br. 1-2/2000
|
FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU Branislava Kovačević: BEG OD STVARNOSTI ILI UZLET MAŠTE Neosporno je da fantastika ima danas u književnosti za decu, kao i u drugim umetnostima (film, likovno stvaralaštvo) značajno mesto. Ta pojava može da ima različite uzroke. Jedan od mogućih jeste i pokušaj bega od stvarnosti koja nije naklonjena detinjstvu. Naša deca (kao i oni koji pišu za njih) žive čitavu deceniju u atmosferi bremenitoj raznim traumama, uključujući i dve najteže – strah od nesigurne egzistencije i strah za svoj život i život svojih bližnjih. U takvim sociološkim uslovima književnost beži obično u satiru, a književnost za decu u fantastiku. Što dalje od neprijatne stvarnosti! Čudesno ima sasvim drugo mesto u književnosti za decu. Ono je ono što ozarava, što joj daje lepotu i draž tajnovitosti i nema vrednog dela u kome se neće naći. Kad progovore igračke i stvari, životinje i biljke, kao da se otvara nepoznata stranica Knjige života i sve postaje jedna velika i uvek nova bajka. Može da progovori i prošlost i kamen i zemlja. Između detinjstva i umetnosti načinjena je jedna zlatna kopča koja ih povezuje. Površno gledajući, mogle bi se uočiti neke čudne pojave, kao što je grubo uletanje Ružnog i Rušilačkog u fantastiku, kako u knjige tako i u filmove. Čovek čezne za lepotom, estetika je proklamuje, a u stvarnosti se zbiva nešto drugo. Činjenica da je kod nas objavljen znatan broj dela koja pripadaju žanru fantastike treba da raduje. Poslednji broj Detinjstva doneo je prikaze značajnijih, što pomaže opštijem sagledavanju ovog žanra. Oni koji se bave kritikom književnosti za decu mogli bi da izvrše temeljniji uvid u svako pojedinačno delo i da ukažu na njegov smisao. Od kritike koja samo prepričava sadržinu, hvali ili kudi, nema mnogo koristi. Opštost pogleda i njihova širina nisu uvek plodonosni. Kritika mora da izvrši izbor i utvrdi poredak vrednosti. Ona danas vešto izbegava svoje obaveze. Žanr fantastike mora biti praćen i kao totalitet, bez obzira na autohtonost svakog dela. Šta mi danas možemo da tražimo u žanru koji ima podužu istoriju? Nije ih teško naći, mada nismo sigurni da je ta veza presudna za ono što se u ovom žanru piše za decu danas. Mislimo, čak, kad je reč o fantastičnom u savremenom smislu te reči, da je ona i prekinuta. Razlika između čudesnog i fantastičnog učinjena je tako što je čudesno izjednačeno sa lepim (ostalo je dakle u domenu estetskog) a fantastično je nešto izvan toga što remeti normalan poredak i izaziva strah. "Čudesno je izraz čovekovih neostvarenih želja, fantastično je izraz njegovih strahova i košmara." 1) Ova definicija koju dugujemo Rože Kaoji uglavnom je prihvaćena. "Lepo je čudesno" – tvrdio je mudri Sokrat. Tako raslojen žanr fantastike dalje se grana u dva pravca. Jedan ima elemente koji pobuđuju i razvijaju maštu do neslućenih granica i podstiču stvaralaštvo i podvige, i drugi koji treba da zaprepasti, izazove šok, i u samoj svojoj biti nosi destrukciju. Od narodne bajke sa početkom "raslo drvo nasred svijeta" do kiber-panka prevaljen je dug put. Lepota narodnog kazivanja na tome putu izgubila se, zgusnula i izobličila u jezik malobrojnih zatvorenih grupa u kojima se ne govori, već skoro mumlaju simboli koji treba da zamene ljudsku reč. Vapaj estetičara "Šta je bogatije, otvorenije i slobodoumnije od rezervoara jezika" 2) niko više kao da ne čuje. Mašine koje nude nemušti govor, munjevite brzine, blesak i lažni sjaj svemoći, pred kojima čovek postaje bespomoćan i mali, zamenile su bakine priče, narodne umotvorine, igre na poljančetu i druge dečje radosti. Posle Barbika i Kenova koji su decu uvukli pre vremena u svet odraslih ljudi, stigle su razne rugobe, vasionske nakaze za koje je teško utvrditi kome rodu pripadaju – ni ljudi ni žovitinje. "Ali deca to vole" – kažu mnogi. Vole, jer im je to nametnuto. Ona sama ne vrše izbor televizijskih programa za sebe. Kada to mogu da čine, nepogrešivo se opredeljuju za lepe i tople priče – zato je film o domaćem mišu i harmoniji među životinjama 3) doživeo ogromnu posetu. "Čarobnjak iz Oza“ i danas puni bioskopske dvorane. Zahvaljujući odraslim posrednicima mališani sede kraj mehaničkih igara ili ekrana, i uče se kako je bitno stići na cilj po svaku cenu, prvi i pre svih, ubiti, ukloniti, zapaliti – ali biti prvi! Nadrealistička vizija značila je pobunu protiv ustaljenog reda u građanskom društvu. Ona je doprinela da klasična estetika bude dopunjena drugim naukama – psihologijom, lingvistikom, istorijom, sociologijom. Ona je i ružno uvela u domen estetičkih ispitivanja, ali ona nije bila udaljena od čoveka u meri u kojoj je jedan deo fantastične književnosti (i umetnosti uopšte) to danas. Budući da je naše društvo doživelo veliki istorijski regres, postavlja se pitanje da li pobuna nadrealista iskazana u sloganu "zapanjiti buržuje" važi i danas? Može se naći veza između onoga što su pisali Vučo, ljubiša Jocić i drugi sa onim što se zove fantastična književnost danas, ali te veze su sporadične. Nadrealistička vera u poeziju koju svi pišu, davno je pala u vodu. Savremenu fantastiku nije porodila tradicija, već nauka, tehnika i nove tehnologije koje danas, kažu, mogu da naprave i duplikat ljudskog bića. Pilići koje ne izvodi kvočka već sijalica, bili su samo bezazlen početak. Doguralo se daleko od tada do danas. Čuda se više ne dešavaju u pričama, već u realnom životu. Kao što je početkom HH veka Honegerova muzika disonantnim tonovima i škripanjem mašina zaparala ljudski sluh, tako su u fantastiku ušle razne nakaze da inače preplašenog čoveka potpuno slude i učine poslušnim. Čoveku ostaje jedino da se srodi i sa čudima i sa zlom. Fantastična književnost danas nije hermetična. Naprotiv, ona prodire svuda i u sve medije. Proceniti šta je u masovnoj "proizvodnji" poetski vredno, neće biti ni malo lak posao. Šta je stvarno vredno pokazaće i vreme, jer je razlika između dva dela isključivo savremena. Valja se podsetiti i onog: "Talenat može da pogreši put, osrednjost da izabere dobro." 4) Kakvo će mesto imati Dobro, Lepo, Plemenito u književnosti koja je dostigla neviđen uzlet mašte? Moglo bi se čak i reći da je književno delo fantastike delimično u boljoj situaciji od filma. Junaci koje gledamo zajedno sa decom skoro na svim TV kanalima, a naročito na komercijalnim, imaju lica koja liče na mašine, oči im se ne vide, valjda zato što ona najbolje otkrivaju ljudske namere. Oni ne idu već lete na strašnim napravama. To nisu čudesna bića iz dečje mašte, već gangsteri i špijuni Zemlje i vasione. Procenjivati šta je dobro, a šta nije u vremenu današnjem, veoma je težak posao. Laž je stara koliko i ljudski rod, ali ona je bila pojedinačna. Tehnika je nju okrilatila, pa je postala planetarna. Danas postoje institucije za proizvodnju laži i visokoobrazovani ljudi rade u njima. Dobri patuljci iz germanskih šuma i krasavice iz slovenskih bajki odavno su pobegli pred čudima kraja XX veka. Od velikih imena nordijskog sveta Singrid Unset, Selme Legerlef, Andersena i drugih, učili smo da se samostalnost ideja stiče samo samostalnim životom i radom. Šta li će naša deca naučiti od Huga? Stiže li nam on zbog poruke, ili u komercijalne svrhe? Kvazidemokratsko uverenje da je dozvoljeno sve što ne ugrožava drugu ličnost, zanemaruje ono što se zove opšte dobro i društvena šteta. Deca su pametna i dobro razumeju poruke. Ako je najvažnije stići do cilja po svaku cenu i biti najuspešniji, a to danas znači isključivo bogat, onda dileme nema. Mora se birati najkraći put ka cilju i na njemu mora sve biti dozvoljeno. Dobro je što žanr fantastike cveta. Ali, treba li da pogledamo kakav je domet i kakve su posledice njegovih poetskih vizija? Književnost vapi za afirmacijom umetnosti kao za najvišim oblikom življenja. Ona traži moguće: Ako ne može da bude radikalnih promena u društvu, neka ih bude u ljudskom duhu. Tome se pridružuju i neke javne ličnosti političkih elita. Ali, zar prvo ne uslovljava drugo? Za pisca nije toliko važno kakve odgovore daje. Važnije je kakva pitanja postavlja. Tome glasu koji pita, pridružujemo i neke još nepomućene izvore od kojih je jedan Prvi program Radio Beograda i njegove emisije za decu i omladinu vredne svake pohvale. Predlažem Ministarstvu prosvete da ih uvrsti među redovne školske predmete, da se unesu u školski raspored časova i škole obavežu da ih redovno slušaju. Bio bi to veliki dobitak za našu decu. Kao što se uočava velika disperzija u fantastičnom žanru, tako je ona uočljiva i među piscima koji ga koriste. Jedni pokušavaju da za decu sačuvaju čudesnu i do kraja neobjašnjivu auru detinjstva, drugi ih na krilima mašte vode van domašaja ljudskog zla, treći ih uveravaju da ne brinu – jednom kad se ugasi Sunce, odleteće na drugu planetu. Važno je samo imati mašinu za to. O onima koji laboratorijskom tehnikom i crnom magijom plaše, mislim da ovde nije mesto ni da se govori. Sve što je izvan prirode i čoveka, nije svojstveno deci. Oni koji podstiču sa plemenitim namerama dečju maštu i vode je ka dalekim ciljevima uvereni da dok postoji ljudsko srce i ljudski mozak nikakve mašine ih ne mogu zameniti, put do dece kao čitalaca sam će im se otvoriti. Knjige kao Alhemičar, Gospodar prstenova i mnoge druge vredne, a kod nas neprevedene, treba da budu dostupne našoj deci. Fantastika čini danas žanr sa mnogo podvrsta, od kojih svaka ima svoje kvalitete. Opšte odlike žanra preobražavaju se i menjaju u svakom konkretnom delu. Književnosti ne možemo davati nikakve zadatke a da pri tom ne ozledimo ono što je najvrednije u njoj. Ona nije pozvana da popravlja svet, ali je pozvana da ga čini boljim, lepšim i razumljivijim. I zato se usuđujem da kažem, da svi oni koji pišu za decu, (bez obzira na žanr), treba da kroz poetske poruke razvijaju saznanje koje smo primili od drevnih mitova i narodnih bajki, da je Dobro jače od Zla, bez obzira na njegov privremeni trijumf. To nam je potrebnije nego ikad. 1) Narodna bajka o modernoj književnosti, Nolit, 1978. str. 13. 2) P. M. Taljbus. 3) Film "Porodični miš". 4) G. Pikon, Pisac i njegova senka, Kultura, 1965. str. 209. |
design by: INternetClub
