br. 1-2/2000
|
Laslo L. Blašković: "Bilo šta da je u njima, ja tvrdim da u knjigama o Alisi nema religioznih poruka – u stvari, u njima nema nikakvih poruka", to je, upitan za ključ, o Alisama kazao njihov autor Čarls Dodžson alijas Luis Kerol, lično. Pa lepo, zašto bismo onda mi, čitaoci, razbijali o tome glavu. Ili je reč o viđenoj retoričkoj smicalici mrzovoljnog tvorca, čiji su "nastavljači" otišli, kanda, predaleko. Recepcijski agnosticizam, to fino zvuči, mogu da uzmem samo ono što sam dao, čitanje je autorstvo, sve je to krasno, ali ni u čemu ne treba preterivati. "Ja sam Karl Marks, ali nisam marksist", rekao je ironično i rezignirano osnivač naučnog socijalizma. Poruke se šalju poštom, ja pravim filmove, film ima priču, odbrusio je opet Džon Ford, taj holivudski Kiklop. "Rekao bih da je dete u pravu", kazao je i Gabrijel Garsija Markes, na vest da je njegov rođeni sin zaradio lošu ocenu, jer je u pismenom zadatku na koledžu "Simbol petla u Markesovim romanima" napisao da, koliko on zna svoga oca, kod njega petao obično to i znači, što se nije dopalo njegovom učitavajućem, iznijansiranom nastavniku. Ali, ko će verovati tolikim autorima? Uostalom, mnogoboštvo je odavno stvar lutajuće antropologije. A snovidna Alisa u Zemlji čuda, koliko i ona iza Ogledala, dušu je dala za svakovrsna hermeneutička iživljavanja, ona je, prosto, šeherezadinski poligon za razna teorijska naklapanja. Sve u svemu, Alisa je, zbog svoje lolitinske podatnosti, jedan zdravo zarazni evergrin. Kako je najčešće vidimo? njeni žanrovski okviri su fantastika, i to ona s razočaravajućim ključem već pominjanog snoviđenja, a zbog toga bogomdana za psihoanalitičke "žvake", i književnost za decu, što je široki prostor za mnoga nedorečena, infantilna, celomudrena i ponižavajuća nagvaždanja. Pogotovo ona, u startu namenjena deci. Naime, mnoge su knjige iz dečje lektire doživele izvesno obrnuto zrenje. Svak zna da Robinzon Kruso, Guliverova putovanja ili bajke Šarla Peroa nisu u svojoj nakani predviđala decu kao isključive konzumente. Ali su, čini se, vremenom podetinjile. Alisa spada u one priče koje su deci bile namenjene isprva, kojima je tek, usput, neka tajanstvena ruka docrtala otežavajuće, dišanovske brčiće. Kerol se, dakle, nije dvoumio da li piše Sebi, Drugome, ili Sebi kao nekom Drugom. On je pisao sebi kao Detetu, nadnesen nad svoju, u detinjstvu zagubljenu, egocentričnu Animu. (Ovo tek da nagovestimo kako smo kadri za tekst aluzivnog naslova Psihoanaliza objašnjena deci.) Elem, možda je na ulaz u Alisin vilajet trebalo postaviti tablu sa Jejtsovim stihom Nije ovo zemlja za starce, ali sad je, de facto, kasno za to. U međuvremenu, filozofi su besomučno koristili Kerolove tekstove za rasprave o vremenu, značenju i identitetu. "Treba imati na umu da Alisa u zemlji čuda formalno nije filozofska knjiga", napisaće Donald Rakin, u jednoj veoma samouverenoj studiji, sa asocijacijom na Selina u naslovu, "umesto toga", reći će isti, ne osvrćući se, "to je komični mit o čovekovom nerešivom problemu smisla u besmislenom svetu." S tim bi se, donekle, složio učeni Ostin Voren, uveren da je prvu Alisu pisao poeta i tvorac mitova, ali je druga, po njemu, delo filozofa, jer se naš pisac u Alisi iza ogledala koncentrisao na tajanstva jezika, na psihologiju, logiku i metafiziku, te na probleme vere, sumnje i identiteta, dotičući se, konačno, i suštinskog pitanja prirode Realnosti. One kritičare, koji su se poveli za autorovom odrednicom da je sve vreme reč o bajci, najčešće je zbunjivala moralna olakost Kerolovih proza, prenebregavanje zla (inače imanentno svim main stream bajkama), nevidljivost greha i tuge. S druge strane, često promišljano blago komičko prikazivanje relativnosti poretka u Luisa Kerola, za ponekog je bilo iščašeno svedočanstvo vizije o sveopštoj anarhiji, iz čega se da zaključiti da čovečanstvo (oličeno u izabranoj Alisi) ne teži prilagodljivim semantičkim ivicama, nego monotonom i jednoznačnom Redu. I da ne idem dalje. Očigledno je da od Kerolovih Alisa možemo tražiti bilo šta. Kao da na samom početku Zemlje čuda, Alisa (odnosno Kerol) ne daje jasan recepcijski recept, očekujući od odškrinute knjige razgovor i slike, podvlačeći tu svoju skriveno-manifestnu dubinsku plošnost (da se okoristim ovim ukrštenim oksimoronima, na ivici nonsensa) hipnotičkom dvodimenzionalnošću karata za igranje u prvoj, to jest ogledala u drugoj storiji. Ne treba ni reći da je to kriptoautopoetičko insistiranje na Slici kao meri sviju stvari anticipatorsko, proročko (da budemo malo patetični), televizično (u smislu očekivanja direktnog prenosa Božanske providnosti ili milosti). Naše zapažanje potvrdićemo ostrašćenom rečenicom Žila Deleza: "Kerol ostaje majstor ili merač površina, koje smo smatrali tako dobro poznatim da ih nismo istraživali, a upravo se tu nalazi čitava logika smisla". Ono što svakom čitaocu (bilo da je reč o mojoj malenkosti ili vašem veličanstvu) zapne za oko jeste, svakako, misterija Alisinog neverovatnog rasta i smanjivanja, neka vrsta rasta u oba smera. Davno je još Edmund Vilson zaključio da je, uprkos svemu, Kerol, pre svega blizu Donu i Sviftu. Naime, i Guliverov nepomični, zenonovski rast, u zavisnosti da li je među prcvoljcima ili džinovima, nalikuje Alisinoj sposobnosti. No ne bismo podrobnije o Alisinom telesnom. Ostavimo to umnom Kenetu Bergu, koji se seriozno bavio komičnim kopernikanskim obratom Alise i njenih dupeglavaca, kao i psihoanalitičarima koji su poredili astralno Alisino telo sa njenim tekstualnim mesom, jer ćemo, povodom toga, progovoriti o paradoksu mikroskopa, koji se sastoji u činjenici da suviše realnosti prelazi u nadrealnost, u san, baš kao što mikroskopsko uvećanje ruši realnost tzv. golog oka, tzv. zdravog razuma. Ono što je samo prividno u senci kerolovskog nezemaljskog blonj-upa može se imenovati emocijom – prostim uzbuđenjem pred višeglavim (da ne kažemo mnogoživotnim) parodijama (ili travestijama, kako precizira Dejvid Lodž), recimo Vordsvordove poezije, koje predstavljaju neopisivo žilave gene ove snatreće lektire. U Alisi u svetu ogledala (koja spram One iz Zemlje čuda stoji, u svakom smislu, kao Kopolin "Kum 2" naspram "Kum 1") ima i onaj glasoviti dijalog između Velikog Kralja i Glasnika o izvesnom Nikome. Ovaj gramatički eliksir, ta personifikacija Ništavila jeste parafraza Odisejeve mitske jezičke igre. Niko, Niko meni je ime, predstavlja se slavni likavac Kiklopu, koji, zaveden, obećava: Poslednjeg poješću nikoga, kako bi telohraniteljska Semantika sačuvala Ulisovu glavu. Veze postaju još znakovitije, ako se setimo da je prva verzija Alise u zemlji čudesa bila naslovljena Alisa u podzemlju. Pominjani Rakin prokomentarisaće to rečima: "Suština Alisinih doživljaja ispod površine opšteprihvaćenog je najjezivija komedija koja se može zamisliti, komedija čovekovog apsurdnog položaja u jednom očigledno besmislenom svetu". No, mi ćemo biti još bukvalniji, prepoznajući Alisu u času kratke smrti razuma, kliničke smrti, iskustva biblijskog Lazara, kako odisejski luta po zemlji mrtvih. Ona se, međutim, ne susreće sa senkom vidovitog Tebanca Tiresije, starca usahlih ženskih grudi, ali se zato suočava sa drugim jednim prorokom, Carigradskom mačkom koja će svoju veselu apokaliptičnu viziju Realnog sveta, našeg Sveta, Budućnosti, smestiti u gotovo kolokvijalnu frazu: Mi smo svi ludi. Mnogi je primetio da je Alisina znatiželja, u stvari, ludilo, mnogi je video zametak poremećenosti, čak i u naoko zaštićenom svetu, onom pre pada i prvog greha, pre traume rođenja. Zbog toga je nužno nanovo otvoriti priču o žanrovima. Jer, naš svet je dušu dao da se Alisa čita u realističkom ključu, da autorov retorski topos s početka naše priče zaista prihvatamo kao aksiom. Odnosno, da Kerolovu literaturu vidimo samo kao grozničavu, detinjastu repliku mračnih Šekspirovih stihova: "Život je priča koju pripoveda idiot, puna buke i besa, a ne znači ništa." fantastičnim događajima i likovima nije fantastična već fantastička. |
design by: INternetClub
