br. 1-2/2000
|
Stana Smiljković: DOGAĐAJA I LIKOVA U BAJKAMA GROZDANE OLUJIĆ Bajka – pisana ili narodna, predstavlja vrlo složen umetnički sistem. Složenosti doprinose elementi kao što su: struktura, jezik, simbolika, funkcija junaka, čudesni događaji, fantastika i fantastičnost u pripovedanju. S obzirom da umetničko delo kod različitih čitalaca izaziva drugačije psihološke efekte, razmišljanja i tumačenja, fantastičnost i čudesnost imaju i svoje značenje. Od načina čitanja i razmišljanja zavisi i shvatanje čudesnosti i fantastike, kao i njihovih simbola. Isto tako, književnici svojim pisanjem i viđenjima sveta realnosti i irealnosti, otkrivaju tekstovnom ili izvantekstovnom strukturom svoje stavove prema životu i njegovim junacima. U irealnosti se nazire novo lice života; realnosti ostaje da traga po mislima o vidljivim, ali nedodirnutim lepotama. Neobični i novi svetovi događaja i junaka susreću se u bajkama Grozdane Olujić. Junaci putuju, čeznu za neostvarenim željama, snevaju, bude se iz svojih snova zadivljeni iznenađenjima koja se javljaju ili razočarani promenom životne situacije. U svim tim prilikama shvataju da je život u celini složeniji ukoliko se pokuša da se više i dublje otkriju njegove tajne. U pripovedanju spisateljice ništa nije nemoguće, neočekivano ili neljudsko. Čak i stremljenja vrhunskom doživljaju i saznanju otkrivaju radoznalu čovekovu dušu. Upravo, odslikavaju težnju da se skučeni prostori prevaziđu, a granice među njima izbrišu. Zato životinje razumeju jezik vetrova, drvo oživljava duhom hendikepiranog dečaka, Zlatokosa strada zbog svoje oholosti, a Zlatoprsta je nagrađena zbog umešnosti i odanosti jer veze dušom i srcem. Vrabac daruje mitološku biljku raskovnik devojčici da joj ispuni snove o širini i lepoti sveta. Stremljenja zvezdama, mesecu, suncu i čudesnim nebeskim sjajevima, predstavljaju želju čovekovu da se lepoti preda i s njom sjedini. Metamorfoza mladića i devojke u najsjajniju zvezdu i zlatni trag koji nebom vodi ka njoj je simbolično-fantastična slika likova i njihovih želja da se sjedine u kosmosu. U mislima svih junaka začinje se, najpre, a onda izrasta uspravna linija od zemlje do neba koja se manifestuje kroz rast biljke pune životnog soka i neobjašnjive lepote, toka uznemirene reke ili leta ptica. Za nastanak čuda zemaljski prostor je preuzak. Isto tako i za ovaploćenje tajni i zagonetki misli i srca. Nebo i kosmos su prostori na kojima se šareni duga – simbol želje male reke koja je u trenutku najveće nebesko-zemaljske ili zemaljsko-nebeske oluje uskrsla i predala se fantaziji bajke. Koristeći se različitim simbolima i uvek obnovljenim motivima, Grozdana Olujić, uz to i preplitanjem sna i jave, realnosti i fantazije, smeha i ironije, lirike i pripovedanja, uspeva da čitaocima, mlađim ili starijim, ukaže na neke nove dimenzije misli o ljudskim životima i postojanju. Sudbine i strahovi koji su nastanjeni u srcu čoveka, čežnje, strepnje, nade upućuju čitaoce i u realnost bajke. Na taj način osvaja se simbolika slika, razumeju čežnje dece savremenog sveta, strepnje bića koje je uplašeno pred zagonetkom zatvaranja, putovanja kroz zamračene, začarane i zamišljene predele. U pripovedanju nijednog momenta spisateljica ne posustaje pred saznanjem da baš te dublje istine za kojima se traga rađaju nove životne tokove koji streme srebrnoj zvezdi, istočnom vetru, galebovoj steni, vilinim leptirima, kišnoj ptici, mesečevom cvetu ili mesečevoj grančici, zvonu koje opominje. Unutrašnje zvono koje opominje dušu čovekovu da se nijednog momenta ne sme prepustiti događaju koji teče vrlo brzo, niti sme zaboraviti sve ono što je nastalo kao rezultat najtananijih preživljavanja, što predstavlja fluid koji teče i u svojoj matici nosi penu i zrnca ljubavi, nataložene belutke i oblutke koji imaju svoje živote. Junaci teže i morskim dubinama jer se i tamo kriju i pronalaze tajne sveta i života. Do njih se dolazi teško, sporo, ali veliki napor daje rezultate. U trenucima pune energije, i pod sjajem srebrnog meseca, nekada kržljavi galeb, krstari po nebeskom svodu. Čudesno ruho bajke omogućava mu da devet noći prati događaje, „a desete je raširio krila i poleteo u nebo, u susret Suncu koje se tek rađalo." Iz ogromne slabosti koja se manifestovala spolja, izronila je neverovatna i nepovratna energija koja je zadivila i iznenadila sve. Uzletom mašte književnice, jezikom originalnih simbola, stvara se slika njegovog izgleda: ličio je na srebrni oblak, izgledao je kao neki leteći mesečev brat. Poput svakog junaka bajke Grozdane Olujić i ovaj, pretvorivši se u sâm kosmos, nestaje u saznanju da čudesnost traje onoliko koliko može izazvati pažnju. Onda nestaje, ostavljajući prostora da se u životu i druga čudesa neočekivano mogu pojaviti. Trenutna zamisao da će srebrnog galeba neko na Mesecu pronaći, a o tome tajnu sačuvati oblaci i vetrovi, govori o velikoj alegoriji života. Magija zvuka u bajkama Grozdane Olujić upozorava ne samo da se nešto dešava u čoveku i prirodi, već ima dublje značenje. Mnoga zvonjava srca simbolizuje nemire narušene harmonije, prekoračene granice ljudskosti. Zvono jeca u srcu čoveka koji je ljudima želeo dobro. Govor kao izraz želja i misli zamenjen je postupcima, kretanjem, druženjem sa pticama i predmetima. Takve scene iz bajki doprinose rasvetljavanju bogatog psihičkog sveta čoveka koji sebe iskazuje na nov način, druženjem u ćutanju sa prirodom. Duboki bol zbog toga što se narušava životni poredak kod starca dobija dimenziju drame. Dete koje se u bajci javlja ima funkciju spasioca sveta od zla. Ono svojom nevinom dečjom dušom uspeva da shvati i ono što su odrasli znali, a nisu umeli. Bajka podiže ličnost deteta do simbola života i životnosti. Nemiri duše i srca mogu dobiti fantastične dimenzije i dopreti do Mesečevog Cveta koji leči samoće, pokazuje puteve do izvora sreće. Kule koje simbolizuju izolovanost od sveta dece i dečjih staza, ne sputavaju dečaka da u mašti dosegne prostore, dohvati mesec i njegov imaginarni cvet. Cvet kao simbol nabujale biljne energije, kao produkt biljnog soka, simbol je lepote koja nije samo spoljašnja. Tim poetskim jezgrom koje je u bajci isprepleteno čudima, Grozdana Olujić čudnovatim događanjima pridaje psihološku, egzistencijalnu i etičku dimenziju ličnosti. U tom događanju čuda koje se vrlo brzo stvori, kao i u njegovom ispoljavanju kroz metaforično-simboličan jezik, uočava se novi duh srpske bajke. San je okvir u kome se dešavaju izuzetne i neponovljive scene kao odraz i slika života. Dokazujući da ono što sama čista fantastika ne može da izatka, izatkaće najfiniji snovi junaka. U snovima i sa snovima se živi, postoji, tuguje i pati. U bajkama snovi su oduhotvoreni, iz njih izbijaju neuhvatni damari koji živote junaka čine složenijim. U njima se bore: život i smrt, mržnja i ljubav, svetlosti i tame. Sa snom se putuje u poetično-simboličan svet koji otkriva suštinu životnih saznanja. Sreća koja se malom junaku osmehnula u snu – jedinstvena je. Ona je izvor koji mu pokazuje puteve, koji teče tokom zanimljivim detetu, saznanje više da izmaštani predeli i junaci obogaćuju duh deteta, oplemenjuju njegovu misao. To je želja da se bude čovek i psihički, i fizički. Zadovoljstvo posle učinjenog napora je očigledno: „Nežan i srebrn Mesečev Cvet kao džinovski ljiljan pred njim pravo u nebo raste, a stabljika mu ljeska i treperi. Da pruži ruku otkinuo bi je, porastao i kao lepotan svetom išao. Ali kako da pruži ruku kad zna kakav će bol naneti Cvetu? Kako da ubije Mesečev Cvet?" Uz mnogo simbolike i mašte, ljubavi prema svemu onome što je plod duha i uma bajka saznaje: ne sme se uništiti dobro proizašlo kao rezultat dugog i upornog rada, uz pomoć emocije i razuma. Najdublja i najiskrenija osećanja rađaju najvrednija ostvarenja. Samo sa svojom čežnjom i strepnjom živela je Sedefna ruža, i ukoliko su osećanja bila jača, utoliko je njeno biserno zrno krupnjalo, raslo, ljeskalo se i zračilo. To čudo koje se stvorilo plod je gordosti zbog tajne lepote koju krije u sebi. Čežnjama nema kraja kao ni mašti kojom se one ostvaruju. Samo je čovekova mašta u stanju da plete i raspliće svet oko sebe. Zato predmeti i pojave oživljavaju, reke menjaju svoje tokove, a ptice i sitne životinje iz carstva bubica otkrivaju odbrane od nereda u svetu, svoje tajne koje ih u životu održavaju. Mali pevači – svirci-crvčci svojom beskrajnom pesmom koja se pravolinijski pruža i nestaje kada se životna opasnost pojavi, melodijom oživljavaju prirodu i nagone čoveka da se pozamisli nad svim tim zvucima koji život znače. Najednom sve govori i razume jezik, zrači i buja, pokazuje da u životu nema stajanja. Poetičan je i fantastično-realan san junakinje Tatage koja ćutanjem saopštava govor tuge na taj način, što je iz šumskih panjeva, noću, sama rezbarila i oblikovala najrazličitije lutke sa izrazima lica dece. Ona u njenoj mašti oživljavaju. Kroz želju usamljene žene sintetizovana je želja čoveka da u društvu dragih prijatelja zaboravi tegobe i rugobe života. Život u ljudskoj čauri ojađene žene nije pravi. ljubavlju i darom koji se ne mogu sakriti, duhom i mišlju koja se samo rečima ne može iskazati, Tataga želi da svoju ljudsku čauru otvori i nekome pokaže. Znala je da to mogu biti samo nevine ljudske duše. Kada stariji pokušaju da silom vide drvene lutke, deca nestaju prema nebu i pretvaraju se u same sjajne zvezde. Beskrajni su uzleti mašte književnice Grozdane Olujić, a načini oživljavanja predmeta i nagrada koje glavni junaci dobijaju sasvim su originalni. Takav je slučaj u bajci Zlatni tanjir čiji je početak u realističkom duhu: stanovnici jednog sela bave se različitim zanatima i od njih žive. U jednoj od kuća stanuje nesrećni dečak bez desne ruke. Uvređen je zbog toga što ga starešina sela šalje u prosjake. Duh pobeđuje očaj, misao i razum jačaju maštu i želju dečaka: pri obradi drveta čuje glas koji moli da ga oslobode. Pred njim je patuljak koji mu savetuje: "Kad uzmeš prvi komad drveta, izdelji iz njega tanjir i ostavi ga ovde da prenoći za vreme punog meseca. A onda dođi po njega!" Drvo kojem se udahnjuje ljubav i misao progovara, savetuje, moli, poprima osobine živog sveta. Ono govori i razume stanje ojađene duše. U ovoj bajci pomaže dečaku da izreže tanjir sa najfinijim šarama koji će se pretvoriti u zlatni. „Nežni listovi po ivici tanjira podsećali su na paprat, na čipku, treperenje mesečine, a u sredini je blistalo nešto nalik na osmeh." Iznenadni preokret u životu ljudi vodi nečemu uzvišenom, vrhunskim ciljevima kojima će osmisliti duhovne praznine i prostore. Dečak odlazi u svet, ponekad ga ljudi vide kako rezbarenjem udahnjuje život biljkama i životinjama. Krasi svetove kojima će se lepota kretati i oplemenjivati duše – beskrajne izvore novih misli. Metamorfoza je značajan element koji Grozdana Olujić koristi u svome stvaranju. Veština je u tehnici preplitanja slika realnosti, sna, fantazije, čudesnosti tako da se čitalac nijednog momenta ne može dovesti u sumnju o mogućnosti ili nemogućnosti svega napisanog. Tako su putem guste bajkovite mreže uhvaćeni uzleti imaginarnih junaka, prividno zaustavljene njhove sudbine, oslikan njihov nemušti govor. Veštom transpozicijom arhaičnih motiva i događaja narodne bajke, kao i bajke naroda sveta, pre svega drevno-indijske, inkorporiranje legendi, verovanja, poslovica i mudrosti starina, sve to doprinelo je da autorska bajka dobije nove dimenzije i obnavljana značenja fantastike i čudesnosti. |
design by: INternetClub
