošto sve u prirodi pridobija proročko značenje – let ptica, unutrašnjost žrtvene životinje, čovekova ruka, jaje itd., sačuvano je i niz drugih drevnih praktičnih načina gatanja i bajanja. Najrasprostranjenija posebno je u Staroj Grčkoj, astrologija i oniromantija (tj. tumačenje snova). Za zaštitnika gatača, a i svake religiozne i duhovne delatnosti, smatra se bog Apolon, da to nije sasvim slučajan fakt, on je bio ubrajan ne samo za začetnika proročkog otkrovenja, već i svešteno- -poetskog nadahnuća. U njegovu čast su podignuti grad-svetilište Delfi na Olimpu, kao i red drugih hramova, u kojima je antički čovek imao mogućnost da se posavetuje sa bogovima za lične, vojne i političke probleme i da od njih dobija božanske savete. Vrlo često je praktikovan i ritual spavanja u samom hramu, gde bolestan čovek ili onaj koga interesuje lična budućnost na san dobija neophodne savete ili proročka viđenja. San kao vid opštenja sa božanstvom, kao fiziologija ili psihologija bio je objekat interesovanja od strane mnogih autora te epohe. Iz tog vremena datira i veliki broj knjiga sa sanogatačkom tematikom kao i mnoga imena – Antifont 1) iz Atine (V vek p. n. e.), Aristandr 2) iz Telmesa (IV vek p. n. e.) i dr., i razume se, čuveni Artemidor Daldianski 3) sa svojim reprezentativnim delom Tumač snova. U svom radu, posvećenom nauci za tumačenje snova, kao i više autora toga vremena, i Artemidor deli snove na nekoliko vidova: – "snovi", rezultat preživljenog u toku dana i uticaja spoljnog faktora. Oni su produkt čovekove duše i nisu materijalni; – "snoviđenja", rezultat božjeg uticaja. Oni se otkrivaju neočekivano, imaju naučno poreklo i predstavnici su budućeg, tj. materijalni su. Objekat naše pažnje biće oba vida. U našoj staroj književnosti mnogo važnije mesto zauzimaju "snoviđenja", jer se smatraju, da se preko njih ostvaruje prelaz između fizičkog i metafizičkog sveta, kontakt između čoveka i Boga. U našoj novoj književnosti, a takođe i u književnosti za decu vodeću ulogu zauzimaju "snovi", koji se koriste od strane autora kao sredstvo za postizanje veće psihološke dubine. U svojoj knjizi Artemidor Daldianski govori o tome, kako je mnogo ljudi u snu bilo podstaknuto da napiše datu knjigu, pa čak i on sam, bio je nadahnut od Apolona u vreme sna da napiše svoja sanogatačka dela. Tačna je i izvesna tvrdnja Platona, da se umetnička dela stvaraju u vreme božanstvene ludosti, u kojoj se nalazi pesnik-književnik. Tada kroz njega prolaze božanstvene misli i slike, tj. čovek-umetnik se javlja kao medijator između Boga i publike. Ono što zbližava tvrdnje Artemidora i Platona, jeste ideja da između snoviđenja i umetnosti, a posebno u književnosti, ima dodirnih tačaka – i obe su rezultat božjeg otkrovenja, koje preobraća čoveka (sanjara, pisca) u čitača božjih istina. Sličan je odnos i u hrišćanskoj eposi tokom srednjeg veka, kada se ponovo smatra, da je pisanoj reči dostojan samo pojedinac, nadahnut božjom promisli, izabran da kroz njega govori sam Bog. Kroz pisanje čovek postaje sastavni deo nebesa, a to na svoj način ulazi u vezu sa ljudskim. Takva je i funkcija sna – zona kontakta između čoveka i Boga. U Bibliji se takođe otkriva mnogo primera u kojima se Bog javlja u snu, da bi dao svoja uputstva. Pitanje odnosa literatura/snoviđenje vrlo je važno, ali predmet naše teme je – drugačiji – kako san funkcioniše u književnosti. Kada i s kakvim ciljem se koristi? Kako prisustvuje u različitim književnim rodovima? Kakvo mu je mesto u kompoziciji dela? Kakvo dejstvo ima kao poduhvat, lik i simbol? Kakvi su akcenti koji ulaze u semantiku dela u određenim književnim epohama? Trpi li neku evoluciju, izmene i sl.? Cilj postavljene teme je da se dobije odgovor na zadata pitanja. Osnovni zadatak je da se prosledi rasprostranjenost i usložnjavanje funkcije sna u književnom delu preko kraćeg i lakšeg autorskog modela u staroj književnosti do sižejnoobrazovnog centra, diktirajući svoju logiku kohezije na delove, savlađujući vreme i prostranstvo; da se razgleda razvoj sna od sredstva, koje dokazuje ili predskazuje svetost heroja, do sredstva za indirektno razotkrivanje njegovog psihičkog stanja. Prisustvo sna u književnom delu? Bez sumnje možemo tvrditi, da je san prisutan u književnom delu i da je njegova forma javljanja pretrpela izmene. Mesto koje mu je određeno u umetničkom tekstu nije proizvoljno, slučajno i beznačajno. Umetnički snovi, stvoreni od strane autora, potčinjeni su sličnom mehanizmu kao i istinski, te su takođe podložni tumačenju. Oni nose, daju nekakvu informaciju, koju treba dekodirati. njen ključ se krije u eposi stvaranja dela, u prinadležnosti prema datom književnom rodu ili žanru, koji neizmenjeno slažu trag na način na koji se iskorišćava forma sna. Radi obimnosti problema, ova tema je usmerena samo prema istraživanju funkcije sna u beletristici, kada prenebregnemo korišćenje sna u ostala dva književna roda – lirici i drami, gde se on potčinjava drugim mehanizmima razrade, doći ćemo do zaključka da je i ovo neiscrpna tema za istraživanje. Interes je pre svega prema autorima i delima, koji ilustruju razvitak i obogaćivanje forme sna i koji svedoče o promenama, koje nastupaju putem gomilanja novih crta i karakteristika. I tako, naša umetnička proza od najranijih vremena pa do naših dana uključuje san u svoje pripovedačke (narativne) strukture, dešifruje ga i daje mu određene zadatke. Mesto u kompoziciji proznog dela je promenljiva – može da stoji na početku, sredini ili kraju, da uokviruje ili pak da zauzme ceo književni tekst. Izuzetak od takve pojave je najrasprostranjeniji u srednjovekovnom bogoslužbenom žanru – žitiju (ovi tekstovi su bili najprivlačniji za mlade iskušenike, koji su dolazili u manastire još kao dečaci, a mnogi bogme i kao sasvim mala deca. Žitija bi se mogla svrstati i kao omladinska literatura. Svakako pored svog umetničkog značaja, žitije je imalo i vaspitni i propagandni karakter.) koje mu je opredeljivalo stroga mesta u kompoziciji i davalo mu specifičnu funkciju. Forma sna obično se javlja u fabulnoj ekspoziciji u delovima posvećenim rođenju i roditeljima, detinjstvu i dečaštvu i umešnosti bogoizabranog heroja-sveca, na koji način modelira put za razvoj lika i stvara kontekst za asociranje sa odgovarajućim biblijskim prototipom. Vrlo retko, san se koristi u centralnom fabulnom delu, predstavljajući dela heroja. On je tamo u zoni preke pojave božanstvene volje, koja kroz imperativnu konstrukciju obeležava šta sledi i koja dela heroj treba da izvrši. Na taj način se izbegava neophodnost motivacije, olakšava se autoru i kompenzira nedostatak jasno izraženih razloga – posledičnih veza dve susedne epizode. Forma se sreće i u postbiografičnoj fabuli, gde osim što se preobražava u opšte zadati elemenat izvršava čudesa od strane sveca, pomaže i za razotkrivanje najave dvoplanskog prostranstva – zemaljsko i transcendentno. Velika žitija o Svetom Savi (Domentijanovo i Teodosijevo) uspešno koriste san kao sredstvo, koje je sposobno da stvara nove sižejne veze. U ostalim pripovedačkim žanrovima – srednjovekovnim i novim (roman, priča, povest), pojava sna nije ograničena nikakvim kanonima. Prisutna je čak i svesna zavisnost između mesta sna i funkcije, koju on ispunjava. Na početku ili u sredini dela obično se koristi san – predskazanje, znak, koji priprema čitaoca za ono što će se dogoditi u sižejnom hodu. Kroz simboličnu, imperativnu, asocijativnu i alegoričnu projekciju markiraju se konture budućeg događaja. (Roman o Aleksandru Velikom, Tristan i Izolda, itd.). U takvim slučajevima možemo da govorimo o sižejnom (tematskom) paralelizmu između sna i njegovog pristalice, pripremljena od njega scena. Nova književnost otkriva nam i san – retrospekciju. (U savremenoj prozi za decu ovaj slučaj imamo u Hajduku Grade Stojkovića, Glasam za ljubav Grozdane Odujić i drugim njenim delima, Zvezdanom ždrebetu Dragomira Ćulafića; Vetar je, Aja, Vesne Aleksić; ljubav na prvi korak, Slavke Petković-Grujičić, Život s gromovima, Divne Vuksan itd. San može da se pojavi svuda u kompoziciji dela. Kroz njega se proširuje umetničko prostranstvo i vreme. Autor popunjava prozna informaciona polja o heroju, govori o prošlim događajima, koji nisu našli direktno mesto u sižejnom razvitku, ali radi jednog ili drugog cilja treba da postanu svojina čitaoca. Obe vrste sna ispunjavaju i ulogu retardacije, tj. kompozicioni poduhvat, koji neočekivano prekida događaj i njegov hod, kroz koji se pojačava sižejna napregnutost i privlači se čitalačka pažnja na sledeću epizodu. Interesantan način korišćenja sna je kada on zauzima celo jezičko književno prostranstvo ili ga, pak, uokviruje. Najraniji primer za tako nešto srećemo u apokrifnom delu iz II–I veka p. n. e. Knjiga svetih Enohovih tajni, gde osim što se prvi put koristi dvojna projekcija sna, izgrađena po formuli "san u snu", on se koristi i kao sredstvo, koje uokviruje delo i koleba pripovedanje, kao podlogu sumnjivog dejstva – da li je realno ili ne. Raskršće u razvoju tog tipa funkcioniranja sna zauzima i realistička proza. Tamo san organizuje i konstruiše realističko delo, izgrađuje njegovu slojevitost, potčinjava je svojoj logici, povezuje principe za zanimljivost, aktuelnost i sadašnjost. Dejstvujući događaji se ubacuju u kontekst jednog drugog događaja, nastalog od sna, koji ih makar i skriveni i prividno neverovatni, pokazuje takve kakvi su i kakve ih vidi autor – ogoljene, ali istinite. Naša nova književnost, pa i književnost za decu, usavršava već postignuto i realizuje ga na praktične mogućnosti, koje predlaže san za stvaralačku igru s jezikom, sa slikovitošću i sa samom strukturom umetničkog dela. Putem sna se ruši jednosmernost i slabost umetničkog prostranstva i vremena, koji se već organizuju po čisto subjektivnim, ličnim kriterijumima, po logici proticanja psihološkog prostranstva koje predstavlja unutrašnji glas heroja. Forma sna diktira kompoziciju, osigurava mogućnost za slobodne asocijativne prelaze i fragmentarnu organizaciju dela po principu zgušnjavanja i koncentracije umetničkog materijala. Forma sna ne utiče samo kao kompozicioni poduhvat, kao sižejno organizacioni centar, već ispunjava određene funkcije prema heroju. U žitijima, za razliku od normativnih elemenata, bez kojih ne može da bude izgrađeno izloženo, san nije strogo obavezan. U slučaju upotrebe on se pojavljuje kao dodata karakteristika, koja sledi, ilustruje i dokazuje bogoizabranost i svetost heroja. U savremenoj književnosti i književnosti za decu korišćena forma ide putem jednog modernog psihološkog realizma, koji zamenjuje opisnu psihološku analizu. San indirektno nosi znanje heroja, razotkriva ga iznutra, zalazi u sferu njegovog intimnog iživljavanja, u duboke slojeve njegovog duševnog života, kao takav na taj način motiviše i njegovo ponašanje. San je jedna nejasna metafora, koja odražava ličan kontekst života sanjara i njegovo psihološko biografsko iskustvo. Svetom halucinacije, snoviđenje započinje da nosi mnogo više saznanja o heroju, negoli njegovo samo delovanje. Forma sna hodom kroz svoju istoriju trpi izmene i razvoj ne samo funkcije, već i odnošenje prema rekvizitima specifičnih tehnika za realizaciju. U staroj srpskoj umetničkoj prozi obično se predstavlja forma na indirektno razotrkivanje sna kao priča o njemu, prosleđena tumačenjem sna. Osnovno sredstvo kojim se koristi snoviđenje sa hrišćanskom simbolikom i imperativnim konstrukcijama – otvorena izjava božanstvene volje, koja ne podleže sumnji. Realistička proza sa novim pripovedačkim žanrovima (priča, povest, roman) odaje pretpostavku otvorene prerade samog sna i na osnovu karakterističnih crta kao psihofiziološki akt izgrađuje mu i specifičnu poetiku. Za osnovne karakteristike priznaje se prekršaj motivsko-posledičkih veza i iskidani red reči u rečenici koji utiče na strukturu dela, i obezbeđuju slobodno kretanje kroz vreme i prostor. Privilegija sa pojačanom asocijativnošću, alogičnost i apsurd. Neizmenjeni deo poetike sna jesu čulne halucinacije, koje često koriste zvučni zapis, a isto tako i izrazito, deformisane likove, izgrađene na osnovu metafore, alegorije i simbola, kroz koje se apstraktne, skrivene misli i predstave preobražavaju u osetljivo-primamljive likove. Sa tim svojim osobinama forma sna, zauzimajući deo jezičkog prostranstva, obogaćuje mogućnosti književnog dela, uslovljava jednoličnost njegovih modela i usložnjava njegov umetnički svet. I na kraju, ponovo ćemo se vratiti postavljenim zadacima na početku teme, pitanje opšteg između književnosti i snoviđenja, ali ovoga puta pogledaćemo iz drugog ugla. Nezavisno da li ćemo ih prihvatiti kao rezultat čovekovog psihičkog delovanja ili ćemo pak videti u njima prisustvo božanstvenog, oni sadrže u sebi jedan opšti mehanizam, koji ih stvara i zbližava – mehanizam odaljavanja od radnje. Kroz njega se izgrađuje jedan novi svet, različit od empiričnog, u kome se najvidnije menja represirano i potisnuto u čoveku. Čovek sanjar, pisac, već sam uzima slobodu da igra, da stvara moguće svetove, koje projektuje njegovo ponašanje, emocionalna i duhovna suština. "Spasilačka priviđenja", rođena iz igre uobrazilje, oslobađaju čoveka makar i na kratko, od realnosti koja vlada njime. Tomas Man 4) u jednom svom eseju, baveći se temom sna piše sledeće: "Okolnosti, da svakodnevno nastaje noć, da svake večeri nad mukama i patnjama, nad stradanjima i uzbuđenjima se rasprostire umirujuća, lepa blagodet sna, da to osvežavajuće i divno piće zaborava je uvek na raspolaganju da iznova pokvasi presahle usne, da ta blagotvorna banja uvek je spremna da iznova primi trpljenje nam od borbe tela, zna da može, umiveno od znoja, prašine i krvi, da izađe iz nje krepko, obnovljeno, podmlađeno, pošto se vratilo početnom usmeravanju, pošto je ustanovilo svoju smelost i žeđ za životom... prijatelju ja sam uvek osećao i prihvatao tu pojavu za jednu od najlepših blaga usred velike realnosti života." Nema umetnosti koja nije "osvežavajuća i noćno piće zaborava", koje čini život podnošljivijim i otvara oči prema drugima, iz osnova i istinski svet, gde trijumfuje neograničena sloboda čovekove uobrazilje! 1) Antifon iz Atine (V v. p.n.e.) – starogrčki sofist. Bavio se skoro svim naukama svoga doba. Poznata njegova dela su: Za tumačenje snova; Fragmenti ostalih dela su: Za saglasnost; Državnik. 2) Aristandr iz Telmesa (IV v. p.n.e.) jedan je od najvećih tumača snova antičkog doba, lični tumač snova Aleksandra Velikog. 3) Artemidor Daldianski (II v. n.e.): Tumač snova. Bgd., 1928. 4) Man, T., Blagodeti sna, u Književna esejistika, tom 1, Bgd., 1973. |
design by: INternetClub
