br. 1-2/2000
|
Vesna Ćorović-Butrić: "Živeo pod velikim belutkom u reci Rak Krojač. On je nadaleko bio čuven po svom zanatu. Sve bube, leptiri i ribice iz okoline, šili su kod njega svoje odelo..." Dečak ima šest godina. Sluša priču i ćuti. Sve mu je jasno. "Živeo pod velikim belutkom u reci Rak Krojač. On je nadaleko bio čuven po svom zanatu. Sve bube, leptiri i ribice iz okoline, šili su kod njega odelo..." – Kako to – prekida onu istu priču onaj isti dečak od pre četiri godine, sad mu je deset – kako to mogu leptiri i bubice da uđu pod vodu kod Raka Krojača? Prvi nivo neprihvatanja. Ista priča, isti dečak – novo čitanje. Kako rastu, deca se menjaju. Da li se promenila i priča? Sa dvanaest godina pod sumnju bi došao i sam Rak Krojač. Sa četrnaest bi se podsmevao sebi što je u sve to nekada verovao... I tako dok jednog dana Dečak sasvim ne odraste i ne pristane ponovo na fantastično. Ne samo kad pristane, već kad mu to fantastično (ponovo) postane potrebno. Sva deca znaju da je fantastično stvarno. Samo poneki odrasli to ponekad i osete. Fantastika – grčka reč; onaj ko je sposoban da zamišlja. Predstave, misli, slike, stvorene uobraziljom u kojima se stvarnost pojavljuje u preuveličanom, tajanstvenom i natprirodnom vidu kao čudo, čarolija, mora, užas... Ovako je Fantastika definisana u Rečniku književnih termina. A francuski književnik Žerar de Nerval, pisao je, negde polovinom XIX veka: "Tek, u svakom slučaju smatram da ljudska uobrazilja nije izmislila ništa novo čega već ne bi bilo u ovome ili u drugim svetovima, i ja nisam mogao da sumnjam u ono što sam tako razgovetno video." Dakle, čovek stvara koristeći ono što mu je arhetipom zapisano. U zavisnosti od broja unesenih informacija, stvoriće se bezbroj kombinacija. Kao u Fibonačijevom nizu 1, 1, 2, 3, 5, 8... 21, 34, 55. Oživljavanjem sveta fantastičnih slika u snovima (fantastično je stvarno), bajkama, crtežima, čovek se doziva sa svojom prošlošću ali i sa budućnošću. Pri tom, da bi bilo fantastičnog, potrebno je da bude stvarnosti. Stvarnost je mera fantastičnog. Onog u nama, a sa nama takvima i onog oko nas. Stručnjaci bi rekli da je fantastika u stvari kompenzacija, "naknada, poravnanje, savlađivanje ali i težnja ka sintezi, koje dete ili odrasla osoba traži za svoje osećanje niže vrednosti, od svesti prepoznato ili češće neprepoznato, a prema kome se postavlja i sam životni cilj" *. Možda su bajke najbolji primer. "Dublja značenja ne kriju se u bajkama što sam ih čuo u detinjstvu, nego u istinama kojima me je naučio život" pisao je Šiler. Bajka prenosi detetu istinu da je borba protiv ogromnih teškoća u životu neizbežna, da čini suštinu ljudskog postojanja. Dete koje čita bajku sa svim skrivenim i otkrivenim sadržajima, ne samo da budi iste sadržaje u sebi već ih zadovoljava i smiruje tako što se sa ogromnim olakšanjem uverava da slične želje i situacije, i one najluđe, one najsmelije imaju i drugi, pa da čak i u knjigama postoje. Ako je naš svakodnevni život, uramljena stvarnost, predvidiva, iskaziva, onda je bajka korak ka izramljivanju te stvarnosti – da bi bila stvarna. U našoj književnosti za decu tim putevima, već godinama hodi Vitez od Danebroga, Grozdana Olujić. Evo materijala za jezičkog bajkopisca: može li biti viteskinja (ako je knez, onda je kneginja). Dakle, viteskinja Grozdana Olujić u svojim bajkama koje traju naspram virtualne realnosti i svih mogućih simulakruma današnjeg sveta, čini da se dete nad tekstom ili nad rečju zamisli i zagleda duboko u sebe i oko sebe. Spisateljica iskušava dobrotu. Suprotstavlja joj sve izazove odustajanja: što nije teško – za prividom je lako poći, obično je lepo upakovan i nudi trenutno lepo. I predlaže upornost. Istrajnost. Put će se sam kazati. U ovim bajkama postoji i "stvarna stvarnost", u kontrastu dobrote, s jedne strane (često mora a i može sama) i pakosti, nadmenosti, mržnje, pohlepe i okrutnosti s druge strane. U ovim bajkama postoji i "nestvarna stvarnost" stvarnija od svake u vidu "tankog zlatastog sjaja". Ima ga, ili je barem na trenutak bio u svakom od nas – treba ga samo videti, osetiti ili povratiti (što nije baš uvek lako). Bajke Grozdane Olujić jesu realnost sama. Osigurana formom bajke, oslobođena bajkom i oslonjena na nju, ta realnost se opušta i biva onakvom kakva jeste – ogoljena, bez dodatnih nakita laži. Kroz njih učimo da biti drukčiji (čitaj bolji) nije baš poželjno jer to izaziva čuđenje i zavist i neprihvatanje koje se manifestuje izmeštanjem iz zajednice jednakih (čitaj prosečnih) uz obavezno nadevanje posebnog imena kao što je Zlatoprsta. A, takvom imenu potrebna su i adekvatna poređenja. Tu narator uzima reč u svoje ruke i poredi lice sa bisernom školjkom. Nisu to samo geografske dubine. To su, pre svega, dubine naše duše. A, "duša je sanjala. Svet je bio njen san". Zapisao je Borhes a Grozdana Olujić uzela za nultu stvarnost svojih reči. Duša je, kažu, u svetu tišine. Nije li tišina savršeni zvuk? Kad dete uđe u bajku Grozdane Olujić, ono prepozna njenu fantastiku u sebi i iz nje izađe obogaćeno. Kad odrasli uđe u bajke Grozdane Olujić, on iz nje izađe bar malo promenjen. Ili je to samo duša sanjala... *) Zbornik Srpske akademije nauka i umetnosti: Fantastika u srpskoj književnosti, tekst Vladete Jerotića. |
design by: INternetClub
