br. 1-2/2000
|
Miomir Milinković: U DELIMA SAVREMENIH PISACA BAJKI Ma šta da kažemo ili napišemo o fantastici – to nikada nije sve niti će biti dovoljno, jer ljudska mašta ima neograničenu bujnost i moć neiscrpne fleksibilnosti koja lako izmiče okvirima dostupnih prostora i vremenskih relacija. Posmatrana kao oblik svesti u ravni sveopštih i svevremenskih afiniteta u kojima se na specifičan način oslikava mentalitet različitih civilizacija, ona sve više postaje univerzalni oblik ljudske komunikacije. Zato se i sva dosadašnja sagledavanja fantastike lakše mogu osporavati ili modifikovati nego kategorično braniti, jer se često definišu kao različiti pokušaji, ili samo jedna faza istraživanja na putu do njene konačne definicije. Koreni nastanka fantastike, njena geneza i modusi umetničke transpozicije izmaštanih svetova, takođe su u književnoj nauci nedovoljno osvetljeni i nejasni, jer nisu u celini sačuvani i zapisani, ili, kao takvi, ma koliko na prvi pogled bili prepoznatljivi i jednostavni, postaju nedostižni i suvereni, izmičući lako klasičnim zakonima teorije i važeće poetike. Fantastika je neuhvatljiva i zbog toga jer su relacije njenih svetova između realnog i okultnog, od prirodnog i lako prepoznatljivog, do onostranog, čudesnog i fantazmagoričnog. Ti prostori bivaju katkad sabijeni u "orahovu ljusku" ili transformisani u razuzdanu bujicu koja se začas prometne u mirnu reku što prostranim ravnicama teče do beskrajnih širina dubokih okeana, otimajući se dometima logike i naučne spoznaje. Fantastika se, jednostavno, ne može do kraja pratiti, a još manje kontrolisati, jer ljudska percepcija ima ograničenu moć. Ona započinje tamo gde nastaje "prekidanje poznatog reda", asocijacijama kolektivne svesti i praslika religioznomitološkog tipa, koje impliciraju smisao novih pojava, predmeta i bića, dakle trenutak spoznaje jednog sasvim drugačijeg sveta, nastalog iz podsvesnih nagona, ili davnašnjih očekivanja i želja. Tako se čudesno i nadstvarno konkretizuje kao posledica čovekove opsednutosti nekom idejom, pitanjem egzistencije, ili večnom težnjom da preoblikuje svet u kome živi. Taj svet ipak nije produkt čovekove destrukcije, već privid okultnog, u kome podrhtavaju, kako bi rekao Urban, neke davno "skrivene i zaboravljene strune." Po tome fantastika nikada nije sama sebi cilj, već nezamenljivo sredstvo u funkciji opsesivnih namera onog koji je umetnički oblikuje. Umetnička konkretizacija fantastike ostvarena je, najpotpunije, u različitim modelima narodnih umotvorina. U novijoj književnosti ona je često konstitutivni elemenat moderne poezije i proze. Međutim, od svih žanrova, umetničkih ili narodnih, bajka je njen najpotpuniji i najsnažniji izraz. Dosadašnja definicija ovog žanra, a i sam termin bajka, koji na mnogim svetskim jezicima predstavlja sinonim za izmišljenu, nestvarnu priču, legendu ili povest, predstavljaju sponu sa prauzorom današnje, ne samo folklorne, već i umetničke bajke. Zbog svojih strukturalno tematskih, estetskih i stilskih osobenosti, koje su na izvestan način svevremenska karakteristika različitih podneblja i lokacija, a naročito sa aspekta žanrovske klasifikacije, definicija današnje bajke ostvariva je jedino na planu univerzalnih, ali ne i apsolutnih datosti njenih suštinskih, strukturalnih i književnoestetskih kvalifikativa. Pri tom valja uvek imati na umu da je ona proizvod mašte, oblikovan u različitim pripovednim formama. Problem savremene recepcije folklorne bajke, proističe, prvenstveno, iz naivnosti njene tematske i stilske strukture. To je uslovilo pojavu autorske bajke koja, kako kaže Vlasova, "predstavlja sponu između oblasti folklora, odakle bajka potiče i književnoumetničke oblasti u kojoj ona nastavlja svoj razvoj." Za razliku od usmenih modela koje bi teško bilo klasifikovati na bajku za decu i odrasle, umetnički oblici ovog žanra, gravitiraju i jasno se razvijaju u dva lako prepoznatljiva smera. U XIX veku, koji se često definiše kao renesansa evropske fantastike, srpska književnost se razvijala gotovo isključivo na uzorima iz usmene tradicije, tako da se Milovan Glišić u nekim svojim pričama (Na mostu, Posle pedeset godina) i Milorad P. Šapčanin (Deda, Seni, Opasan drug) mogu više smatrati piscima koji su u strukturu svojih pripovedaka ugradili produkte narodnog sujeverja, nego autorima autentične fantastike. Božo Vukadinović u Antologiji srpske fantastike (1980), kao prva značajna dela u okviru ovog žanra navodi Tri hajduka Jovana Jovanovića Zmaja i Spomen na Ruvarca Laze Kostića. Ovaj sud je toliko interesantniji, koliko pomenuti modeli u stihovima razaraju okamenjenu proznu formu bajke, nagoveštavajući njenu transformaciju u jedan novi fleksibilniji žanr, koji se intenzivnije razvija tek u dvadesetom veku, sa pojavom Miloša Crnjanskog (Vrt blagoslovenih žena, 1922), i Momčila Nastasijevića (Darovi moje rođake Marije, 1927), B. Pekića, M. Bulatovića i dr. Ekspanzivniji razvoj autorske fantastične proze za decu započinje u srpskoj književnosti sa pojavom Branka Ćopića i Desanke Maksimović, pisaca koji će svojim bajkovitim modelima pokazati da vreme bajki još uvek nije prošlo. I dok je Desanka Maksimović u svojim pričama sklonija poetskoj viziji prirode, Ćopić se kao pripovedač najpotpunije iskazao u humoristično-fantastičnim modelima nonsensnog tipa, sa animalističkim sadržajem, osobenim junacima i neobičnim događajima. Na toj ravni stvaranja potvrdiće se i Branko V. Radičević, Branislav Crnčević i Aleksandar Popović. Grozdana Olujić je variranjem arhaičnih motiva i savremenih tema ostvarila autentičnu sintezu umetničke bajke koja se intenzivno razvija naročito u drugoj polovini HH veka. Iako je struktura njene bajke satkana na preuzetim motivima iz narodnog predanja, ona u središte zbivanja često stavlja neki aktuelan problem, uzdignut do nivoa kakve univerzalne poruke u kojoj prosijava iskonska čežnja da menja svet i neposredno životno okruženje. Svrhovitost savremene bajke nije samo u zabavnoj, već i u saznajnoj funkciji. Posredstvom njenih imaginativnih, deliričnonadnaravnih i čudesnih, strukturno-tematskih elemenata, pisci često ulepšavaju prozaičnu i sumornu stvarnost, oživljavaju prošlost, ili anticipiraju budućnost. U genetičkom hodu srpske autorske bajke, veoma važnu fazu njene evolucije obeležili su stvaraoci koji su inspiraciju za svoje bajkovite modele nalazili u događajima i junacima iz prošlosti i nacionalne istorije. Uvodeći dimenziju patriotskog sadržaja, oni su bajku oplemenili novim elementima univerzalne komunikacije. Tiodor Rosić pripada krugu stvaralaca koji su poznate događaje i ličnosti iz srpske istorije premakli u sferu fantastike, saobražavajući ih afinitetu i interesovanju malih čitalaca. Svojom zbirkom pripovedaka Dolina jorgovana (1992), sa podnaslovom: Bajke iz srpske starine, on je uspostavio istorijsku bajku kao nov model u evoluciji ovog literarnog žanra. Iako su junaci ovih bajki mahom poznate istorijske ličnosti, Rosić ih je, stavljanjem u kontekst vremena o kome govori ili u odgovarajuću sferu čudesnog i nadnaravnog, poštedeo neprilika poput onih koje doživljava Domanovićev Marko Kraljević po drugi put među Srbima. Poput svoga zemljaka, Milisava Savića, i Rosić najčešće ostaje u sferi mašte, legendi, mita i predanja, dajući samo novu formu već davno poznatom, na način koji je ne samo dostupan, već i veoma privlačan malom recipijentu. U središtu njegovih bajki nalaze se događaji i pojave iz staroraškog kraja, čiji su glavni akteri iz rodoslovne loze Nemanjića. Suštinu ovih priča, u pogovoru knjige, najbolje je objasnio sam pisac: "Priču sam uvio u legendu, dao joj zavičajni miris, oživeo staru srpsku gospoštinu, prizvao u pomoć srpske kraljeve i vladare, plemiće i narod – mnogo štošta legendama dodao, izmislio u njima, prilagodio ih bajci." Tu su i junaci poput Relje Krilatice, prinčevi i princeze, a potom zmajevi, veštice, vile, đavoli i druga nestvarna bića, čiji je svet prepoznatljiv i jasno omeđen, jer je naslikan kao antipod stvarnom i ovozemaljskom. Tako je fantastika u Dolini jorgovana znatno uzdignuta iznad ravni demona, veštica i đavola, dakle, izvan sfere dekadentnih stereotipa, na koje katkad negoduje i savremeno dete. Realni događaji, prevedeni u prostore okultnog i čudesnog, predstavljaju bar u tematskom i metodološkom pogledu malu renesansu jednog arhaičnog i prevaziđenog načina umetničke interpretacije. Rosićeve bajke iz Doline jorgovana pokazuju da metamorfoza folklornih modela još uvek traje i dešava se u okviru jednog fleksibilnog žanrovskog sistema koji se neprestano razvija, a da nikada ne gubi jasne oznake individualnog mentaliteta i kolektivne svesti naroda u različitim fazama njegove istorije. Gospodar sedam bregova sadrži kraće umetničke forme heterogene strukture, sa naglašenim osobenostima bajke, predanja, legendi i drugih kraćih modela iz usmene tradicije. U sadržinu ovih priča utkani su motivi iz staroraškog kraja "shvatanje morala, pravde i drugih patrijarhalnih vrednosti" ljudi iz piščevog zavičaja. Sam pisac kaže da sliku "starih bogomolja, gradina, kućišta, predela, boja i mirisa" nije morao izmišljati, jer je to prirodni dar koji je on u svet poneo iz svoga zavičaja. Iako su događaji i junaci o kojima Rosić pripoveda najčešće prostorno i vremenski određeni, njegove priče iz Sedam bregova i Doline jorgovana, svojom strukturom i porukama uvek nadrastaju okvire regionalnog, konfesionalnog i nacionalnog i doživljavaju se kao autentičan vid savremene komunikacije. Junaci ovih priča, baš kao i u narodnim bajkama, u stalnom su sukobu sa volšebnim silama zla – bilo da su one oličene u realnim ili natprirodnim bićima i pojavama. Trijumfalni pohod pravde i istine oličen je najčešće u sudbini glavnog junaka, koji lako pobeđuje svoga oponenta, ili kako bi rekao Prop "nanosioca štete". Roman Dragana Lakićevića Mač kneza Stefana inspirisan je takođe događajima i ličnostima iz istorije. Variranjem realnog, onostranog, čudesnog i nadstvarnog, sa elementima narodnog predanja i epske tradicije, ostvarena je autentična interpretacija prošlosti na način koji podiže nivo patriotske svesti malog čitaoca i pobuđuje mu interesovanja za istorijske događaje. Vekovni otpor porobljenog naroda, njegov patriotizam i hajdučkoratnička svest koja ga je nadahnjivala da istraje u borbi protiv Turaka, stavljeni su u literarni okvir dečje percepcije, na graničnu liniju mitskih praslika, nacionalnih simbola i slavne istorije. Samo takvim pristupom istorijskim događajima bilo je moguće, da glavni akteri radnje, pored hrabrih boraca-hajduka, postanu i deca – Mioša, Dobrija i Merima koji će od Turaka preoteti čudotvorni mač Stefana Nemanje i rešiti ne samo pitanje pobednika između dva antagonistička sveta, već i pitanje egzistencije čitavog naroda. Moć mača srpskog vladara dočarana je u sferi čudesnog i hiperboličnog, što se naročito dobro vidi iz fascinantnog epiloga romana, kada doskorašnji dečak, a sada harambaša u vučijem ruhu "izvadi mač kneza Stefana, podiže ga i načini krst – od njega se razasja noć, a borba naroda protiv tirana, stavljena u ravan epske tradicije, sa povremenim prizivanjem mitskih predstava i narodnog verovanja u onostrano i nadnaravno. Tako je pisac u portret junakak Zeke ugradio epski lik Kraljevića Marka koji živi trista godina, ali i legendu da se Zeka u planini potajno sastaje sa vilama, gde mu one "produžavaju mladost i život, vraćaju snagu i vid, brzinu i pamet. Kako bi inače živeo trista godina?" U romanu je prisutan i kult Sv. Save koji pokazuje svoju čudotvornu moć, uvek kada je narodu potrebno samopouzdanje i pomoć u borbi za ostvarenje vekovnih ideala. Kada je Sava na livadi baba-Smilje štapom napravio krst, na istom mestu otvorio se izvor koji su Turci uzalud pokušavali da zatvore. Naslovi i sadržina pojedinih poglavlja (Psoglava, Legenda o Zeki, Psoglava se pojavila) daju ovom romanu ton i boju osobene, fantastične proze. Međutim, fantastika ovde nije kolodijevskog ili kerolovskog tipa, a još manje je sama sebi cilj. Ona je prvenstveno u funkciji čovekove borbe i odbrane, kao izvor moralne snage, u večnoj borbi protiv zla i zbog toga je pisac ni u jednom trenutku ne vidi kao posledicu narodnog primitivizma ili patološke destrukcije. S jedne strane ona je data kao odbrambeni mehanizam naroda koji se bori za minimum slobode i egzistencije, a s druge, piščev metod u demistifikaciji samog mita, jer pisac moderne bajke, za razliku od kolektivnog autora koji je verovao u sadržinu svojih priča, ni sam ne veruje u čuda o kojima pripoveda. Na temu prošlosti Lakićević je napisao još dva romana: Princeza i lav i Vitez Viline gore. Vitez Viline gore (1999) je zanimljiva povest o Milošu Obiliću i drugim junacima iz srpske srednjovekovne istorije. Prateći sudbinu glavnog junaka, od seoskog čobančeta do tragičnog heroja, koji u odsudnim trenucima brani vitešku čast i gine za dostojanstvo srpskih vladara i srpske države, Lakićević je dao širok spektar likova i događaja u kojima su autentično oživljeni sudbonosni trenuci nacionalne istorije. Pripovedni tok romana je mozaično-narativnog tipa, sa obiljem epskih sekvenci, mitova i legendi o zbivanjima pomerenim u sferu mašte i fantastike. Od samog početka radnje Miloš je svojim izgledom, snagom i mudrošću, predodređen za velika dela. njegov susret sa carom Dušanom bio je obostrano impresivan. Od tog trenutka, pa do kraja romana, Miloš čini samo velika dela. Prvo je odbranio cara i njegovu pratnju od maskiranih razbojnika, a potom mu iz Viline gore doveo "zeleno ždrebe zauzdano zmijom" i pokazao svoju hrabrost i bistrinu po mnogim mestima Srbije, kao pobednik velikih viteških turnira. Za svoje viteštvo dobio je od cara Dušana na dar konja Ždralina i stari mač Nemanjića koji su pre njega nosili Dušanov "deda Milutin i otac Dečanski." U vajanju Miloševog portreta pisac se oslanja na činjenice samo onoliko koliko istorija zna za ovoga junaka. Sve ostalo je u sferi mita, legendi i epske tradicije. Obilićevo ime i poreklo, dato je takođe kao predanje, koje Milošev oponent, knez Bratko, prenosi caru Dušanu: "Moji su ljudi čuli u onim krajevima da ovaj tvoj Miloš nije Obilić, nego Kobilić. Nije ga rodila nikakva Obila, žena s velikim sisama, nego kobila, i zato je onako jak." Kneževa večera i Milošev zavet da će ubiti cara Murata i spasiti svoju vitešku čast rađeni su po uzoru na epske pesme o Kosovskom boju. Sam junački čin po kome je Miloš ušao u legendu, nije opisan u romanu, ali iz epiloga dela vidi se da je ovaj epski junak postao uzor i inspiracija svih docnijih naraštaja koji su se borili za slobodu otadžbine. Čak su se i deca, nekoliko stotina godina docnije, igrala Miloša Obilića, "očekujući proleće 1804." Jedan kamenorezac poljubio se u snu sa Obilićem te godine. I sam Đorđe Petrović, tada još trgovac, sanjao je takođe Miloša. Taj povratak Obilića bio je simbolično predskazanje Prvog srpskog ustanka i borbe do konačnog oslobođenja od Turaka. Nešto docnije, kaže pisac, i crnogorski vladika, Petar P. njegoš, impresioniran dečacima koji su oponašali Obilića, ispevao je one čuvene stihove posvećene velikom junaku: preko ravna polja cetinjskoga na bijela hata ka na vilu; oh, divan li, bože dragi bješe! U romanu Vitez Viline gore ima dosta scena, događaja i junaka koji pripadaju sferi mašte i fantastike. Epizoda o Miloševom dvoboju sa aždajom, neodoljivo podseća na sadržinu narodnih bajki u kojima princ ili neki carević ubija neku opasnu neman. Junaštvo i druge osobine po kojima se Obilić razlikuje od drugih ljudi, pisac je objasnio privilegijom ovoga junaka da ima vilu posestrimu, u Vilinoj gori, kuda idu samo odabrani, "da se napiju sa izvora hrabrosti." Motiv o vili posestrimi čest je i u narodnoj poeziji, naročito u ciklusu o Marku Kraljeviću. Vrline Miloša Obilića kristališu se iz njegovog odnosa prema drugim junacima, kojima je pisac takođe posvetio dosta pažnje. Obilić je simbol hrabrosti, oličenje časti, vitez za koga se u romanu kaže da je "zaštitnik vernosti". U portretu kneza Lazara naglašen je oreol mučeništva i bezrezervnog žrtvovanja za slobodu i otadžbinu. Portreti Ivana Kosančića i Milana Toplice, građeni su takođe sa osobitom pažnjom i toplinom. Međutim, lik Marka Kraljevića ostao je mutan i neodređen. Marko je ćutljiv i nepoverljiv, često pijan i sklon kavzi, baš kao u narodnim pesmama. njegovo junaštvo je više inspirisano pijanstvom ili gnevom, nego nadnaravnim vrlinama, koje su svojstvene samo Milošu Obiliću. Za razliku od Miloša, Marka nema na viteškim turnirima, a nije stigao ni na Kneževu večeru. Nedograđenost Markovog portreta posledica je piščeve prikrivene rezerve prema Mrnjavčevićima, koji su u romanu naslikani kao razgraditelji srpske države, pa čak im se, implicitno, pripisuje i krivica za preranu smrt cara Dušana. Vuk Branković je prikazan kao najljući Milošev oponent i izdajnik srpskog naroda, koji olako žrtvuje ideale patriotizma i slobode za ostvarenje ličnih interesa. Pišući o delikatnom trenutku srpske istorije i ličnostima koje su ušle u narodnu svest kao junaci ili izdajnici, Lakićević je, na više mesta, implicitno, ukazivao na pogubno dejstvo srpske nesloge. To je učinilo da ovaj roman neosporne estetske i ideološke vrednosti, nudi malim čitaocima široku lepezu etičkih poruka. Pisan jezikom u kome je sugestivno dočarana dinamika prošlih događaja, na način prijemčiv uzrastu i interesovanju malih čitalaca, Vitez Viline gore staje u red značajnih književnih dela u kojima se istorija posmatra kroz prizmu čudesnog i nadnaravnog, u sferi mita, predanja, mašte i fantastike. |
design by: INternetClub
