br. 1-2/2000
|
FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU Radomir Životić: FANTASTIČNOG NA TELEVIZIJI O značenju fantastičnog u književnosti za decu, a i o televiziji kao posredniku u prezentaciji "izmaštanog" – pisano je mnogo. Mnoge studije su posvećene bajkama, u kojima su sakupljeni izmaštani svetovi, nestvarni događaji i čudesne lepote. Televizija je, kao najmoćniji medij, "apsorbovala" sva ta saznanja u želji da to izmaštano deci predstavi kao živo i uverljivo, kao stvarno i moguće. Televizija je, u stvari, izražavajući se živom slikom, zvukom i tonom, rečima – neminovno, načinom prezentacije, promenila i shvatanje o izmaštanom. Televizija je "izmaštano i čudesno" prividno približila detetu, ali je u pogledu recepcije osiromašila i sputala dete nudeći mu "izmaštano i čudesno" kao gotov, konkretizovan i zauvek dat "svet". Zašto? Televizija je svojom "televizičnošću" promenila klasično shvatanje o fantastičnom. Fantastično je, do pojave filma i televizije, lagodno živelo u pesmama i pričama, u legendama i mitovima o bogovima i natprirodnim bićima, o natprirodnim pojavama. Sve ono što se činilo irealno, na filmu i TV postalo je i pomalo realno. Dete je nekad "zamišljalo", u skladu sa intelektualnim i emotivnim sposobnostima, anđele i đavole, veštice i vampire, kraljeviće i princeze, zle maćehe i dobre pastorke, aždaje i krilate babe, nemani svake vrste kakve samo mašta može stvoriti. Dete je, slušajući ili čitajući, širilo granice realnosti, nadograđivalo realnost na subjektivan način, po svojoj meri i tako se, opredeljujući se za dobro i čovečno, lepo i moralno – i samo duhovno bogatilo. Televizija je počela pričanje u živim slikama; zadržala je reč, ali je vizuelno događaj učinila stvarnim. Čak i ono što je bilo teško zamislivo da se može ekranizovati – razgovor životinja u basnama – u crtanim filmovima, animacijom, lako je postalo filmska stvarnost. U TV pričama su vanzemaljci konkretizovani tako da tek nešto imaju slično sa stvarnim čovekom, kornjače (Nindža kornjače) su predstavljene u sasvim novoj nameni, svinja je u crtaćima toliko deformisana da ju je teško i prepoznati u poređenju sa stvarnom, umesto Snežane i sedam patuljaka dobili smo Huga, Hugolinu i decu... predstave o divljim i domaćim životinjama toliko su u osnovi izmenjene da dete, naročito gradsko dete, neminovno u susretu sa stvarnošću oseća veliki rascep u duši i razočaranje. Televizija jeste nadmoćniji medij, ali ne može da zameni knjigu, nije ugušila štampu, niti potisnula i razorila radio. TV ima kameru kao svevideće oko, krupni i mikro plan, uglove snimanja, svetlosne efekte, mikrofon i mogućnost da dočara i najsloženije zvučne efekte. TV ima svoju dramaturgiju, svoj TV jezik i svoju gramatiku. TV prezentuje fantastično snažno i uverljivo da je iluzija stvarnosti sada i ovde. Detetu je potreban samo napor da gleda i sluša sa ekrana, a kad poodraste – i da čita sa titlova. TV detetu nudi modernu sliku stvarnosti u kojoj su približeni kamile i snažni motori, ribe iz plavih dubina i snažne podmornice, ptice koje žive u prašumama i avioni koji još malo naliče na ptice. Kao da se svet, zakonitosti bivstvovanja, postepeno ali sigurno i namerno deformišu. TV je moderno dete umrtvila, vezala ga za fotelju, prikovala za jedno mesto, ograničila njegov vidik i lišila svih napora – čak i napora da zamišlja! TV prezentacija fantastičnog za dete je poklon i kazna. Ako je poklon – poklon treba da obraduje i zabavi, da odgonetne zagonetku. TV, međutim, načinom prezentacije ostavlja dete smućenim, ako ne i sluđenim. U TV crtaćima za decu, a to nisu jedini materijali (možda je prestrogo govoriti o TV žanrovima, jer nigde nema tolike mešavine žanrova kao na TV), na primer, ima previše agresije, krađa, ubistava, nereda i lakog života bez rada – da je slika stvarnosti potpuno deformisana, ponekad lišena ma i najmanje stvarnosti. U klasičnim bajkama, na primer, ma koliko fantastično bilo zastupljeno – ono je uvek imalo čvrstu realnu osnovu. Količina fantastičnog i oblici bili su "motivisani" pričom koja je imala zadatak da zabavi, pouči ili nauči dete nečemu korisnom. Tako se, uz bajku prepunu fantastike s realnim svetom, dete razvijalo i raslo. Fantastično na TV danas ide do neslućenih razmera: premnogo pucnjave, podvala i osveta; ubijeni, čak ako je od njega ostala samo senka – čudesno vaskrsava i nastavlja s prethodnim "gresima". TV prikazuje detetu da ni topovi, ni najmodernije oružje – ne mogu ništa, jer nema zaslužene kazne; glavni junak je "neuništiv", nepoderiv – pa zašto i ne nastaviti "igru" po starom u kome pobeđuje samo lukavstvo. TV prezentacija fantastičnog za dete je očigledno "kazna", jer će život detetu pokazati da su sve bile zablude. TV prezentacija naučne fantastike, uzimajući u obzir savremena tehnička sredstva, animacije, metamorfoze, montaže, trikove, tj. kompletnu TV dramaturgiju – danas je na zavidnom nivou. Naučnu fantastiku, međutim, ne prati samo dete, nego i odrasli. Ako i prati, reč je o odabranom detetu u poodmaklom uzrastu. Ali bez obzira na uzrast – pitanje recepcije u nauci je do danas nerazjašnjeno. Mislim da recepcija naučne fantastike tek treba da bude predmet naučnih istraživanja, a to znači da se sa sigurnošću objasni komunikativnost u relacijama pisac – delo – gledalac (recepcijent). Recepcija TV fantastičnog, u zavisnosti od dečjeg uzrasta, intelektualnih sposobnosti i emotivnog bogatstva, psihičke zrelosti i odgovarajuće edukacije, ne može se generalno određivati. Ona je raznovrsna koliko su raznovrsni i recipijenti. TV je transformacijom fantastičnih sadržaja negirala klasične vrednosti. Ona je dete oslobodila svih napora, pa čak i potrebe da "zamišlja". Pošto je na ekranu "potpuna iluzija stvarnosti" – TV tehnicizam je olenjio duh deteta, učinio da bude konzument i trivijalnih sadržaja i izgubi smisao za istinske vrednosti. Dete nije u mogućnosti da bira umetnički sadržaj prema svojim sklonostima, već mu TV nameće sadržaje. Takvim postupkom dete gubi motivaciju, postaje lenjo, inertno i zapada u intelektualnu tupost. TV prikazuje likove u fantastičnim scenama koji razrešavaju opasnosti "pritiskom na dugme". Nisu, dakle, potrebni nikakvi napori: ni snaga, ni izdržljivost, ni snalažljivost, ni pametovanje – sve će to učiniti mašine! U naučnom proučavanju recepcije TV fantastičnog treba uzeti u obzir i gubljenje klasičnog autorstva (autori su čitavi timovi), delo je takođe plod timskog rada (scenaristi, snimatelji, tehničari, lektori...), a i recipijenti su nedovoljno jasni ovim kolektivnim stvaraocima. TV medij iz razloga komercijalizacije (reklame, spotovi i sl.) ne omogućava recepciju u kontinuietu. I jezik u prikazivanju fantastičnih sadržaja prepun je neznanja (Nindža kornjače, napad br. 35, "Moj malj nikad nije promašio!", a na slici se vidi najobičnija sekira). Najzad, umesto nekada, na primer, filmovane bajke Kameni cvet, koja se primala u trajanju od najviše dva sata, sada je dete-recipijent primorano da prati junake u "serijama", a to znači smišljenu vremensku okupaciju dečijih fizičkih i duhovnih vrednosti. TV fantazija je, očigledno, premašila klasično fantastično. Ostaje nam da budemo fantastično zabrinuti za budućnost dece. |
design by: INternetClub
