br. 1-2/2000
|
Voja Marjanović: Kao što se do danas nisu potpuno složili brojni naučnici i estetičari šta je to "komično a šta tragično", koliko je njihova uloga važna i bliska u komunikaciji jave i sna života, tako nema potpunog odgovora ni na pitanje jasne razgraničenosti "fantastike i čudesnog". Fantastika i čudesno idu ruku pod ruku tokom jave života, ali se tako manifestuju i u umetnosti, književnosti za decu i mlade, dakako. Prihvatimo li tradicionalnu tezu o nestvarnom, nemogućem, izmišljenom, kao prerogativ fantastike, onda je čudesno "fantastika na kvadrat". Dakle, ona je nerazlučiva od nestvarnog fenomena kojim je ispunjen život, čovek i umetnost. Po mišljenju Bjelinskog, fantastika se može smatrati "suprotnim polom banalne jasnoće i određenosti", mada Rože Kajoa fantastiku gotovo uvek razdvaja od čudesnog i smatra da se ona u priči može naći u nekoliko oblika: kao privid, kao san, halucinacija i bunilo, kao biološka anomalija i kao parapsihološki fenomen (spiritizam, telepatija, vidoviti snovi). Ipak, Zoran Mišić smatra da se "pravo boravište fantastike pa i čudesnog nalazi u domenima magijskog i okultnog", bez obzira što su svi njeni tvorci "prestali da veruju u duhove". Dečja književnost ili književnost za decu i mlade gotovo da je nezamisliva bez mašte, fantastike i čudesnog. Ceo ovaj segment literature obavijen je fantastičnim delovima koji od narodnog do umetničkog stvaralaštva seju igru duha folklornih i umetničkih stvaralaca. Od bajki i gatki, od legendi i novela, preko umetničkih bajki i dela na granici između fantastike i priče sa maštovitim zapletima i hepiendima, fantastika caruje a uz nju ide i čudesno kao verni pratilac životnih i umetničkih zbivanja. Fantastika i čudesno su u dečijoj literaturi izazov za san i javu. Oni su utočište nejasnog i infantilnog detinjstva, čineći ga zanosom prema daljini i nepoznatom. One su uteha u suzi i stalnoj radosti koja je u očekivanju nečeg što dolazi i što će doneti pravedan i srećan životni ishod. O tome nam rečito govore narodne i umetničke bajke. (Biberče, Pepeljuga, Uspavana lepotica, Sedefna ruža, Palunko) ali i dela širih fantastičnih i čudesnih obrisa (Alisa L. Kerola, Mali princ S. Egziperija) pa i dela koja ispunjava savremeni vid fantastike i čudesnog, a u sklopu sa iracionalnim, neuhvatljivim i možda nepojmljivim istinama života. Predeli naučne fantastike uključuju u sebe i čudesni korpus pa ih zato doživljujemo kao bajkoslovne tekstove (Put na Mesec Ž. Verna, Svemoćno oko Č. Vukovića ili Letilica profesora Bistrouma V. Carića, a onda Zemlja je u kvaru i Institut profesora Paka D. Lukić). Ako smo se usudili da čudesno označimo "fantastikom na kvadrat", onda možemo s pravom reći da je u čudesnom skoncentrisana igra neverovatnog i natprirodnog. Ono je uglavnom prisutno u folklornim, lirskim i epskim tvorevinama. To su pojave koje frapantno zbunjuju život i ljude: buđenje mrtvih, pretvaranje čoveka u anđela, pojava vampira, veštica i vukodlaka (na primer: u bajkama, mirakulima, epovima i legendama). Nekada je fenomen čudesnog vezivan za kategoriju uzvišenog, što je proklamovao i naš ugledni gramatičar Đuro Daničić. Fenomen čudesnog i fantastičnog u dečijoj literaturi ostvaruje se preko personifikacije groteske ili ostalih mehanizama pesničkog jezika koji su najprisutniji u poetici književnosti za decu i mlade. One su ulaskom svim silama imaginacije uspele da se približe dečijoj svesti i da tako privuku dečije interesovanje, da razviju igru mašte, da ih podstaknu na sanjarenje, da ih vrate prirodi i njenim tajnovitim čarima i da od životinjskog sveta takođe, iako realnog, stvore prostore za maštu koja se genijalno izrazila u Kiplingovim pričama o džungli, Londonovim psima koji se u romanima Zov divljine i Beli očnjak čudotvorno ali nagonski ili približuju čoveku ili ponovo vraćaju u divljinu, shvativši da je "zakon toljage" blizak ljudskom rodu, koji ipak hoće da ugnjetava i podređuje sebi ljubimce severnih prostora. Iako postoje nekoliko tipova fantastike, koje je savremena poetika dečije književnosti prihvatila (folklorni tip, kolodijevski, kerolovski, žilvernovski i velsovski) itd., ipak se na ovim tipovima ne možemo zaustaviti, jer su granice fantastičnog i čudesnog protegljive. One se javljaju i u savremenim civilizacijskim odnosima čoveka i prirode, umetnika i čitalaca. Ne govore li nam o tome emisari "slobodnog vremena" – televizijski i radio mediji, koji, ne vodeći mnogo brige o šteti koju nanose klasičnoj literaturi, emituju programe sa delima koja čak i destruktivno deluju na strukturu emotivno-psihološke ličnosti mladih. U stalnom prožimanju, fenomeni fantastike i čudesnog su kamen temeljac stvaralačkog agensa u literaturi uopšte, umetnosti takođe, a dečije književnosti pogotovo. Oni odvode dečiju svest van traumatičnog života, ulivaju mu poverenje u "mogućnost nečege što je moguće", a pri tom ohrabruju mlade čitaoce "da budni sanjaju", da se igraju i smeju, da grade maštovit odnos prema životu i ljudima, bez obzira što sve više ponestaje ideala, romantike i idile. Fantastično i čudesno, najzad vidimo kao spregu između životne potrebe za odbranom svakog zla i nasilja. Prožimajući se oni nas uljuljkuju u veru da ipak mašta ne sme izostati iz našeg života jer bi on tada bio lišen duha i duše stvarnog života i umetnosti koja se trudi da nam stvarnost učini ne iluzijom već lepotom našeg življenja. |
design by: INternetClub
