br. 1-2/2000
|
Slavica Jovanović: Sa neočekivanim pitanjem umesto zaključka Ako, poput brojnih proučavalaca, prenebregnemo strukturu, obim i žanr dela, kao što su Hiljadu i jedna noć, Baš-Čelik, Alisa u zemlji čuda, Maca papučarka, Plava ptica, Kapetan Džon Piplfoks, Gospodar prstenova, Bajka o zrnu peska, i prihvatimo podelu izvanrealističke književnosti na bajku i fantastičku priču, u ovom radu bismo izložili svoj skromni doprinos razlikovanju, u književnoj nauci još uvek nepotpuno definisanoj diferenciji, između kategorija čudesno i fantastično, između bajke i fantastičke priče. Starija po postanku, smatra se da je pripadala svetu detinjstva i u vreme kada književnosti za decu nije ni bilo, bajka je i danas jedna od najpopularnijih i najznačajnijih vrsta u ovoj književnosti. Poreklo fantastičke priče se izvodi iz bajke; fantastička priča se ponekad ističe kao njena mlađa podvrsta, čiji se razvoj prati od Luisa Kerola i njegove Alise u Zemlji Čuda do danas. Za bajku se vezuje pojam čudesno, "ono što ne može biti", a za fantastičku priču kategorija fantastičnog, srodnog, ali ipak nijansirano-diferencijalnog, značenja. Izvesni autori fantastično tretiraju kao neverovatno, ali ne i nemoguće već samo čoveku nedostupno i neuhvatljivo. (To se najčešće potvrđuje naučno-fantastičkim pričama, naročito onima čija je fantastika postala realnost, kao što su romani Žila Verna.) I čudesno i fantastično se u kritičkoj literaturi najčešće koriste za označavanje svojstva nekog lika ili događaja kao natprirodnog, vrhunaravnog, nemogućeg, obeleženog čudom, ali neki autori vide razliku u prirodi i karakteru čudesnog u bajci i fantastičkoj priči, koje se, u prvoj, pojavljuje u oblicima natprirodnih bića koja ne pripadaju ovom svetu, kao što su aždaje, divovi, patuljci, zmajevi, dok je u drugoj natprirodno otelotvorenje čovekovih snova i želja, sanjarenja i halucinacija. U konkretnim situacijama, međutim, teško je utvrditi razliku između, na primer, dobrih duhova u brojnim bajkama, domaćih u bajci Šuma Striborova i violinskog ključa u fantastičkoj priči Ele Peroci, koji devojčici pomaže da više ne bude lenja; između oživljenog kipa (petla) u Puškinovoj bajci o caru Dadonu i oživljenih karata u Alisi u zemlji čuda; zlatorunog ovna i Mace papučarke. Suštinsku razliku između bajke i fantastičke priče Rože Kajoa vidi u tome što se "svet bajke i stvarni svet uzajamno prožimaju bez ikakvih teškoća i konflikata", a i drugi autori razlikovanje bajke i fantastičke priče zasnivaju na izmešanosti i jedinstvu realnog i irealnog u bajkama, nasuprot njihovoj razdvojenosti u fantastičkim pričama. To se naročito ogleda u odnosu njihovih junaka prema pojavi natprirodnog (čuda): ako se čudo prihvata bez unutrašnje pobune, sumnje i neverice, kao moguće (alternativna realnost) – ono se kategorizuje kao čudesno (bajka); ako se, pak, ono ne prihvata i odbacuje, ako se sa pojavom čuda javi nedoumica, zabuna, strah, otpor i agresija junaka – određuje se kao fantastično (fantastička priča). Ovakvo razlikovanje, prema našem mišljenju, može vredeti samo između bajke i fantastičke priče za odrasle (i to one u kojoj se natprirodno pojavljuje kao zlo, monstruozno i zastrašujuće), dok se u fantastičkim pričama za decu čudo gotovo redovno prihvata kao moguće, prirodno i željeno. Teško se, naime, može povući oštra granica između bajke o željenom detetu (Grah Kotrljan, Biberče, Palčica) i fantastičke priče Karla Kolodija Pinokio između prihvatanja letećih ćilima u brojnim bajkama i čuda da kišobran može biti balon u priči Ele Peroci. U bajci Nemušti jezik junak se zaista ne iznenađuje što životinje govore, ali se ne iznenađuje ni junak u fantastičkoj priči Kraljević i pesnik Pere Zupca što dečak sa druge planete i iz druge galaksije govori ne otvarajući usta, što su njegove reči obojene ljubičasto, što mu, kad misli nešto lepo, iz rukava ispadaju zvezde. Prema Milanu Crnkoviću (on u svom određenju koristi i stavove drugih autora), fantastička priča se od bajke izdvaja svojom uverljivošću ("unutar neverodostojnosti postoji verodostojnost, unutar iracionalnosti racionalnost, unutar sna java"). Vrednosti fantastičke priče su u imaginaciji, u saosećanju i razumevanju, u viziji i veri – ali zar to nisu i vrednosti kojima raspolaže bajka? Crnković, dalje, kao bitnu karakteristiku fantastičke priče uzima originalnost – slažemo se sa njim da postoji samo jedna Alisa u zemlji čuda i jedan Vetar u vrbaku, ali, naglašavamo i samo jedno Carevo novo odelo i jedna Šuma Striborova. Teškoće razlikovanja čudesnog i fantastičnog, bajke i fantastičke priče, isticane u teoriji, naročito se ogledaju u konkretnim određenjima i svrstavanjima pojedinačnih ostvarenja. Neizvedena do kraja, opozicija između bajke i fantastičke priče rezultirala je krajnjim šarenilom i proizvoljnošću književnih kritičara i istoričara, ali i samih autora (u naslovima priča ili zbirki) – Mali princ se, na primer, određuje i kao bajka i kao fantastična priča, svoje priče Branko V. Radičević imenuje bajkama, a književna kritika ih smatra "simbiozom bajke i fantastične priče"; uz uvođenje termina "bajkovita priča" i fantastička priča "nonsensnog tipa", evidentna je egzistencija i realističkih priča (i narodnih i umetničkih) nad kojima lebdi oreol bajke (Sve, sve, ali zanat, Bajka o Tadiji Stevana Raičkovića). Konačan bilans je da se i bajka i fantastička priča za decu podvode pod jedan krov, svode se na isto – i jedna i druga pribegavaju irealnosti da bi se bolje prikazala realnost. Polazeći od toga, želimo da ukažemo na, čini nam se, malo osvetljeno područje razlikovanja bajke i fantastičke priče, čudesnog i fantastičnog u književnosti za decu, a koje se temelji na funkciji natprirodnog i nemogućeg, nerealnog i izmaštanog u slikanju stvarnog sveta, u okviru određene prozne (pripovedne) strukture. Smatramo značajnim da naglasimo kako bajka vodi poreklo od mita, a preobražavanje mita u bajku (prema Meletinskom – Poetika mita) bilo je praćeno deritualizacijom i desakralizacijom, slabljenjem stroge vere u istinitost mitskih događaja, razvojem socijalnog na račun kosmičkog, zamenjivanjem mitskih junaka običnim ljudima (najčešće obespravljenima), supstitucijom mitskog vremena neodređenim, slabljenjem i gubljenjem etiologičnosti, transformacijom interesovanja sa kolektivnih na individualne sudbine, demokratizacijom koja se manifestovala u pojavi šale, humora i ironije u sferama ozbiljnosti i patetike. Fantastička priča, smatramo, nastala je daljom i radikalnijom demitologizacijom same bajke, potresanjem utvrđenih istina i smislova koje je ona nudila, ali u njenom uobličavanju značajna su i iskustva realističke književnosti, a posebno romantičarske i neoromantičarske težnje moderne književnosti za stvaranjem nove "mitologije", ne više opšte već individualne, koja isijava čudesnim i transcendentnim u suprotstavljanju pojedinca i njegovog duhovnog sveta bezličnoj, racionalnoj, mehaničkoj i krutoj stvarnosti. Za razliku od bajke, koja je natprirodno i čudesno koristila (po uzoru na mit) u objašnjavanju i tumačenju stvarnog života, fantastička priča svoja izmišljavanja i izmaštavanja koristi u cilju kritičkog sagledavanja realnosti. U tom smislu fantastička priča se obračunava sa bajkom i starim mitovima, ali i sa mitovima koji su rezultat novog vremena, rečju, sa svim što je ukalupljeno, ukočeno, petrificirano. Fantastička priča, čija iracionalnost deluje na vrlo širokom prostoru (vizije, halucinacije, snovi, putovanja u onostrano, oživljavanja predmeta, ukidanje važećih uzročno-posledičnih veza, promene prostora i vremena), našla je plodno tlo u književnosti za decu novijeg vremena, koje je otkrilo dualizam sveta odraslih i sveta dece, i kod onih pisaca koji su smatrali da svet detinjstva nije lišen sudara između individualnog i opšteg, štaviše da su u njemu antagonizmi spontanosti i prirodnosti i civilizacijskih normi veoma izraziti. Dok bajka, napuštajući stvarni svet i odlazeći u sfere čudesnog i nepostojećeg, ne potresa nimalo smisao i logiku realnosti, ne ugrožava sigurnost i izvesnost postojećeg, fantastička priča svojim "bekstvom od stvarnosti" čini pobunu protiv determinizma, čvrste logike, proverenih i večnih istina; dok bajka štiti postojeće stanje, koči preobražaj i sve svodi na nepromenljivi prototip, fantastička priča uklanja granice, otvara prostore nedosegnutog i slobodnog. Univerzalizam, opštost i nepromenljivi poredak sveta ne narušava se u bajci pojavom čuda, štaviše čudo najčešće ima funkciju da ono što je "iskočilo iz zgloba" vrati na svoje mesto, da sve ponovo dovede u stanje prvobitne ravnoteže. Bajka, kao profanisani mit, jeste zaustavljanje sveta i određenih datosti; prekoračenja datosti, koja su omogućena pojedinim junacima, uvek su u službi vraćanja na postojeće datosti. U bajkama junaci mnogo mogu, ali ne mogu da menjaju svet. Devojka Mara iz naše narodne bajke Pepeljuga, skupo plativši svoju radoznalost, posle brojnih teškoća i pratećih čuda, udaje se za uglednog i bogatog muža, koji joj je, po prirodi stvari i pripadao (narodni pripovedač ističe da je bila najlepša među devojkama). Ružno pače iz Andersenove bajke, takođe će, posle brojnih peripetija postati ono što je oduvek bilo – lepi labud. Vraćanjem na staro, poznato i dobro, bajka nikad ne dovodi u sumnju njegove vrednosti, stoga je dominantna osobina njenih junaka i pobednika upornost i strpljivost sa kojom oni guraju svoj životni kamen, dok se svaka kreativnost, radoznalost, nepoštovanje pravila strogo kažnjava. Bez obzira na svoju gipkost i pojavnu raznolikost, dolazeći iz bezvremena-svevremena, niotkuda i odasvuda, nudeći opšte i univerzalno, oduvek postojeće i nemenjajuće, bajka, i istina o svetu koju ona otkriva, prihvata se, i jedino se može prihvatiti, bez pitanja, nedoumica i sumnji. Bajka ne priznaje izdvojenost, individualnost, jednost, u njoj je sve pomireno, svodljivo, uravnoteženo, po sebi razumljivo. Pomanjkanje objašnjenja, opravdanja ili motivacije za određene događaje i postupke pokriva se sverešavajućom kapom da objašnjenja nisu ni potrebna, da su stvari takve zato što su takve, i da ih, kao takve, čitalac treba i da prihvati. Čitaocu (slušaocu) data je mogućnost prepoznavanja, uklapanja i potčinjavanja. Iako redovno govori o dobru i zlu, bajka zlo minimizira i prikriva na taj način što ga izmešta izvan ljudske zajednice (kao neku neljudsku i nadljudsku silu) ili se, kad su u pitanju ljudi, bavi njegovim spoljašnjim i sporednim manifestacijama (Ivica i Marica, Carevo novo odelo). S tim u vezi, bajka gotovo nikada ne govori o duhovnim već samo o fizičkim patnjama onih koji su se našli na udaru zla (Pepeljuga, Ivica i Marica). U slikanju suprotnosti (bez obzira na opštu istinu, koja je svojevrsni mit o bajci, da dobro pobeđuje zlo) bajka čitaoca često ostavlja bez rešenja u situacijama kada je, iz bilo kog razloga, nezgodno napraviti izbor, jer on narušava ravnotežu postojećeg sveta. U Andersenovoj bajci Carevo novo odelo masa prihvata dečju iskrenost i spontanu reakciju i uzvikuje da je car go, ali car nastavlja paradu i, po svoj prilici, i svoju vladavinu, uprkos gluposti i nesposobnosti; bajka Ivica i Marica ne osuđuje postupke roditelja, niti društva, za nesretnu sudbinu dece, već sve zlo i krivicu svaljuje na vešticu i sl. Fantastička priča koristi nemoguće, vrhunaravno i izmišljeno da bi detetu čitaocu pokazala da poredak stvari u svetu nije večan i da smisao borbe nije očuvanje datog poretka ili ponovno uspostavljanje ravnoteže, ako je poredak narušen, već, naprotiv, stvaranje neravnoteže koja, u krajnjem cilju, ima promenu postojećeg stanja. Tako u fantastičkoj priči Stara kuća broj tri Ele Peroci fantastika i prekoračenje datosti u službi su stvarnog prekoračenja datosti, u funkciji otkrivanja potencijala koji se kriju u deci, mogućnosti da ne budu samo posmatrači i pasivni učesnici u životnim zbivanjima dok ne porastu, dok ne postanu odrasli. Priča o jednoj neposlušnoj nozi Dušana Radovića otkriva u običnom, skromnom, marljivom i čestitom obućaru Klinu potencijale koje on nije ni naslućivao u svojoj težnji da bude u okvirima ustaljenog i uobičajenog reda, u sigurnosti koju mu je obezbeđivalo pripadanje stadu. Fantastička priča bi da promeni svet ili bar da izrazi sumnju u valjanost njegovog ustrojstva. Ona je od bajke bliža umetnosti i poeziji, jer je upućena na traganje za neotuđenim smislom stvari. Iako su ponekad fantastički likovi dvojnici bajkovitih (peti, najmanji prst u Priči o malom prstu Dušana Radovića varijacija je lika najmlađeg brata naivka, glupaka i budale), oni se od svojih prototipova razlikuju što izražavaju kritički odnos moderne književnosti prema životu. Paralelizam fantastičke priče sa bajkom neretko je usmeren ka parodiranju i diskreditaciji bajkovitog (dvoboj Džona Piplfoksa sa sedmoglavim čudovištem u radio-drami Dušana Radovića varira ali i parodira mit da um caruje a snaga klade valja). Kritički se odnoseći prema ograničenjima stvarnog sveta, fantastička priča se ne suprotstavlja samo bajci kao formi koja se sa svetom slaže, već i sveukupnoj književnosti za decu (i realističkoj), koja obiluje mitovima, okamenjenim i stereotipnim predstavama, kao što su: dečja nebriga za higijenu (a ne opšta nebriga i dece i odraslih), čačkanje nosa (takođe), lenjost (isto tako)... – konačno, čitavo detinjstvo kao carstvo sreće i bezbrižnosti sveopšti je mit koji se u književnosti za decu uporno brani od podrivanja i dela koja o detinjstvu govore na drugačiji način. Fantastičke priče omogućavaju svojim junacima i svojim čitaocima da iskoraknu iz ograničenosti i ograničenja realnog sveta, da prevaziđu dostignuto, da se ne mire sa postojećim. Ne smeju nas zavarati čudesne priče, koje nas nakon iskoraka ponovo vraćaju na staro i nepromenjeno, koje su prerušene bajke. Tako nas priča Petar Pan Berija Džemsa, posle otkrivanja mogućnosti odlaska u Nedođiju, smešta u ograničavajuće okvire realnosti i područuje da kada porastemo i osedimo, više ne možemo leteti. Zar? Ako letenje shvatimo kao metaforu za slobodu, kreativnost, nadrastanje i uzdizanje, nije li onda ovde prerušeno licemerje odraslih, koji deci ne dozvoljavaju da "lete" – zavideći im, tobož, što oni to mogu činiti u mašti? Antoan de Sent Egziperi, takođe, u Malom princu, dečju pobunu protiv sveta odraslih doživljava samo kao sentimentalno putovanje u prošlo, sa nostalgičnim reminiscencijama, u trenucima životnih nedaća. Umesto zaključka – pitanje, koje, smatramo, da je sebi postavio Aleksandar Vučo: Treba li književnost koja se obraća detetu da nesavršenosti sveta uvija u oblandu večnog postojanja dobra i zla; treba li književnost za decu da otkriva nesaglasnosti u svetu samo do granice do koje odrasli mogu dozvoliti da ih deca vide; treba li ova književnost da pokriva i brani svet u kome dete živi ili da mu pokazuje i otkriva drugačije i nove vidike? Onda je seo i napisao fantastičku priču – poemu Podvizi družine Pet petlića. Mnogi odrasli, koji deci kupuju, poklanjaju i preporučuju knjige, tvrde da deca ne vole ovu poemu. Možda isti oni koji kažu da naša deca ne vole Alisu? Naša deca vole bajke? *) Možda je prilika da se na ovom skupu pokrene i jedno terminološko pitanje – fantastička ili (češće) fantastična priča. Pošto naš rad ima sasvim druge intencije, bez elaboracije, mi ćemo dosledno upotrebljavati (izuzev u citatima) termin fantastička priča, jer ga smatramo boljim, adekvatnijim i preciznijim u imenovanju datog pojma. Prema našem mišljenju, najkraće, kao što priča koja govori o kriminalu nije kriminalna (bar ne mora biti) već kriminalistička, kao što priča koja za svoju temu uzima nonsens nije nonsensna (ili bar ne mora biti besmislena) već nonsenska, tako i priča koja govori o fantastičnim događajima i likovima nije fantastična već fantastička. |
design by: INternetClub
