br. 1-2/2000
|
FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU Danica Vujkov: Fantastika je reč grčkog jezika, a u doslovnom prevodu – to je onaj ko je sposoban da zamišlja. Dakle, fantastika i fantastično duhovne su kategorije, i neodvojive od stvaralaštva, odnosno, od čoveka-stvaraoca koji je po suštini svoje (duhovne) prirode, ne samo sposoban, već i prinuđen da zamišlja (mašta), i u takvom raspoloženju-nadahnuću materijalizuje-ostvaruje svoje delo, u najširem smislu. To znači da je fantastika neodvojiva i od suštine stvorenog: bilo da je reč o mitu, usmeno-narodnoj bajci, predanju, poeziji, muzici, slikarstvu... Vremenski i prostorno neograničena, kao što je i duša (neograničeno) van-vremena, fantastika je potpuna (čovekova) sloboda, što znači – sloboda stvaralaštva. Fantastika je, tako, "stara" koliko i čovek, jer i crtež-zapis u pećini takođe je ostvarenje onoga ko je sposoban-prinuđen da zamišlja. Mi fantastiku doživljavamo kao celinu ostvarenog (dela), i ne bismo prihvatili "traženje" fantastike parcijalno, delimično, pogotovo, kada je reč o književnosti za decu. Jer, fantastika je poezija. Setimo se Zmajeve Pesme o pesmi: "Ne skrvni je lažnom dušom, – Svetinja je!" što znači da je samo čista (božanska) duša stvaralačka, fantastična. Zato je i dečija duša fantastika u pravom smislu, odnosno, dečiji svet igre, pa je zato, fantastičan, i svaki dečiji crtež, svaki zapis i iskaz. Prema tome, ni umetnosti, u najširem smislu, nema bez fantastike, a pisci i pesnici koji pišu za decu, uspešniji su u svojim ostvarenjima, ukoliko su i sami zadržali čistotu dečije duše i spontanost igre. Teofil Gotje smatrao je da se fantastika ne može objasniti, ali se može osetiti i doživeti (unutarnjim) doživljajem. @orž Sand napisala je studiju o ovoj temi (1839), i kaže da je svet fantastike duša celokupne realnosti, i svako biće, svaka ličnost po duši "nosi je duboko u sebi i izražava na sopstveni način", što je tačno (Rečnik književnih termina, Bgd., Nolit, 1985). Dakle, fantastika i nastaje po duši, i doživljava se dušom, pa zato, video-igre, i druge koje "proizvodi" mašina, nisu fantastika u pravom smislu, i nisu stvaralačke, jer primalac ostaje ravnodušno-prazan, bez unutarnjeg, duševnog doživljaja. I baš zato, i u novom milenijumu, deca će zamišljati (maštati), dakle fantazirati, čitajući poeziju neprevaziđenog fantastičara – Jovana Jovanovića Zmaja. njegovoj pesmi-fantaziji deca veruju. Zamišljeno, uvek je u Zmajevoj pesmi, i moguće, jer on nikada ne izmišlja, pošto je izmišljeno na granici lažnog, i deca tu razliku osećaju. Ali, još uvek, Zmajeva poetska fantastika je nepročitana, u celini, jer se u čitankama, i drugim knjigama pojavljuju redovno iste, generacijama poznate pesme, mada ih ima, i drugačijih i zanimljivijih. Odmah da kažemo: Zmajevo stvaralaštvo, celokupno i raznorodno, jeste stvaralaštvo onoga koji zamišlja, dakle, (totalna) je fantastika, a pogotovo se to odnosi na njegovo stvaralaštvo namenjeno najmlađima. Pomenuću samo neke primere: Pačija škola, Mali konjanik, Četiri prsta, Poziv u komendiju, Ciganin hvali svoga konja, kao i pesma Posle sna: "Zaspala je na travici Naša mala Neda; U snu joj se snilo da je Rukom jela meda. Probudi se; – meda nema Ao, gorki jadi! Ona stade prste lizat Da s’malo osladi." Fantastika su i pesme o životinjama, o zamišljenim, a tako stvarnim putovanjima (Jesi li bio, ili pesma Brodari na vezanom čamcu koja glasi: "Zbogom, majko, mi idemo! Akobogda tako? – U Aziju, u Afriku i još dalje malko. Zbogom, majko, lađa s’ kreće. Mi smo sad brodari. Što je more tako plitko, To ništa ne mari. Iz Azije donećemo Datula, smokava Iz Afrike jednog malog Tigra ili lava Gde najlepšeg bude cveća Uzbraćemo stručak, Vratićemo s’ jošte danas I to baš za ručak." I Zmajeve Snohvatice su pesme koje "hvataju" i ono što je, inače, nematerijalno, i zato neuhvatljivo, ali pesmom-fantazijom se baš to postiže. I u Pevaniji (Pevan i ja), kao i u Đulićima i Đulićima uveocima, ostvarena je fantastika kakvu ne nalazimo kod pesnika naših savremenika. San i java nemaju granice, fantazija je potpuna, i pesnička slika je nerazlikovanje sna od jave. "Raj sa zemljom zagrli se i hladnoća sa toplotom; One međe rastope se Među smrti i životom. Čuješ večnost kako bruji, Na njenom se suncu zgrevaš; Kroz dušu ti vera struji – I ti ne znaš da to snevaš" I tuga je nadzemaljska, i pesma (nenapisana) miriše... "Muzika je čista suza koju nose krila rajska; A reči su zdravo zemne kad je tuga nadzemaljska" . . . . "I opet me k vama vodi moja stara, verna miso – Što mirišeš, pesmo moja Jošte nisam ni napiso?" U predgovoru Snohvaticama, Zmaj kaže da je stihovima (iz 1858) nagovestio ovaj ciklus koji je fantastika fantastike, jer se oslanja na naše narodno stvaralaštvo: "Kad sam jošte tako malen bio Da sam s janjci grliti se mogo Slušao sam il’ možda sam snio Slatkih bajki [pesama, nar. umotvorina] Mnogo, mnogo, mnogo." I ostavio nam je Jovan Jovanović Zmaj, zaista, mnogo: najčudesniji, fantastični svet detinjstva i dečije duše, u poeziji koja se ne može ni objašnjavati, ni analizirati, već samo čitati, da bismo u svojoj fantaziji ponavljali, baš ovaj Zmajev stih: "Slušao sam il’ možda sam snio." Jer, fantastika je i večiti čovekov san, i lepota poezije. Novi Sad, jun 2000. |
design by: INternetClub
