br. 1-2/2000
|
FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU Hadija Džigal-Krijestorac: Kraj dvadesetog veka, bez sumnje, dočekujemo sa velikim brojem pisaca, knjige se štampaju na veliko a iz svakog većeg naselja izviruje dobro skrivena biblioteka. Unutra, police stenju od ugriza sipaca, knjige leškare dobrano istrošene i u takvom stanju nisu za dalju šetnju, nove u manjini, stidljivo vas posmatraju sa improvizovanih izloga... Kraj dvadesetog veka, bez sumnje, dočekujemo i sa bibliotekama otvorenim za čitaoce, sa brižljivo formiranim fondovima, sa čitalištima u kojima se rado boravi uz knjigu i sreće sa piscem, nailazimo na vrata sa kojih nam se smeše: Alisa, Hajdi i Haklberi; vrata kroz koja ulazimo u svet mudrosti, nauke i informacije. Ne postoji dilema o tome koja je od ove dve priče stvarna. I prva i druga priča su i te kako istinite i svaka ima svoje ime i svoje lice. I jednu i drugu biblioteku ćemo sresti oko nas. Naravno, nije teško pogoditi u koju biblioteku ćemo rado da uđemo, pod uslovom da smo u situaciji da biramo. Ako smo deca obavezno treba da izaberemo biblioteku koja ima dečje odeljenje. Jeste da nas u vezi sa tim nisu konsultovali, ali su nam odvojili kutak, uredili ga kako su mogli, znali i umeli. Nemojte mnogo da sumnjamo u njih, jer, njihovo umeće ne prati i moć. Za početak su uredno složili knjige, tamo nas najčešće dočekaju ljubazne tete koje su naučene da često umesto nas procenjuju šta nama treba a šta nije za nas. Izvesno je da uz pomoć svoje fantazije, koja je neraskidivo vezana sa životnim procesom, odrasli ulaze u dečji svet i tako se razumeju, ili ne razumeju. Uglavnom, pažnja odraslih se zadržava na dečjem ponašanju, dok njihova osećanja ostaju najčešće nezapažena. Ali, više nego bilo ko, knjige i pisci su u samom vrhu onih koji dečjim osećanjima posvećuju pažnju. Bar se trude. Dan slučajno izabran, popis veran: Pustolovine Toma Sojera, Hajduk u Beogradu, Deca kapetana Granta, Bijelo ciganče, Belutak, Moj tata novinar, Doktor Dulitl, Različne ženske pjesme, Ružno pače, Bajke, par primeraka stripova, Ja se zovem Jelena Šuman... deo je knjiga koje su se tog dana na jednom dečjem odeljenju vratile u biblioteku ostavljajući svoje čitaoce da o njima razmišljaju. Nema se šta prigovoriti tom spisku. Literatura je raznovrsna: malo avanture, malo lektire, po koja bajka, knjige u kojima se traga za svetovima, tajnama ljubavi. Oduzeti mu svakako ne treba ništa. Šta zatičemo na pultu za odrasle: Matareška spletka, Vreme sadašnje, Moja prirodna medicina, Romeo i Julija, Više od puta kojim se ređe ide, Majstor i Margarita, Leš u biblioteci, Javna ptica, Istorija pozorišta, Fiziologija biljaka, Lajanje na zvezde, Tatica, Anđela, Emocionalna inteligencija, Fama o biciklistima, Najveće svetske varalice... Nepogrešivo bi se na osnovu ovakvih uvida mogla stvarati predstava o jednoj ljudskoj zajednici, njenom duhovnom stanju, njenim šansama, zahtevima, stanju njenih osećanja i trenutnih vrednosti. U biblioteke se kao u ogledalo može jedna zajednica ogledati i sa malo pogrešaka suditi o svom trenutku. Naravno, nisu izolovane ciljne grupe i slika je konglomerat trgova kojima prolaze svi. Da li je to dobro ili ne, sasvim je opravdana dilema, ali stanje koje zatičemo ipak govori o postojanosti knjige i pored svih promena u svim sferama koje se događaju oko nas. Ako bismo posebnu kritičku pažnju usmerili na pult za odrasle, imali bismo i te kako razloga da se zabrinemo i zapitamo: šta se to događa sa čitalačkom publikom koju nazivamo – odraslom? Da li su ta naša deca verniji čuvari ukusa i vrednosti? Ako sudimo po pultovima u bibliotekama sasvim sigurno – jesu. Ona još nisu naučila da varaju sebe, da jeftino manipulišu svojim vremenom i duhom, ona još uvek sanjaju čistije i imaju iskrenu potrebu i glad za novim saznanjima. Biblioteke bi mogle da odigraju veoma važnu ulogu i da preduprede svaka veća odstupanja mladih i starijih čitalaca od dobre i vredne knjige. Svaka dobra biblioteka bi trebalo da iz polica ističe vrednije knjige i da ih na najbolji način prezentuje iznova i iznova novim čitaocima. Svaka dobra biblioteka bi trebalo da na ova dva pulta redovno, pored mnogih drugih knjiga ima i jednog malog, sasvim Malog princa koji se može čitati kao i Lovac u raži, Sidarta, Slobodna deca Samerhila, Najveća tajna na svetu, Znakovi pored puta, Guliverova putovanja, Čarobnjak iz Oza... i mnoge druge knjige. U svakom vremenu deca vole princeze i prinčeve, svemir i tajne. Ona dozvoljavaju da im se sugeriše. Mnogi odrasli su ostali sanjari i maštari, i njima bi i te kako trebala knjiga koja bi ih raznežila, pozvala na razmišljanje, približila drugima i sebi. I jednima i drugima treba poslati poruku, smišljeno i pažljivo sa edukativnim sugestijama o knjizi. Pokušajmo, na primer, sa ovakvom preporukom za Malog princa: Mali princ se pojavio 1943. godine. Tu knjigu stoleća napisao je jedan mlad i lep, hrabar i human pilot Antoan de Sent-Egziperi. Knjiga je sa takvom brzinom prihvaćena i prevedena gotovo na sve jezike sveta da se za nju vezuju fantastične priče. Kako je Sent-Egziperi pripadao jednoj progresivnoj i plemenitoj grupaciji "etičkoj generaciji, u Francuskoj tridesetih godina XX veka, ova knjiga je došla kao najsjajniji dragulj koji zrači i tada, i sada svoje čitaoce humanizmom i ljudskošću. Leteća mašina je bila samo jedna od bezbroj tačaka sa kojih i iz kojih se otkriva moralna i duhovna korisnost. Ovaj zgodni pilot je propovedao kult energije i hrabrosti, na topao i lirski način pričao o čoveku, vremenu i prostoru. Sam Sent-Egziperi nas na početku knjige upozorava: Voleo bih da sam ovu priču počeo kao bajku. Voleo bih da sam rekao: Bio jednom jedan mali princ i živeo je na planeti koja je jedva nešto malo veća od njega samoga, a bio mu je potreban prijatelj... Bajka? Ne ova knjiga nije bajka, nedostaju princeze, dvorci, džinovi, maćehe... Ali ima tu neki kralj, sam i željan podanika, sam kao i svi moćni ljudi, uobražen u svojoj besmislenoj moći, no taj kralj priča zanimljivo o jednoj ljudskoj vrlini. On čak malog princa promoviše u sudiju a od sudije se očekuje pravda. Onda ćeš suditi samom sebi – odgovori mu kralj. – To je najteže. Mnogo je teže suditi samom sebi, nego drugima. – A ako uspeš da sebi dobro sudiš, znači da si pravi mudrac. Čitajmo je zajedno i razgovrajmo. No, pre toga, spremite svoju fantaziju, kreativnost, maštu, telesnu energiju, uspostavite kontakt sa svojom unutrašnjom mudrošću, držite se za svoje ja, odbacite tuđu sliku o vama. Otvaramo knjigu koja vas edukuje a nije dosadna, zaboravite na svakodnevnicu jer nije ona najsrećnije rešenje, probajte da budete i više od onoga što sada jeste, probajte da vas mudrost i lepota povedu na neobična putovanja, gde ćete sresti zanimljive ličnosti. Tamo vas ova knjiga može odvesti. U jednoj biblioteci nas desetak malih i velikih odabirali smo najlepše ilustracije, citate, poruke, pesničke slike, ono što nam se sviđa i ono što bismo promenili da mi pišemo Malog princa. Nismo bili sudije i kritičari, mi smo samo čitali knjigu. Dugo smo polemisali o dve ilustracije: o onoj gde mali princ ulazi zbunjen u vrt ruža i drugoj na kojoj mali princ stoji na vrhu visoke planine i posmatra zemlju. Rasprava nije bila bučna jer su te ilustracije izazvale neku setu u nama. Složili smo se da obe budu prve. Zanimljivo je da su mlađi izabrali prvu, nazovimo je – mali princ i ruža, a stariji drugu, nazovimo je – usamljenost. Vratili smo se na priču o ruži i cveću. Setili smo se čudnog geografa koji sav važan beleži reljef Zemlje a nigde ne beleži cveće što mu i mi i mali princ ozbiljno zameramo. Geograf: Mi ne beležimo cveće. Mali princ: Ali zašto? Pa to je najlepše. Geograf: Zato što je cveće prolazno. Mali princ: Šta to znači prolazno? Tražimo odgovor na pitanje: Šta nije prolazno? Deca odgovaraju: drugarstvo, ljubav, sećanje, škola (nikad da prođe – njihova upadica), pubertet... Stariji: prava ljubav, pravo prijateljstvo... i sve što su naveli imalo je oznaku pravo. Upitali smo se: zašto se mora naglasiti to – pravo? Jednostavno zato što su stariji upoznali i krivo. Kod mlađih nije bilo spoznaje o krivom. Odrasli su čudni, definitivno i sasvim čudni u očima mlađih a "ako čovek voli jedan cvet koji postoji kao jedini uzorak među milionima i milionima zvezda, dovoljno je da ga pogleda pa da bude srećan". Za tren su mlađi nabrojali svoj cvet: jedan cvet se zove Sanja, drugi Tanja, treći Saša, peti... pa da to njima zaista lako ide. Složili smo se: Odrasli su čudni, definitivno i nepopravljivo čudni. Vi stariji, čudni, zašto ste izabrali malog princa na vrhu planine. Mislite da je zaista dovoljno da se popenjete visoko, samo tako na planinu da biste daleko i puno videli. Teško da to može biti tako. "ljudi nemaju mašte. Ponavljaju ono što im se kaže", uzdiše mali princ. Umete li da gledate i čime gledate. Ako gledate samo očima, malo ćete videti. Gledajte srcem pa ćete više videti. Kao mali princ. Tražili smo neku poruku, misao koja će da nas uzdrma i sreli se mladi sa pričom lukave lije: "Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi. ljudi više nemaju vremena da bi bilo šta upoznavali. Oni kupuju već gotove stvari kod trgovaca. A kako ne postoje trgovci koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja." I sada je podmeću ovim drugima i čikaju ih; kao, oni su za ovu priču spremili argumente. Dan je sve uzbudljiviji u jednoj biblioteci. Mali princ je napravio teatar i kreativnu dramatizaciju. "Naravno, mi smo na našoj Zemlji suviše mali da bismo mogli očistiti naše vulkane. Baš zbog toga nam stvaraju tolike neprijatnosti" oglasiše se stariji, "ljudi zauzimaju vrlo malo mesta na Zemlji" svečano izjaviše. Ne, ne smemo ostaviti te važne zamerke nekažnjeno. Tražimo od malih ljudi da porastu, da dorastu Zemlji i vulkanima. Mladi vam pričaju o plastičnim kesama u koje pakujete svoje želje i osećanja, i te plastične kese koje ste kupili, i sve napunjene dobro plaćenim šarenim lažama pružate im u njihove još neuprljane ruke. Mogu li u te vaše kese i kesice da stanu priče za laku noć, osmesi ohrabrenja i nade? Ili ćete, po ko zna koji put, da se sakrijete iz vulkana i pretite: Ako ne budete dobro slušali, nas; ako ne budete dobro učili, zbog nas; ako ne budete kući na vreme došli, zbog našeg sna. Spavate li uopšte mirno sa tim dobro plaćenim kesama i šarenim lažama u njima? "Čovek se mora naterati da redovno čupa baobabe, čim ih počne razlikovati, od ruža na koje dosta liče dok su još sasvim mlade." Branko Kockica bi uzviknuo: Deco, čuvajte se baobaba! I deca bi ga razumela. Kako izgledaju ti baobabi? Da li su slični bleštavim izlozima gde se prodaje besmisao za zabavu, možda su spakovani u kojekakvim igricama od kojih vam se pomuti razum dok gledate kako metalni junak uz škripu svog srca tamani ljude od platna i mesa, ili su u slušalicama od kojih pucaju bubne opne sve dok i poslednja vaša, i samo vaša melodija, vaš ritam leluja. A šteta, možda ste pevušili najlepšu romansu nekoj zvezdi, svojoj ruži. Pitate: Zašto i da li Mali princ piše o nama? Možda su to priče o ljudima sa druge planete. I zašto smo mu tako čudni, vrlo čudni? Da, da odrasli, čudni, definitivno odgovorni za ove druge, sedite u svoj avion, pronađite svog malog princa i krenite da tražite te baobabe. Tako ćete nadrasti vulkane, imati vrt sa ružom za svoju decu, nemojte da, kao u vašem izboru i oni moraju sami da se penju na vrh visoke, hladne i strme planine i gledaju očima samo. Mali princ vam nagoveštava ponešto o vama i poručuje kroz skretničara: "Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pritiskaju nosiće u prozorska okna." A putovanje kroz život je važno. Stavite i vi svoj nosić na okno, pogledajte u taj prozor, možda je to prozor kroz koji ćete videti one na koje često zaboravljate. A potrebni ste im. "Samo deca znaju šta traže" kaže mali princ "deca traže vreme na jednu krpenu lutku, koja im ubrzo postane veoma važna, pa plaču ako im je neko oduzme." Dan u jednoj biblioteci postaje centar planete. Razgovaraju mali princ, mladi i stariji. Nije govor izvor svih nesporazuma mali prinče, razgovor još manje. Mi razgovaramo sa tobom o sebi, dozvoli nam, tražimo svoju zvezdu, svoju ružu, svoju pustinju i svoj izvor. Naći ćemo valjda u ovom razgovoru delić sebe, iako je oko nas mnogo besmisla. Uverio si se i sam. Da te podsetimo na tvoj razgovor sa poslovnim čudakom koji se bavi ozbiljnim poslom ispod ozvezdanog neba, broji zvezde. Iz petnih žila si se trudio da ubediš gospodina u besmisao njegovog ozbiljnog posla. Mali princ: "I šta radiš s tim zvezdama?" Čudak: "Šta s njima radim?" Mali princ: "Da." Čudak: "Ništa. posedujem ih." Mali princ: "Ti poseduješ zvezde?" Čudak: "Da." Mali princ: "Ali ja sam već video jednog kralja koji..." Čudak: "Kraljevi ništa ne poseduju. Oni "vladaju" nad stvarima. To je vrlo velika razlika." Mali princ: "A čemu ti služi što poseduješ zvezde?" Čudak: "To me čini bogatim." Mali princ: "A čemu ti služi što si bogat?" Čudak: "Da kupujem druge zvezde, ako ih neko nađe." Naše kolektivno čitanje je sve više imalo smisla jer su se svi pojedinačno uživljavali i polako poistovećivali sa duhom malog princa. Složili smo se da svako ima svoju zvezdu, da na svojoj zvezdi ima svog malog princa, i da se često ono bitno ne vidi, već samo pojedinci mogu da ga osete i prepoznaju kao svetlucanje kristalčića na pesku pustinje. Dan u jednoj biblioteci bio je poseban i drugačiji, u njoj je toga dana jedna čarobna knjiga doživljena. U njoj je toga dana bilo bistrih očiju i knjiga se držala u ruci kao nešto sveto. Ne moramo sve da razumemo, ne moramo da, dok pričamo o knjizi listamo tomove i tomove kritika, pokušajmo da u knjigu uđemo sasvim svoji kao što se mali princ spustio nečujno i samo iz radoznalosti na našu Zemlju. A na ovoj našoj zemlji na kraju dvadesetog veka trebalo bi da ima što više onih dobrih biblioteka iz kojih čitaoci izlaze sa knjigom i sa osmehom. Sa jednim osmehom sličnim osmehu malog princa koji on poklanja svom prijatelju. On se opet nasmeje. – Ah! Maleni, maleni, kako volim taj smeh! – Upravo to će biti moj poklon... biće to kao sa vodom... – Šta hoćeš da kažeš? – Kada budeš gledao nebo, noću, pošto ću ja živeti na jednoj od njih, pošto ću se ja na jednoj od njih smejati, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje umeju da se smeju. I on se ponovo nasmeja. |
design by: INternetClub
