br. 1-2/2000
|
Vladislava Gordić: Šest do sada objavljenih knjiga mladog britanskog pisca Džefa Nuna (1959) sjedinjuju u sebi elemente naučne fantastike, urbane supkulture i bajke, a nastaju kao posledica autorove želje da u ciničnoj britanskoj kulturi regeneriše duh Luisa Kerola. U Nunovoj jezičkoj i narativnoj invenciji prožimaju se uticaji tradicionalnog i aktuelnog – pored Kerola, u njoj prepoznajemo tragove naučne fantastike, kiber-panka, orvelovske satire, nadrealizma, ali i setnu paraboličnost Andersenove bajke i gorak smeh Džonatana Svifta. U prologu Nunove zasad jedine knjige priča Pidžel Juice (1998) jedna anegdota o nevidljivom satu efektno objašnjava pojam fantastičnog. Kad je imao osam godina, naš pisac je bez dvoumljenja svom drugu iz razreda dao jednu lepu i skupu igračku u zamenu za nevidljivi ručni sat. "Nijednog trenutka me nije zbunjivalo to što nevidljivi sat ne može da pokazuje vreme. Nije bilo važno vreme: mene je privlačila nevidljivost. Njena magija." Kao i u slučaju carevog novog ruha iz Andersenove bajke, fantastično je oličeno u privlačnosti onoga što je nevidljivo – onoga što nas omađija svojim neuhvatljivim prisustvom, a što niko drugi ne mora, ne ume ili ne želi da vidi. Pedesetak priča koje čine Pidžel Juice prenose na hartiju alternativne svetove gena, klonova, bajtova i zvukova. Nun svesrdno koristi muzičke ritmove i kompjutersku imaginaciju, mešajući satiru i fantastiku sa crnohumornim ili pesimističkim viđenjem tehnologije. Naslov knjige odlično svedoči o mešavini žanrova i dimenzija: "piksl" je skraćenica od reči picture i element, i u kompjuterskom žargonu to je najmanji delić slike koju vidimo na ekranu monitora. Piksl đus ipak nije nikakav "sok vizuelnog", nego umetničko ime jedne devojke, čija životna priča pomalo podseća na sudbinu Andersenove Male sirene. U oba slučaja radi se o žrtvovanju nesvakidašnjeg talenta u ime ljubavi, ali se motivu pristupa na različite načine. Kao što Mala sirena ima divan glas koji će žrtvovati zbog ljubavi, Piksl Đus je obeležena kobnim darom bogova – umesto desnog dlana ona ima leptirova krila koja mora da krije ispod rukavice. Piksl će radije otići u smrt nego svom agresivnom obožavaocu otkriti biotehnološku tajnu čarobne muzike koju stvara: mini-povest ove futurističke Lorelaj koja mami svog budućeg ubicu da otkrije njenu tajnu biće još samo jedna varijacija na opšte- poznat motiv fatalnosti ljudskog talenta. Tehnologija će pokazati svoju mračnu stranu, i dotaći granicu iza koje počinje da guši život umesto da ga podstiče: u jednoj od priča suviše dobro razvijen operativni sistem kompjutera (inače parodija Majkrosoftovog operativnog sistema "windows") potpuno će uništiti čovekovu sposobnost da sanja. Iscrpevši sve parodijske, crnohumorne i idilične potencijale tehnologije, zbirka Pidžel Juice se završava pričom o nestanku nevidljivog sata. Nevidljivi sat iščezava onog trenutka kad mali Džef shvati da je žrtva prevare i da sata, kao ni carevog novog ruha, nikad nije ni bilo. Poruka je jasna: fantastično postoji samo dok pobožno i bezrezervno verujemo u njega, a prestaje tamo gde počinju obmana i manipulacija. Fantastično i tehnološko udružuju se u specifičnoj avanturi spoznaje kakva je Alisa u zemlji čuda. Remek-delo Luisa Kerola na originalan način pristupa pitanju poimanja sveta, a to je esencijalno pitanje kojim se bavi celokupna fantastična književnost. Ona se pita kakav je svet, kako ga možemo spoznati, i koje je čovekovo mesto u njemu. Alisa u zemlji čuda je priča o potrazi za smislom sveta u kom se junakinja obrela. Automatska Alisa Džefa Nuna nije daleko od takve intencije, s tom razlikom što je odiseja junakinje ovaj put naučno- -tehnološka: Nunova Alisa pokušava da unese red u dostignuća nauke i tehnologije koja su izmakla kontroli tako što će razrešiti misteriju "ubistava po slagalici". Rešivši tu enigmu, ona dospeva do dileme o sopstvenom identitetu: postavlja se pitanje da li se sa putovanja kroz vreme u viktorijanski Mančester iz 1860. vratila ista ona Alisa od krvi i mesa, ili neka druga. Kriza sveta, koji je prošao kroz nebrojene mutacije, donosi i krizu identiteta: biće koje se seli iz prošlosti u budućnost, iz realnog u fantastično i natrag nosi u sebi zbunjujuća i protivrečna znamenja, udružuje neuskladiva znanja o onome što je bilo i onome što će biti. Nunova knjiga o Alisi ne može se osloboditi prisustva bajkovitog koje je duboko ukorenjeno i u poimanju tehnologije – tim više što se o novim tehnološkim oruđima i dostignućima uvek govori kao o čudima. Fantastično postaje ekstenzija stvarnosti, odnosno smešta se u sferu tehnološkog i virtualnog koji su samo produžetak realnog: fantastično u tom slučaju postaje nešto što je moguće u jednoj specifičnoj dimenziji i pod određenim uslovima. Svih šest do sada objavljenih knjiga Džefa Nuna opisuju neku čudotvornu supstancu ili magični ritual, šaljući uvek neku andersenovsku poruku o stvarnom životu. Tehnologija postaje faktor spoznaje sebe kroz spoznaju nove dimenzije egzistencije. Uz njenu pomoć Nunovi junaci putuju u prošlost i budućnost, saznaju tajne svog porekla i tajne sveta. Nunova Automatska Alisa jeste vrhunski primer tehnološke neobajke. Pre svega, ona je kreativna reinterpretacija Kerola u stilskom, jezičkom i pripovedačkom smislu – nešto između omaža, varijacije i pastiša. Osnovna inovacija koju Nun uvodi je jednostavna i neoriginalna, ali u svetu knjiga o Alisi revolucionarna: junakinja dobija automatsku dvojnicu. Pisac je došao na ideju da stvori robota, lutku anagramskog imena Isala koja je verna slika devojčice. Nunova verzija Kerolovog dela inspirisana je tehnologijom dvadesetog veka, genetskim mutacijama i bioinženjeringom: junakinja iz viktorijanske Engleske dospeva u Mančester iz 1998, i susreće se ne samo sa teorijom haosa i kvantnom fizikom, nego i sa do krajnosti karikiranim obeležjima dvadesetog veka – sa apstraktnim slikarstvom, rok muzikom, filmovima Kventina Tarantina i fenomenom masovnih ubica. Alisa u Nunovoj verziji tako zaposeda nimalo gostoljubiv prostor na razmeđi bajke, tehnološke negativne utopije i postmodernističkog pastiša. Tehnološka uslovljenost njenog sveta vidi se već i u činjenici da je prva osoba koju Alisa sreće kompjutermit, predstavnik programskih sistema zasnovanih na logici binarnih opozicija. Kompjutermite ugrožava virus, ili crv, zapravo princip nasumičnosti i slučajnosti. Simbolički, virus uništava logiku, koherentnost i preglednost, opire se tehnologiji, jer on je sama priroda i njen način delovanja. Pred Alisu se postavlja neostvariv zadatak da reši tajnu jedne bolesti, nekoliko ubistava i sveobuhvatne krize smisla. Svet iz 1998. u koji je Alisa dospela genetski je izobličen, zasnovan na suprematiji životinjskog sveta nad ljudskim i nekontrolisanom ukrštanju vrsta. Genetika je predstavljena kao pokušaj represije, diktature nad prirodom, a osveta je strašna: različite vrste mutanata nastaju ukrštanjem ljudi sa abažurima, sudoperama, zavesama, klavirima, vevericama, nojevima, lamama, bubama, pastrmkama, vrapcima i meduzama. Nastaju bića kao što su "umetnik himere", čovek-pauk po imenu Kventin Tarantula (u kome prepoznajemo reditelja postmodernih saga o nasilju), čovekoliki jazavac, žena- -vrana koja proučava nastale anomalije – međutim, kako se genetski deformiše živi svet, tako se deformiše i znanje o svetu. Dok genetske bolesti divljaju, nauka je nemoćna da im se suprotstavi jer je i sama zaražena. Nun prikazuje jedan krajnje bizaran vid kloniranja, očito s namerom da neke nimalo optimistične motive naučne fantastike i kiber-panka oboji kerolovskim humorom. Naučno-fantastički kliše kloniranja, genetskog deformisanja i ugrađivanja proteza koje proširuju granice uma i tela biva tako osvežen novim idejama i novim pristupom. U svetu pomešanih dimenzija Alisa sa svojom automatskom družbenicom pokušava da razreši seriju misterioznih ubistava. Naime, samo dvanaest bića na Zemlji zna da takozvana novomonija nije nikakva prirodna anomalija, nego da je veštački indukovana bolest, te moraju biti smaknuta. Ta bića su zapravo životinje sa Alisine slagalice, čijih dvanaest komadića ona mora da vrati sa sobom u 1860-tu godinu kako bi spasila svet od propasti. Alisa će uspeti da reši zagonetku ubistava po slagalici i vrati se u "svoj" Mančester, ali će joj ostati nejasno koja se Alisa vratila – ona od krvi i mesa, ili pak ona automatska? Ontološka nedoumica oko toga da li su se devojčica i lutka delovanjem virusa stopile u jedno biće predstavlja dodirnu tačku sa kiber-pankom i njegovom specifičnom fantastikom. Centralne teme kiberpanka su proteze, genetske promene, veštačka inteligencija, neurohemija i iznad svega tehnologija koja se oslobađa iz ruku povlašćenih i koja postaje opšte dobro, ali i opšta opasnost. Tehnologija postaje bliska, počinje da dotiče i prožima. Ona više ne uništava živi organizam, nego ga pretvara u sebe. Nunovo shvatanje fantastike oblikovano je svešću da se iza Kerolove stvaralačke mašte i jezičke invencije kriju filozofske meditacije o pojmovima stvarnog i nepostojećeg, sna i realnosti, prolaznosti i večnosti. Drugim rečima, Kerolov, Nunov i svet kiber-panka prikazuju prevagu upravo onog elementa koji sprečava suverenu vladavinu logike i reda. Svet se stalno menja jer priroda neprestano iznalazi nove načine odupiranja nametnutom redu. Kiber-pank svet se dodatno komplikuje činjenicom da se tehnologija svojom nepredvidljivošću i nelogičnošću izdiže na nivo prirode, i da je jednako teško držati je pod kontrolom. Iako smeštena u postmoderni i postindustrijski svet, Nunova junakinja ne čini ništa suštinski drugačije od onog što čini Kerolova: obe prodiru u alternativnu stvarnost, ma gde ona bila. Logikom anahronizma, slobodno se može reći da su Alisina zečja rupa i ogledalo viktorijanski ekvivalenti kiber-prostora. Fantastično i tehnološko udružuju se u daljem stvaranju tajne sveta i identiteta. |
design by: INternetClub
